Војвођанске приче: „Кармен“ сишла са жице тамбурице

Поделите:

Тамбурашки збор Ковиљаца (у средини: Васа Јовановић); фото: Ћирилица (Петар Јаћимовић)

Васа Јовановић одушевљавао публику широм Европе, од Париза до Одесе, и свирао краљевима и царевима. За сваки наступ он и његов ансамбл „Бели орао“ облачили су ношње из Шумадије, Црне Горе, Војводине

Преко тамбур-душе песмицом превуци, питај шта ти кажу из тамбуре звуци…“ – стихови су чувеног Лазе Костића упућени ништа мање познатом, првом образованом српском композитору Корнелију Станковићу. Исте речи песник је могао да посвети и свом, три деценије млађем, суграђанину Васи Јовановићу (Нови Сад 1872. – Доњи Ковиљ 1943), да је могао да наслути блиставу каријеру овог самоуког свирца.

Васа Јовановић

Одушевљавао је Јовановић публику широм Европе, од Париза и Лондона до Одесе, наступао пред краљевима и царевима, а за сваки наступ он и његов ансамбл „Бели орао“ облачили су ношње из Шумадије, Црне Горе, Војводине… Баршунастим баритоном, висок, маркантни свирац, залуђивао је даме у Берлину, Бечу…, али је увек с нестрпљењем ишчекивао тренутак повратка жени и деци у Ковиљ, где је 21. јуна 1943, седећи с комшијама, изненада добио кап и умро.

Одмалена заљубљеник у тамбуру, чије је миле звуке слушао у гостиони очуха Тимотеја Тиме Пушића у Доњем Ковиљу, у богатој музичкој каријери приредио је више од 70 комбинација народних песама и игара, а компоновао је и 15 кола и 50 корачница за тамбуру. Пролазећи голготу Првог светског рата, Васа је у Паризу, где је стигао прелазећи дуг пут с војском са Крфа (1917. године), компоновао „Слобода марш“, а затим и марш „Повратак“.

Сећајући се Скопља и повлачења преко Албаније, компонује и „Вардар марш“.

У предграђу Париза, у Неју, упознаје краља Црне Горе Николу Првог Петровића, и на позив његове дворске свите да посети краља и честита му рођендан, латио се Васа тада своје тамбуре и засвирао.

Више него интересантан животни пут и Јовановићево богато музичко стваралаштво, о чему подаци не постоје у енциклопедијама и музичким књигама, можда би и данас били прекривени прашином заборава да његов много млађи суграђанин Бошко Брзић, професор српског језика и педантни хроничар родног Ковиља и целе Шајкашке, није сасвим случајно, од Васине ћерке Данице, добио уредне бележнице, писма, разгледнице, партитуре…

– Како је сам записао, Јовановић је ноте систематски почео учити код, у оно време познатог, тамбураша Ота Крчмарша, професора музике и наставника у Сремској Митровици – предочава професор Брзић, који је врло занимљив живот свог суграђанина сабрао међу корице. – Савесно и с великим жаром, учио је и од Драгутина Хрузе, једног од највећих имена тамбурашке музике. Своје знање касније је о свом трошку преносио својим ученицима.

Са жељом да постане музичар, Васа је из Новог Сада 1891. отишао с првим митровачким тамбурашким друштвом на прву турнеју по Срему, Банату, Хрватској и Словенији. Друштво с којим је наступао убрзо добија позив да свира у Хамбургу у кафани „Вилхелмова сала“. Позиви су отад стизали са свих страна, а српска тробојка се вијорила по европским метрополама.

– У Бриселу, Белгијанцима су представили веселу и сентименталну српску музику, углавном народну – описује Брзић тадашњу ситуацију у својој књизи на основу Јовановићевих бележака. – Показали су оно што дотад нико није – на тамбурицама су изводили дела за која су потребни велики гудачки оркестри. У ресторан „Dubois de la schambe“ долазили су краљ Леополд Други и краљица, а Васа је ту свирао као наследник у оно време чувеног мађарског музичара Јаноша Јанчике Ригоа.

Године 1901, боравећи у Лајпцигу, у Немачкој, основао је властити збор „Бели орао“, назван по грбу Србије. У познатој лајпцишкој концертној кући Урвалд, виртуоз на тамбурици, изванредни примаш, као мало ко, усудио се да свира оперу „Кармен“ Жоржа Бизеа.

На репертоару су била и дела Штрауса, Чижека, Вердија, Бајића, Рубинштајна, о чему је 1910. писао београдски „Мали журнал“. За тамбуру је прерадио опере „Трубадур“, „Травијату“, „Чаробну фрулу“, „Риголето“, „Кармен“. На репертоару Васиног оркестра у кафани „Максим“ у Берлину било је чак 212 дела, маршева, валцера, увертира, а од 1905. сваки концерт је почињао маршем „Бели орао“. Тако је било и у кафани „Доркниште“ у Берлину, где је такође наступао.

Васин сан да свира у Србији остварио се 1901. наступом у „Српском краљу“, у то време најбољем београдском хотелу. Ту се упознаје с познатим уметницима, а слушају га чувени наши музичари Станислав Бинички, Стеван Мокрањац, Јосиф Маринковић и Петар Крстић.

Добрица Милутиновић

Уметнички лист краљевског конзерваторијума

Ко је у Дрездену хтео дуже да свира, морао је да има уметнички лист тамошњег музичког форума. Васа и његов збор полагали су пред строгом комисијом, а на Краљевском конзерваторијуму певали су „У бој, у бој“ Ивана Зајца. Ове дипломе Васи су отвориле сва врата чувених локала и музичких кућа широм Европе.

Корачница  за  глумца  и  певача  Добрицу Милутиновића

Васин пријатељ био је и један од најзначајнијих глумаца и певача Добривој Добрица Милутиновић, члан Краљевског српског народног позоришта у Београду. Пријатељство са Добрицом, Васа је овековечио посвећујући му 1943. своје последње датирано дело, корачницу „Добрица“, где је на партитури записао: „Ово музичко дело посвећујем мом Добрици“.

Извор: Вечерње Новости

Поделите:

1 коментар

  1. Одлична прича Бошка Брзића. Можда би само уместо наслова „Кармен“ сишла са жице тамбурице био бољи наслов „Кармен“
    играла по жицама тамбурице?

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here