ТРАГИЧНО НАСТРАДАЛЕ ЛИЧНОСТИ: Сергеј Јесењин

Поделите:

Поезија руског писца Сергеја Јесењина је инспирисана природом и животом на селу, често ограђена од утицаја индустријализације и модерног живота. Његово поштовање према природи и религији скоро да води у пантеизам (учење према ком су бог и природа једно исто). Несвакидашњим, приземним, емотивним песмама, а уједно раскалашним, често скандалозним понашањем, привукао је велику пажњу тадашње руске и светске јавности. Његово стваралаштво после Октобарске револуције описује поражавајући ефекат који је индустријализација имала на традиционални, рурални руски живот, уз непрестану борбу између креативних и деструктивних људских сила. Био је један од зачетника краткорочног књижевног правца – имажинизма. Једни верују да су га његови чести проблеми с алкохолом и депресијом одвели у рану смрт – самоубиство са тридесет година, а други да је његова смрт наручено убиство које је извршила тадашња руска тајна полиција.

ЖИВОТ НА СЕЛУ И ОБРАЗОВАЊЕ

Рођен је као Сергеј Александрович Јесењин, поједини изговарају Есењин, 3. октобра 1895. године у селу Константиново, Рјазанска област, у царској Русији. Већи део детињства је провео у кући деде и бабе, који су га подстицали да се бави писањем још од његове девете године. Био је слободног, авантуристичког духа. Научио је да јаше коња кад је имао три године, а ускоро је давао свој допринос и у фармерским и ловачким пословима. Завршивши локалну основну школу 1909. године, уписао је Руску православну школу која је имала великог утицаја на његово касније књижевно стваралаштво.

sergej-jesenjin2

Сергеј Јесењин / фото: некрополе.инфо

Јесењин се 1912. године преселио у Москву где се издржавао радећи у једној штампарији. Наредне године се уписао у Московски градски народни универзитет Шањавски који је похађао годину и по дана. Његова тадашња поезија је превасходно била инспирисана руским фолклором и обичајима. Кад се преселио у Петроград (данас Санкт Петербург), упознао је многе угледне и поштоване писце као што су Александар Блок и Сергеј Городетски, који су му помогли у поправљању стила писања, као и у промовисању његовог књижевног рада. Као чести посетилац руских литерарних кругова, Јесењин би понекад јавно, у алкохолисаном стању, гласно рецитовао стихове својих песама. Био је присни пријатељ и једно време цимер писца Николаја Кљујева, отвореног хомосексуалца, за ког поједини верују да му је био и љубавник, мислећи како су многа Јесењинова љубавна писма посвећена управо њему.

ПРВИ БРАК И ПРВА ЗБИРКА ПЕСАМА

Године 1913. оженио се Аном Романовном Изрјадновом, лекторком из једне издавачке куће, са којом је имао сина Јурија. Није познато зашто се њихов брак убрзо завршио.

ana-izrjadnova

Ана Романовна Изрјаднова / фото: ру.википедиа.орг

Године 1916. објавио је своју прву збирку песама под називом „Радуница”, која га је веома брзо сврстала у озбиљне, уважене песнике у руским књижевним круговима.

Његово песништво је од 1916. до 1917. године прекинуо Први светски рат, кад је отишао да служи војску. Једно време је подржавао Октобарску револуцију, мислећи да ће донети бољи живот руском народу, али се убрзо предомислио, повремено критикујући бољшевизам у својим песмама.

ЗИНАИДА РАЈХ И ИМАЖИНИЗАМ

Године 1917. оженио се глумицом Зинаидом Рајх са којом је имао ћерку Татјану и сина Константина. Њихов заједнички живот је био проткан честим препиркама, па су одређено време живели раздвојено пре него што су се коначно развели 1921. године. Зинаида је са децом извесно време живела и у склоништу за мајке и децу. Писац Анатолиј Маријенгоф, за ког се такође сматра да је, поред Кљујева, био Јесењинов љубавник, описао је однос Сергеја и Зинаиде у својим мемоарима, наводећи како је Јесењин мислио да Константин није његов син зато што је имао црну косу (наводно ниједан Јесењин није имао црну косу). Њихова ћерка Татјана се касније бавила писањем, доживевши велики успех, док је Константин постао уважени фудбалски статистичар.

zinaida-rajh-sa-decom

Зинаида Рајх са Константином и Татјаном / фото: википедиа.орг

Године 1918. Јесењин је основао издавачку кућу „Трудовая Артель Художников Слова“ („Радна фирма уметника речи”). Заједно са Маријенгофом је оформио руски књижевни правац имажинизам – авангардни књижевни покрет после Октобарске револуције који је настојао да се одвоји од футуризма, бавећи се слободним, несвакидашњим темама и коришћењем метафора у великој мери. Правац су подржали и Вадим Шершеневич, Рурик Ивнев, Иван Грузинов, Николај Ердман, Александар Кусиков и други. Група се званично распала 1927. године.

marijengof-jesenjin

Фото: Анатолиј Маријенгоф и Сергеј Јесењин / википедиа.орг

ИСИДОРА ДАНКАН, АЛКОХОЛ И ДРУГЕ ЉУБАВИ

У јесен 1921. године, кад је једном приликом посетио атеље сликара Георгија Јакулова, Јесењин је упознао америчку плесачицу Исадору (Исидору) Данкан, која је радила у Паризу. Исидора је била 18 година старија од њега и лоше је говорила руски језик, док се Сергеј није користио ниједним другим осим матерњег. Из тог разлога су многи веровали да је њихова веза првенствено била заснована на обостраној физичкој привлачности. Венчали су се 2. маја 1922. године. Сергеј је Исидору пратио на њеним турнејама по Европи и САД. Међутим, брак је био кратког века и Јесењин се већ наредне године вратио у Москву. У то време је имао проблема с алкохолом, често правећи скандале у хотелским собама и ресторанима. Све ово је било помно праћено у руским и светским медијима.

jesenjin-dankan

Фото: Исидора Данкан и Сергеј Јесењин / маринацхетнер.цом

Године 1923. се заљубио у глумицу Августу Миклашевску којој је посветио неколико својих песама, док је исте године добио још једног сина, из везе са песникињом Надеждом Волпин. Њихов син Александар Јесењин – Волпин, ког Сергеј никад није упознао, касније је постао песник и истакнути активиста у Совјетском дисидентском покрету 1960-их година. Данас живи у САД и познати је професор – математичар.

