Тешко нарушавање националног суверенитета Српског народа у Војводини, садржаног у чл. 1 Устава, треба да буде извршено одредбом Делимично објављеног статута у горњем дому војвођанске Скупштине (убудуће дводомом представничком демократском телу Војводине) – Савету националних заједница. «Половина чланова савета бира се из реда посланика који се изјашњавају као припадници националне заједнице која чини бројчану већину у укупном броју становништва АПВ. Половина чланова савета бира се из реда посланика који се изјашњавају као припадници националних заједница које чине бројчану мањину у укупном броју становништва АПВ

Хоћу да знам зашто Хелсиншки одбор у Србији и госпођу Соњу Бисерко примарно интересује политичко анализирање и агитовање, а не људска права? Ко и зашто подржава и плаћа да Хелсиншки одбор у нашој земљи ради супротно ономе што би требало да чини? Докле ће се трпети „демократска“ шамарања, која ова дама дели и лево, и десно по Србији, а циља на Косово, Војводину и Рашку област? Да ли се константно понављани безобразлук посматра пасивно, само зато што су медије убедиле српску јавност да је то демократска обавеза Србије? Која то демократија може да наметне било коме обавезу, сем политичарима и неким медијима у Србији, да Соњи Бисерко и њој сличним, отворе сва врата, да дају на увид документе који је интересују...

Ових дана, тачније 6. октобра 2008. године навршава се 20 година од вероватно најмасовнијих народних демонстрација и протеста које је Нови Сад доживео у својој тровековној историји. Тих дана, 5 и 6. октобра 1988. године у чувеној, тако званој „јогурт револуцији“ која је потресли и протресла Србију  оборено је аутономашко руководство тадашње Социјалистичке аутономне покрајине Војводине. Народ Новог Сада и Војводине, тада, у предвечерје крвавог распада Југославије,  објавио је и најавио целој Србији и Југославији да се не слаже да у његово име било ко може да узме учешћа у растакању државе и да своју судбину и будућност, као и до тада види једино у једној и недељивој  држави Србији.

Колико мржња погубно делује на колективни идентитет, показује се у  данашњем смеру «великог транспорта» аутономаша ка евроутопији, у коју узалуд траже да се удену као некакви «фенси паори». Које добро су они донели протеклих осамнаест година? Како и да донесу добро, кад њихова идеја никад није била заснована на општем добру и напретку свих? Уједињено у мржњи, «војвођанско аутономаштво» је одувек било деструктивни политички скуп пакосних и кратковидих, којег је инструментализовало неколико сепаратистичких покрета, удружујући се с њима против политичког и културног идентитета Срба и њихових вредности

U trenutku kada sa svetskih berzi stižu vesti koje više govore o kataklizmi nego o finansijskoj krizi, iz Vlade Srbije dolaze vedre najave o novom ciklusu snižavanja carina. Povod za ovu inicijativu je u vezi sa idejom o jednostranoj primeni Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU. Sama pomisao o snižavanju carina u ovako kritičnom trenutku ukazuje na potpunu izolovanost vlasti od domaće ekonomske realnosti, kao i na apsolutno nerazumevanje dubine svetske ekonomske krize. Vladina inicijativa nije šala, nije reč o teatru apsurda i ne događa se na dvoru kralja Ibija.

Termin "ljudske rase" upotrebljavamo u uslovnom smislu, da lakse razgovaramo, a ne zato sto mi stvarno mislimo da postoje ljudske rase. Jer, postoje grupe ljudskih populacija, i veca je ukupna geneticka varijabilnost u okviru svake grupe populacija, nego medjugrupno. To je vrlo vazno. Znaci, mi dobijamo ukupnu vecu varijabilnost medju crncima, nego izmedju crnaca i belaca. Sta je geneticka varijabilnost? Imamo gen A, B, C, D i E.

Не заборави

Све оно што желим да кажем,

рећи ћу када се сунце насмеши

и моја нада утоне у жељу

коју баш сада желим теби рећи.

Организатори ових успешних културних понуда, које су изнова биле најпосећенији програми Летњих дана културе у Чачку, међутим, нису задовољни и сматрају да треба ићи даље. Њихова идеја је да можда следеће године изађу и на главни градски трг и овакве програме направе на најпрометнијем вечерњем месту у граду. Јер млади људи православног опредељења, као и Црква у целини, немају чега да се стиде и имају шта да кажу, прескачући баријере које нам поставља секуларно друштво. Ако немамо приступ централним београдским медијима са националном фреквенцијом, изађимо на тргове наших градова и ступимо у контакт са савременим светом и људима који у њему живе. То је наша хришћанска обавеза и социјална одговорност, а све друго је непримерено повлачење у самодовољност и аутоцензуру.

Због тога, ми, православни Срби, оставши по други пут у историји и без града и без закона, треба по други пут да покажемо и себи и свету да су и живот и заједница могући без државе. Зато, ми, православни, расејани како по земљи Србији тако и по целом свету, у туђини а на своме као и на своме у туђини, сматрамо да на интернету прво треба да поставимо своје најмилије и најдраже, своје наважније и најпрече: своју Свету Православну Цркву. Ако Цркву не чине честице малтера од којих су сачињени земаљски храмови, него је она пре свега духовни простор – мистична заједница верних у Васкрслом Христу, онда ће Интернет као виртуелни простор постати само медиј који треба да нам омогући да превазиђемо земаљску удаљеност једних од других.

Прави одговор би био да се то не дозволи, као и да се они разочарани који не гласају (то је скоро 40% становника Србије са правом гласа) увере да њихов излазак на биралишта ипак може донети промене. И управо полагање овог теста, односно задобијање нових гласова, а не подела постојећих на Томине и Шешељеве, ће одредити судбину опозиционих странака и странака на власти, политичара који их воде, као и Србије.