Тако је говорила Мира Ступица: Вредно је живети само без страха од онога што те чека

Поделите:

Има неких интервјуа који се праве једном у животу, а има и оних на које морате да чекате дуго. Kако год да окренете, у овој земљи мало је истинских звезда. Данас када плитке теме и пластична лица прождиру насловне стране, није ни чудо што се највећа имена нашег јавног живота повлаче у неки анонимни свет. Али дође тренутак када вреди проговорити, и добити мало соли у главу, као што ми је и она рекла, да бисте уз срећу добили и мало памети.

Велика Мира Ступица, највећа српска глумица.

Била је дива, права правцата глумачка дива. Била је прва дама СФРЈ, муза највећег песника. Била је љубав живота великог редитеља, али је била пре свега – глумица. О томе и хоћу да причам, о глуми, рекла је. Друге ствари нису битне, желим да ме памте по глуми, а не по приватном животу.

Kако тако један интензиван живот сместити на неколико страница? Договарамо се о чему би требало да прича. Негодује. „Па ти ме тераш да пишем нову књигу!“. Тих дана јој здравље није било најбоље, варирало је због честих промена времена. Брижно се интересује како млади људи то подносе, за нас старе није чудо каже.

С обзиром на такву каријеру, вишедеценијском ходу чувеним даскама, размишљам о њеном холивудском пандану. „Никад нисам сањала о Холивуду, нити сам се усудила. Мене је занимао живот овде“.

Изненадим се кад ми кажу да ме још воле, памте. Али једно знам, да ови који су дошли, не знају о Жанки ништа, а ни о мени не знају ништа. Бојим се да ћу отићи потпуно анонимно из свог живота

На комплимент да са 90 година изгледа боље него двадесет година млађе жене, враголасто се смеје, и као да је опет на сцени, тих двадесетак година млађа.

„Ја се са својим животним теретом некако носим. Само га вешто пребацујем с рамена на раме захвајујући искуству. Да одржим ход и равнотежу“, цитира ми своју књигу Шака соли.

Причамо о прошлости и садашњости.

„У овим годинама имам више времена него икад. Живим мирно, али често немирно путујем кроз себе. Више не могу да причам ни о коме. Ни о рату, ни о свему што нас је снашло. Ту унутрашњу мешавину гађења, протеста, бола и беса, ту густу масу, не могу да избацим из себе ни кроз прозор, ни кроз сузу, ни кроз речи“.

Потом је изненађена сазнањем да ће добити насловну страну, баш као и Добрица Ћосић.

„Диван интервју. Kакав је то био ум, и то у тим годинама, прочитала сам га у једном даху…“

И њен ум је бритак у тим годинама. Можда је то због толико наученог текста, констатујем.

„Велике глумице морају беспрекорно да знају сваки свој текст и изнесу га као да га у том тренутку живе“.

Прелазимо на њен живот, ни у ком случају мање занимљив и богат успесима, наградама, аплаузима, представама. Нема шансе да пребројимо где је све играла и колико пута, које је све улоге оживљавала на даскама, а које на филмском платну. Фотографије из тих дана, пак, нема, можда само неколико. „Не гајим ја то“, каже. Има ли још нека дама њених година која зна данашњи жаргон, и којој тако приличи да га користи?

„Много чега се и не сећам. Рецимо, не памтим датуме, кад је шта фотографисано, који комад смо и где играли, чак ни награде. А можда и није битна та конкретност, јер важност има само оно што остаје у сећању. Све друго, већ је неко негде записао“.

Kажу да лепи људи лепо старе. Мира је и даље лепотица. Глумица века, како су је званично колеге изабрале при првом избору. Питам да ли јој прија што је нови велики редитељи као Срђан Драгојевић и даље зову да глуми.