Јесењин се 1925. године оженио четврти пут – са Софијом Андрејевном Толстојом, унуком писца Лава Николајевича Толстоја, која је, после смрти супруга, живот посветила очувању успомене и дела Сергеја Јесењина.

СМРТ – САМОУБИСТВО ИЛИ УБИСТВО?

Двадесет и осмог децембра 1925. године Јесењин је пронађен мртав у својој соби у петроградском хотелу „Англетер“. Последњу песму „Довиђења, друже, довиђења“ посветио је свом пријатељу Волфу Елриху. Према речима Елриха, песму је добио лично од Јесењина дан пре његове смрти. Наводно, Сергеј му се пожалио да није имао мастила у соби, па је песму написао својом крвљу. Према верзији која је била устаљена међу академским аналитичарима Јесењиновог живота и све до пада социјализма, песник је био у депресији недељу дана након лечења у менталној болници, на крају починивши самоубиство вешањем.

jesenjin-sergej

Фото: маринацхетнер.цом

После сахране у Санкт Петербургу, Јесењиново тело је пренесено возом за Москву где је одржан последњи помен за рођаке и пријатеље преминулог. Сахрањен је 31. децембра 1925. године на московском Вагањковском гробљу.

Данас постоји и теорија да је Јесењинова смрт заправо била организовано убиство НКВД (Народни комесаријат унутрашњих послова – руска јавна и тајна полиција) агената који су све изрежирали да изгледа као самоубиство. Истраживања Виктора Кузњецова у књизи „Тајна убиства Сергеја Јесењина” откривају да је песник убијен. Аутор наводи да је Јесењин ухапшен у Лењинграду, да је мучен и испитиван, убијен, а затим пребачен у хотел „Англетер“. Многе књиге, филмови и телевизијске серије се баве овом алтернативом.

grob-sergej-jesenjin

гроб Сегеја Јесењина / фото: охмоментсбyнинасимон.блогспот.цом

Јесењиново самоубиство је изазвало епидемију сличних самоубистава, претежно женских обожавалаца. Иако је био један од најистакнутијих тадашњих руских књижевника, већина његових дела је била забрањена током владавине Јосифа Стаљина и Никите Хрушчова. Тек 1966. године су многа његова дела доживела нова издања. Данас се његове песме читају у разним школама у свету, а многе су снимљене у музичке хитове. Тањуша, Песма о керуши, Ана Сњегина, Кафанска Москва данас важе за ремек-дела руске поезије. Негодовање појединих чланова литерарне елите, обожавање од стране обичних људи, његово несвакидашње понашање и рана смрт, довели су до тога да Сергеј Јесењин данас важи за, такорећи, митску личност руског песништва.

ЗАНИМЉИВОСТИ

Сергеј Јесењин је рецитовао своје песме царици Александри Фјодоровни Романов и њеним ћеркама у Царском Селу.

Исидора Данкан је погинула у саобраћајној несрећи у Ници 1927. године.

Једни сматрају да су сина ког је имао са Аном Изрјадновом, Јурија, стрељале совјетске власти 1937. године, док други да је преживео и побегао у Југославију, и да Јесењинови потомци данас живе у Србији.

Зинаида Рајх је умрла 1939. године. Нађена је у свом стану избодена 17 пута. Верује се да су и њу убили НКВД агенти.

Августа Миклашевска је 1976. године, у 85-ој години, признала да је њена веза са Јесењином била платонска и да се с њим чак никад није ни пољубила.

Телевизијска мини-серија „Јесењин” из 2005. године описује књижевникову смрт као организовано убиство НКВД агената.

Вратимо се у основну школу и присетимо се песме коју смо учили напамет:

Песма о керуши – Сергеј Јесењин (превод: Марина Зобнин)

Јутрос, тамо где стрн шуми, лупка,

где се бели трска, у гугути,

седморо је оштенила кучка,

седморо је оштенила жути’.

До у сумрак грлила их нежно

и лизала низ длаку што руди,

и сливо се млак сок неизмерно,

из топлих материнских груди.

А увече, кад живина јури

да заузме мотке ил’ прут јак,

изиш’о је тад домаћин тмури,

и сву штенад потрп’о у џак.

А она је за трагом трчала,

стизала га, као кад уходе…

И дуго је, дуго је дрхтала

незамрзла површина воде.

У повратку, вукућ се по тмини,

и лижући зној са бедара лених,

месец јој се над избом учини,

као једно од кучића њених.

Зурила је у свод плави, глатки,

завијала болно за својима,

а месец се котрљао танки,

и скрио се за хум у пољима.

Немо, к’о од милости ил’ среће,

кад јој баце камичак низ брег,

пале су и њене очи псеће,

као златни сјај звезда у снег.

(1915)

Аутор: Душан Веселиновић

presstiz.rs

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here