Урош Предић примао је љубавна писма и са 70 година: Џентлменско одбијање нашег сликара много млађе колегинице

Поделите:

Урош Предић уз Пају Јовановића и Ђорђа крстића био је најбољи сликар српског реализма, а спада и у ред највећих српских сликара. Његове слике “Сироче на мајчином гробу” и “Херцеговачки бегунци” откупио је Михаило Пупин и поклонио Народном музеју.

siročeУрош Предић, Сироче на мајчином гробу

Урош Предић рођен је у Орловату 7. децембра 1857. године, а умро у Београду 11. фебруара 1953. године у својој 96 години. До самог краја живота Урош је био живахан и пун снаге.

Иако је остао упамћен по ранним радовима на којима је приказан живот обичних људи, велики допринос дао је и црквеном сликарству и портретима.

По својој жељи сахрањен је у Орловату надомак Зрењанина.

Панчевачки Архив недавно је од колекционара из Опова откупио четири писма Уроша Предића.

Посебно је интересантно једно Предићево писмо, упућено много млађој обожаватељки, вајарки Вуке. Тада већ седамдесетоједногодишњи сликар, на малом парчету папира, на врло учтив и џентлменски начин одбија удварање младе колегинице.

uroš predićУрош Предић, Косовка девојка

Иако отклања њене „набујале осећаје, који неодољиво траже одушка“, како каже, може се наслутити да му пријају „миле, топле и екстатичне речи, какве још нисам читао на моју адресу“, пише Предић, па наставља:

„Да л’ да Вас разуверавам, или са захвалношћу да примим мирисе Ваше душе? Да ли ја смем (реч „смем“ Предић је подвукао, примедба аутора) то да чиним, када себе погледам, себе и своје скромно дело, па кад видим колико далеко заостајем иза оних светлих слика Ваше маште, иза оног идеала, за чим Ваша женска природа, жељна доброте и снаге, честитости и поузданости, непрекидно жуди? Па ипак, зар би лепо било да Вас свесно разочарам, Вас која сте већ имали у животу толико горких разочарења? Не, драга Вуко, ја то не смем учинити. Сматрајте ме и даље за Вашег искреног пријатеља, за доброг човека и великог маестра – све то примам из Ваше руке, из Вашег срца, да Вам не бих ускратио то задовољство, да верујете да таквих људи заиста има. То Вам је утеха и охрабрење, подстрек и потпора за Вашу даљу борбу за опстанак у животу и напредак у уметности. Примам, дакле, овако незнатан и недостојан, топле изливе Ваше чежњиве душе, те Вам из ове моје тихе повучености кличем: Не клон’те срцем, идите храбро и са поуздањем напред, па ће се појавити и онај срећан дан, када ћете себи осигурати поље за Вашу уметничку делатност, а можда наћи у животу човека који ће у истини имати све врлине којима Ви данас украшавате Вашег искреног и преданог пријатеља и колегу, Вашег Чика Уроша“.

uroš predić.jpg 2Урош Предић, Весела браћа, јадна им мајка

Архив је откупио и разгледницу, датирану 15. фебруара 1926, на којој је репродукција једне Предићеве слике, а на полеђини сликаревом руком написано како је слика настала и шта се потом догађало. Предић се на тај начин јавио човеку који му је исплатио хонорар, чијим је износом уметник очигледно био задовољан.

На полеђини разгледнице пише: „Ово је некадашњи орловатски свињар чича Милић, кога су спевали овако: „У нашег Милића кућа од листића“. Пошто сам њега сликао, долазиле су ми цуре орловатске, набељене, накинђурене – да и њих „сликујем“. Када сам одговорио да ће то бити сувише скупо за њих, а оне мени: „Па како сте сликали Милића, и још бадава и частили сте га ракијом и дуваном – шта је он бољи од нас??“

Аутор: Опанак/Политика

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here