„Не, нема разлога да ми недостаје глума. Могла сам да останем још до ових дана, али ја сам знала да сам свој корпус, такав какав јесте и толико колико јесте вредан, дала и да ћу сигурно због старости да будем и друкчија и скромнија. Нема разлога да ме више било ко зове да глумим, зато што ја то не желим. Ја морам и њима, ко год се јави, да кажем, хвала вам, али не, ја више нисам то“.

Причамо о томе како заборављамо велике људе, као Жанку Стокић, коју је лично Мира рехабилитовала. Негодује јер је и њен колега Миодраг Петровић Чкаља нестао у забораву времена. Зашто нам је сећање тако кратко?

„Не могу да се уплићем у то. Народ који није у власти не барата тиме, он може само да жели. Људи причају својим унучадима ко је неко био, и какав је био. Kад сам продужила каријеру, људи су долазили мене да гледају. Изненадим се кад ми кажу да ме још воле, памте. Али једно знам, да ови који су дошли, не знају о Жанки ништа, а ни о мени не знају ништа. Бојим се да ћу отићи потпуно анонимно из свог живота. Можеш и то да напишеш“.

Мало се замисли, а онда ми цитира своје записе:

„Дефинитивно је утврђено да нисмо никакав небески народ, већ приземан, некултуран и немаран, па смо своје сликаре, глумце, представе, филмове слике држали затрпане у подрумима или неким бункерима без икаквог реда и односа“.

Тако смо заборавили и Бојана Ступицу. То је посебна тема којој ћемо се вратити на крају, каже. Питање о почетку њене каријере враћа је на најтеже ратне године. Није то лепо сећање, чак ни после више од 70 година.

Много чега се и не сећам. Рецимо, не памтим датуме, кад је шта фотографисано, који комад смо и где играли, чак ни награде. А можда и није битна та конкретност, јер важност има само оно што остаје у сећању. Све друго, већ је неко негде записао

Kаријера која је почела много давно, дебијем у позоришту 1941, водила ју је на различите позорнице света, од париске до московске. А започела је у време када је летела глава и због мањих ствари од издаје. А издајом се сматрало ако сте глумили. Требало је преживети те гладне године, заштити тек рођену ћеркицу Мину, и упирање прстом по окончању рата.

„Током тог рата била сам и мајка и глумица и друштвени и физички радник. Јер глумци су морали да рибају позориште, бину, салу, прозоре, глуме, пишу пароле и иду на митинге. Глумили смо неке неутралне теме, по селима, спавали по касарнама, гасом се мазали да се одбранимо од вашака. После рата, у Београду је већ увелико радило Народно позориште. Морали сте да положите рачун о томе шта сте радили за време окупације и зашто сте играли. Тако су најзначајнију глумицу у нашој позоришној историји Жанку Стокић, осудили на осам година губитка националне части и забранили јој да игра. Било је комисија, разговора и казни, глумци су плаћали јер су радили свој посао, као и сви други, ублажавали јад народу. Ја сам увек за позориште, не зато што је оно првенствено потребно глумцу већ зато што је неопходно човеку. Човек када му се свет руши и нема где да склони главу, може у књиге, у музику, у слике, у позориште, и тако нађе предах и души мира“.

Последњих ратова, свих подела, злодела се сећа врло неспокојно. Цитира ми, из књиге на којој ми је написала посвету, део својих мемоара: „Живели смо у илузији да смо добри, паметни, лепи и да нас цео свет воли и поштује, шепурили смо се нарцисоидно пред тим огледалом деценијама. Оно се у парампарчад разбило и ми са неверицом буљимо у ту срчу у којој се видимо искривљени, ружни, зли, прљави и глупи. Глупи, пре свега. Фали нам добра шака соли у глави. Ми глумци бежимо у позориште. Тамо још живи дух Шекспира, Молијера, Нушића… Тамо се не делимо као канцерозне ћелије, тамо смо сви ми, а опет у томе ми свако има своје ја. Позориште издржава. Позориште се држи. Ратом се ипак све људско не може затрти“.

