Зорка Ховорка – промотерка Србије у Чешкој

Поделите:

Учитељица и књижевница са супругом учила Чехе српски језик, организовала им представе, преводила наша дела на чешки

Ширила је дух Србије центром Прага. Захваљујући њој, на обали Влтаве се „искрцала“ српска култура. Усидрила се, бар на неко време. Зорка Ховорка је испунила своју мисију.

Ова рођена Новосађанка свет је угледала 17. априла 1865. године у дому породице Калић. Имала је несрећу да искуси шта значи одрастати без оца, јер је овај чиновник преминуо док је била девојчица. Очинску бригу о њој и сестри је преузео старији брат Мита, који ће се касније бавити књижевним радом. Зорка је била паметна и марљива ученица, а занимљиво је да је прво научила да пише и чита на француском и немачком језику. Догодило се то стицајем околности, јер се најпре школовала на једном француском институту. После тога је завршила државну учитељску школу у Суботици, а потом је на више студије отишла у Пешту. Са дипломом учитељице је могла да се осамостали, јер је у Јасенову добила посао и тамо у радном односу остала пуне четири године. Међутим, живот ју је убрзо одвео на другу страну, у Молдаву, где је упознала чешког лекара Славка Ховорку, за којег се и удала 26. јуна 1883. године. Супружници су се преселили у Праг и за Зорку је тада почео један нови живот.

Није могла да замисли да седи код куће као домаћица, а и њеном супругу је то било неприхватљиво, па су заједно почели да раде на промоцији српске културе у Чешкој. Идеја је била да се Србија прикаже у најлепшим бојама и звуцима. Брачни пар је осмислио да се крене од позоришта. Тамо где је најживље. Договорили су се да организују представе које би ту, на сцени обрађивале теме из српске књижевности. Тако су и урадили. Публици се допало. Следећи корак је било превођење наших умотворина на чешки. Да би Чесима приближили српски језик, одлучили су да покрену и једну едицију, коју су успешно уређивали. Ускоро је Зорка почела да издаје лист на српском језику „Српско цвеће“, али је постала и прва жена која је водила хуманитарне установе у Прагу.

За све то време она је користила предности познавања језика, па је на чешки преводила дела Бранислава Нушића, Јована Јовановића Змаја и Јанка Веселиновића. Да би приказала српске обичаје и традицију, организовала је 1910. године у центру Прага етнографску изложбу под именом „Српска жена“. Овај догађај је окупио велике даме тог доба, па су га својим присуством увеличале Јелица Беловић Бернаџиковска, Зорка Јеремић, Зорка Јанковић, књижевнице Мадлена Ванклова, Елишка З. Пуркиња и Павла Матерња. Дуго се причало о тој манифестацији. Међутим, она се наводно тада сукобила са Зорком Јанковић и Миленом Миладиновић, јер је позвала и хрватску женску задругу из Петриње да излаже.

ОДА НАРОДНОЈ НОШЊИ И ЖЕНИ
Зорка је славила народну ношњу. Говорила је да их одликује изразита женственост. Подсећала је да су многе отишле у историју, па је задатак интелигенције да их где год може врати у живот, бар на забавама за децу и младе. „Народни посао најлепши је репрезентант народа, а тај посао излази на руку жене. Њезина је рука створила прекрасне радове, који су се кроз векове очували у народној ношњи и које је у лепом броју великом свету показала изложба „Српске жене“ у Прагу. Прашки музеји чувају врло лепе српске ношње, па и неколико раритета, којих нигде више нема“, записала је Зорка.

Ту се њена листа активности није завршила. Пуних седам година радила је административне послове у чешком листу „Женски свет“, а затим је постала део уредничког тима, када је сарађивала са књижевницом Терезом Новаковом. Од 1900. године је присутна у Друштву чешких жена, а имала је чак и један председнички мандат. Активно је сарађивала у многим чешким, али и домаћим часописима, као што су: „Јавор“, „Бранково коло“, „Босанска вила“, „Нова искра“.

Често је писала о српској мајци, сећајући се своје од које је, како је говорила, црпела снагу за цео живот, иако се тешко помирила са чињеницом да је више нема. Говорила је да само мати може да се жртвује за своју децу и нацију, а пример за то је пронашла у песми Ива Војновића „Смрт Мајке Југовића“ .

„Војновић је у својој величанственој епопеји створио тип жене коју је столетни јад и беда подјармљеног народа учинио челично тврду, мученицу, прожету осећајем народне дужности, која гордо потискује своје сузе, своје тежње, материнске осећаје и све жртвује националној идеји. У њој је бол и нада, погибија, патње и васкрсење истине и лепоте, она је права мати херојског народа“, записала је.

Пошто је испунила свој циљ и српску културу одвела у Чешку, одлучила је да се врати у Србију. Зорка Ховорка је умрла у Глини 1939. године.

Татјана Лош

Извор: Вечерње новости

Поделите:

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here