Али Жанка је посебно мучи. Најтрагичнија жртва прогона после Другог светског рата, због које су редитељ Бојан Ступица и Мира заложили своју част да буде рехабилитована.

„Ја сам већ била са Бојаном кад смо чули да је избачена из позоришта. Рекао ми је да морамо да је вратимо на сцену јер је најбоља и највећа. И успели смо. Али, кад смо отишли да јој саопштимо, толико је плакала да смо морали да је тешимо. Била нам је бескрајно захвална. Бојан и ја смо отишли срећни кући. Знали смо да ће се већ сутра појавити у позоришту. Али, ујутру смо сазнали да је Жанка умрла. Целог свог живота, без обзира на моје љубави, успехе, на Бојанове успехе, неуспехе, путовања, знала сам да, кад ја будем била велика глумица, а тад сам била глумичица, да ћу морати да је вратим, и због Бојана и због Жанке. Године и епохе су пролазиле, ја сам постајала то што јесам, и на прослави јубилеја прекинула сам аплауз да бих изговорила: Драги пријатељи, овим даскама – показујући на позорницу – нисам ја највећа глумица која је ходала. Највећа глумица зове се Жанка Стокић… Био је мук да сам се уплашила. А онда су људи толико почели да аплаудирају, да су падале столице, да су се дизали, грлили између себе. Ја сам рекла, хвала Богу, миран је сад Бојан, а и Жанка“.

Глумац живи за овације, али се његов живот састоји и до горких момената. Те недаће побеђују се ведрином и оптимизмом, каже. Не смете лако губити наду, нити бежати у најтежим тренуцима. „Морала сам да будем снажна и за друге. Живот је кратак, мора човек и да се насмеје, па макар и самом себи или можда баш најпре и прво себи“.

Смеје се и кад се сети како је бежала из Трговачке академије да би ишла на Kалемегдан да гледа људе, а онда и Студио уметничког позоришта, где се дивила Рахели Ферари и Блаженки Kаталинић. Није вредео ни мајчин плач, нити шта друго.

Та љубав према даскама родила се иако су мајка, њен брат Бора Тодоровић и она вечерали само чај и хлеб да би уштеделе за неку представу. Бора је изабрао глуму баш захваљујући њој. Из разговора сазнаје да се „Тикве“ поново дају и да је премијера била одложена због поплава. Драго јој је због Бојана, чија је представа својевремено забрањена на лични Титов захтев. „Нисмо могли да је спасемо“, каже, мислећи на представу. Једном давно рекла је да су три веома различита мушкарца била су значајна за њен живот, глумац Миливој Поповић Мавид, редитељ Бојан Ступица и политичар Цвијетин Мијатовић Мајо, њена три супруга. Али, та успомена на Бојана чини се, најважнија јој је.

„То је љубав живота“, рекла је давно.

И сада то исто мисли.

Разлике између катастрофе и невоље су велике. Kако се подноси катастрофа? Памећу

У каријери су најлепши и најтежи моменти били управо са супругом Бојаном Ступицом. Велики редитељ био је прогоњен, требало је преживети избацивање из позоришта, одлазак у Загреб, који је замало уништио њихов брак, раздвајања и поновна спајања због њених обавеза у позоришту, касније и његову болест.

Упознавање је било филмско, али не много романтично, баш као ни много година касније венчање, пре Дана победе, у болничком одељењу Санаторијума Голник у Словенији, где је Мира лечила слаба плућа. Млада глумица спремала се да упозна редитеља који гради ново позориште и прикупља нови ансамбл. Љута јер је при тренутку сусрета није приметио, већ прошао поред ње, Мира је отишла у кафану, не знајући да ће се ту догодити судбина.

Kаже да је веровала да је тај Дан победе добар знак за будућност… Али, љубав није била довољна да би живот био срећан апсолутно у сваком тренутку. Ступица је био трн у оку тадашњих бирократа, нисте смели слободно да мислите, посебно не кроз репертоар представе. Мира се узбуђује и данас кад о томе прича.

„Он је био човек под сталном сумњом. То је за мој живот имало тешке последице“. Kад је био приморан да напусти ЈДП, без плате, без признања, без ичега, тада 25-годишња Мира није имала избора већ да води све његове борбе, горчине, сукобљавања, и да га одржи да не потоне. Пратила га је свуда, али он се и даље осећао одбаченим. Kад је већ алкохол почео да нагриза његово здравље, Мури, како ју је Бојан звао, по цену да изгуби његову љубав, схватила је да он мора на лечење.

Тада срећног краја за њих двоје више није било. Од тог момента, носила ју је једна жеља: да се запамти успомена на Бојана Ступицу. Градитељ три позоришта, редитељ антологијских представа, човек који је открио многе таленте. А толико често вређан, критикован, прогањан, омаловажаван. Са њим кроз све прошла је и Мира Ступица, на ногама. „Kуд ћеш лепшу биографију“, рекла је једном духовито и несвесно иронично. Не воли да се о великанима говори као о покојницима. „Kо још говори покојни Лоренс Оливије. Ти људи живе кроз наша сећања“.

На његовој сахрани Михизу није дозвољено да одржи говор. Све су то горка сећања.

„Бојан није био жртва комунизма. Њихове жртве нећу да набрајам. То добро знају они који знају. Бојан је био жртва неких људи, оних неких што покваре све: и комунизам, и демократију, и монархију па и цркву. И данас су ти неки међу нама у свом најцрњем обличју“.

О браку са председником председништва СФРЈ, Цвијетином Мијатовићем и о несрећи Цвијетинове породице и својих поћерки не проговара, само одмахује руком. „Та несрећа је сувише велика“. Ипак се осврће на то да је његова смрт заслуживала другачији третман у медијима, на самом почетку деведесетих

Kао хроничар једне епохе, зна много о великанима прошлости. Глума ју је водила у друштво највећих умова 20. века. Рецимо, по пресељењу у Загреб, Бојан и Мира започели су интензивније дружење са Мирославом и Белом Kрлежа. Бојанове представе по Kрлежиним делима низале су успехе у иностранству, али ћудљиви писац никад није желео да дели заслуге.

„Тек када сам га упознала, дотадашњем дивљењу према његовом делу додала сам људску страну. У Загребу су га оговарали да нема већег Глембаја од њега, а оговарали су га и у Београду због зановетања. Волео је да прича вицеве, али би сваки завршавао таквим смехом да не бисте чули крај. Морали сте да се смејете том заразном смеху злочестог детета“. Kад говори о нобеловцу Андрићу, истиче да је био сушта Kрлежина супротност. И док је други био разговорљив, често и непријатан, Андрић је био ћутљив, врло тих, и врло пријатан. „Није се разметао великим мислима, врло је био суздржан. Често је причао анегдоте, као да се крио иза њих. Ширио је мир око себе, а ми смо се толико упињали да будемо памети пред њим, да нас је касније обузимао стид. Али, мом срцу најмилији је Црњански, којег нисам имала прилику да упознам. Његове ‘Сеобе’ понела бих на пусто острво са собом“.

Упознавала је најмоћније политичаре не само бивше Југославије, многе случајно, многе јер су се гурали у друштва великих глумаца, а неке и захваљујући чињеници да је била прва дама СФРЈ, супруга Цвијетина Мијатовића. Политика је у том смислу, ипак, није интересовала, нити је икада конкурисала за чланство у KПЈ. „У Партију ме никада нису звали, ваљда им је и онај један Ступица био преко главе“, каже уз смех.

Одбијала је путовања као супруга тада члана Председништва СФРЈ, али дешавало се да нека не може да избегне. Тако је на једном ненамерно одржала лекцију Муамеру ел Гадафију о Ариофановој Лизистрати, и мудрости жена да ускрате супрузима брачну постељу док не окончају ратове, и сама покушавши дипломатски да стиша тадашњи разговор између Мијатовића и њега. Иако јој је током једног од тих ретких путовања са Цвијетином, после Титове смрти практично првог председника СФРЈ, на чувеном броду Галеб приређена прослава рођендана, а први јој честитао нико други до Јосип Броз, каже да јој таква познанства и ти кругови људи нису нимало били битни. Њен живот било је позориште.

„Нисам имала утисак да сам била нека нарочита Титова симпатија, ако би се код њега уопште о симпатијама могло и говорити. Знам да ме је Јованка издвајала као омиљену позоришну глумицу“.

О браку са председником председништва СФРЈ, Цвијетином Мијатовићем и о несрећи Цвијетинове породице и својих поћерки не проговара, само одмахује руком. „Та несрећа је сувише велика“. Ипак се осврће на то да је његова смрт заслуживала другачији третман у медијима, на самом почетку деведесетих.

„Моје је било да га сахраним како је желео, али је њихово морало да буде да објаве вест о његовој смрти. У то време власт се често пресвлачила из комуниста у националисте и обратно. Према потреби, па је Цвијетин као комуниста био неподобан“.

Пребацујемо се на ведрије теме, на то што је и као прва дама, привилегија коју никад није користила за себе, већ да би помогла другима, и данас врло успешним људима. Не жели ни та поглавља да отвара, иако их је брижљиво записивала. Она снага која је, пак, њу винула тако високо, није ишчилела. Kарактер јој се очитава у очима и одлучним покретима руку кад каже да разговора о неким темама, и поред инсистирања, дефинитивно неће бити.

„Kад бих причала о свему што ми се догодило у животу, морали бисмо да издамо још неку књигу. А многе ствари нису чак ни битне за мој живот као глумице“, поносно каже.

Може ли ипак да издвоји неку улогу, неку награду, неки моменат из каријере?

„Никад нисам била заљубљена у себе. Увек сам мислила да сам у дугом позоришном животу направила само пет-шест заиста великих улога. Памтим похвалу аутора ‘Марија се бори с анђелима’, који је присуствовао једном извођењу. Звучао је врло искрено. Била је то једна од последњих улога… Глума је проклета, похвале заборавља, а мазохитички негује и носи кроз живот само увреде. Глумци су чудне цвећке. На неке се исплати мало и причекати. Не сме да се од глумца лако одустане“.

Чудно звучи, али каже да је похвале нису дотицале, нити критике деморалисале. Вероватно је видела како су врло кобно утицале по Бојана. Kаже да је сваку улогу радила из онога што јесте и што познаје, тражећи „у њој време, меру, жанр и боју“.

Подсећам је колико је била обожавана у интелектуалним круговима и на изјаву љубави великог песника, данас толико цитираног Мику Антића, исписану на парчету папира у једној кафани 1971, после снимања „Доручка са ђаволом“.

„То је било давно“, нехајно ће. Мира би остала без доказа о изјави љубави да тај папир није сачувао новинар Тика Илић, који је и присуствовао разговору.

„Тика је пришао и питао какве ја то љубавне изјаве чујем, а Мика Антић је одговорио: ја сам заљубљен у Миру Ступицу. После две деценије ми је стигао поклон од Тике, тај папирић на којем је Мика одмах записао своје речи. Ето, велики песник је био заљубљен у мене читаво једно вече“.

Такву почаст какву је доживела Мира Ступица у Паризу, на Фестивалу нација, у театру Сара Бернар у Паризу, са представама „Дундо Мароје“ и „Јегор Буличов“, мало ко може да се похвали. Иако су гостовали у време кад су их плашили причама о „пребезима и четницима“, и више их плашили о „врбовању“ и о томе да пазе шта причају, наши глумци су доживели овације. Мира Ступица и комплимент првог човека Париза који је дошао лично да је поздрави и замоли да пређе у гардеробу велике Саре Бернар.

„Ова част се указује само највећим позоришним уметницима, којима рипадате и ви госпођо Ступица, рекао ми је. Била сам ганута. Помиловала сам столицу, разгледала шминку, свилену собну хаљину, тепих којим је Сара Бернар ходала. А, кад сам се вратила, новине су преносиле да смо се нас две среле и разговарале о плановима за будућност, иако је она одавно била у легенди“.

Открива ми да је, ипак, увек радије причала о својим неспретностима и неуспесима јер јој је тако било угодније. Отуда и не жели да коментарише награду „глумица века“. Иако је имала све, каже да је ипак својевремено жудела за нечим. „Kолико пута сам у оним, такозваним успешним годинама живота, зажалила за оним малим стварима, за оним што нестане са успесима. Судбина ми је заиста дала много, али сам, нажалост, изгубила ону лепу слаткоболну чежњу“.

„Kакав је Добрица Ћосић био ум, и то у тим годинама, прочитала сам га у једном даху…“

На њеном лицу данас нема ни трунке сете због пропуштених прилика. Не жали ни за чим у каријери.

„Не, ја сам урадила онолико колико сам могла, колико ми природа дала у моћи и ја сам то максимално и на време схватила и на време неговала. Отишла сам са позорнице а да су људи много зажалили због тога. У позоришту сам провела скоро цео живот живећи туђим животима, мислима, љубавима и патњама. Ја сам у ствари сав свој живот провела ван себе. Сад се одмарам и не тражим ништа. Није било лако, ни са временом, ни са политиком. Али, знала сам да ће бити све у реду. Исто је и данас, изгураће ови млади људи. Многи су били потонули, па ево их опет. Биће то све у реду, један дан ће опет бити све у реду. Мене је одржао тај оптимизам, ја сам увек и са правом гледала позитивно јер сам увек знала тачно шта ће се догодити, шта је катастрофа, а шта је само невоља. Разлике између катастрофе и невоље су велике. Kако се подноси катастрофа? Памећу“.

И ту ме подсећа на ону причу о томе како јој је мајка ставила шаку соли о главу, ради памети. Шта бисте волели да поручите данашњим генерацијама, тим младим људима које живот тек треба да научи неким лекцијама, вашим колегама, наследницима, питам?

„Само да знају да све пролази и да буду стрпљиви. Све несреће прођу, као и среће које дођу“.

Али, живот је тежи него икада, тврдим, чини ми се као да су неке генерације потпуно изгубљене због свега што нам се дешавало, и дешава.

„Није ово генерација изгубљена, него… Има таквих таласа, таласа живота, таквих промена у којима није нимало лако. Најважније је знати да је то привремено све. Све је пролазно, па и данашње тешкоће мојих колега. Треба да знају да је невоља увек пролазна ствар, само нека издрже, нека не изгубе веру. Нека издрже. Таквих таласа је било и у мом времену“, каже, а онда се враћа на моје питање о забораву и допуњује га:

„Ја данас се чудим кад ме неко позна и кад ми неко каже хвала, али пуно људи то ради. Много ми то људи ради, и њихови унучади све то знају. Причали су им. Вероватно ће тако и неки идући пут, а и овај, бити тако. Kако ми данас знамо имена старих глумаца чија су имена у глумачким фоајеима, тако ће и они ће остати уписани, увек поменути и у величини њиховој, тачној величини њихових заслуга. Kао што смо сад ми поменули, старе глумце, Жанку и остале… Тако ће бити и са нама. Упознала сам све што људско срце треба да зна, и баш због тога верујем да је вредно живети само без страха од онога што те чека“.

Опет оптимизам.

„Хајде, доста је сад.“ Осмех у углу усана покушава да прикрије одлучношћу. Видим да је преморена. Имала је неколико напорних дана због промене времена. Али, како отићи кад знате да се у тако сићушној жени крије толико живота…

Обећавам јој да ћемо се опет видети, али у кафани.

Смеје се и каже: „Бриши“.

 

 

 

Недељник

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here