Коначно, губитник је и Србија, која окренута сама себи и не води рачуна о приликама у Црној Гори. Српски народ је тамо буквално препуштен на милост и немилост једне приватне државе, која се ускоро припрема да призна лажну државу. И таман када сам помислио да се Србија неће оглашавати поводом ових избора, погрешио сам. Свом коалиционом партнеру председник Тадић честитао је победу. На здравље!
Спрега медија, моћних корпорација и финансијера са политичким и војним врхом је створила империјални механизам који се данас тешко може зауставити. Војноиндустријски комплекс је само срце тог империјалног механизма који маргинализује америчку демократију и од Америке ствара нову глобалну империју којој нема премца у досадашњој историји. Тако и тренутне игре око Косова које дестабилизују Србију, Балкан, Европу али и досадашљи светски поредак имају смисао само у светлу потребе војноиндустријског комплекса за новим кризама и сукобима унутар којих они остварују своје стратешке и економске циљеве.
Такав и сличан “страх од армегедона” који “покреће на акцију” ради реализације апоклаиптичног сценарија није само присутан код актуелног америчког председника, преобраћеног методистички протестант Џорџ Буш Млађи већ и код значајног дела десне и религиозне републиканске сцене. Када се томе додају и они који верују у неки сродан “секуларнији” апокалиптични сценарио у којој Америка као “сила добра” побеђује “немани”. У том елементу се стапају бизарна религијска учења са секуларним “америчким манифестом” са реалним стратешким и финансијским интересима олигархијских врхова глобалне елите. Таква комбинација је опасна како за Америку тако и за цео свет.
Трилатерализам Ватикана је са једне стране пораз ове верске организације пред силама капитала (Мамона) и глобалне моћи, али са оправдањем да је то начин да се ослободе баласта кривице у Другом светском рату и пут консолидације сопствених редова. Ако се томе дода и нада да се у посткомунистичком хаосу Ватикану кроз директни прозелитизам и кроз „меки" екуменизам отвара нова „мисионарска земља" на православном истоку, онда се чинило да Ватикан и није тако лоше прошао. У том смислу се могу тумачити и изјаве папe око Косова где својом суздржљивошћу око тога да међу првима призна сецесију Косова настоји да остави отворена врата према српској цркви „преко које жели да дође до Москве". Што би наш народе рекао „да се власи не досете".
Дакле, пред очима целог света, председник Америке објавио је рат глобалном тероризму, не означавајући прецизно шта под тим појмом подразумева. Престонички „Вашингтон пост“ написао је тих дана, да је реч о „историјској прекретници“. Молитвена процесија у Катедрали није била окренута миру, већ оправдању „крсташког рата“ који следи, а који је планиран у круговима неоконзервативног крила републиканске странке. Француски публициста Тијери Мејсан, у наведеном обраћању, уочава још један занимљив детаљ, манипулацију религиозним осећањима људи, што је имало је за циљ не само уздизање америчких жртава, већ пре свега заштиту „званичне верзије“ догађаја за који је оптужена Бин Ладенова мрежа, без икаквих материјалних доказа.прочитај још...
Према томе, евентуална осуда Војислава Шешеља, представљаће завршни чин потребан ради „уобличавања историје балканских ратова“, у којој би Срби слично Русима, били проглашени „вековним окупаторима околних народа, непоправљивим националистима и хегемоностима“. Иначе, историја нам нуди безброј примера „говора мржње“. Нашој јавности готово је непознат податак, да је британски историчар Ситон Wотсон, кључни саветник у Министартсву спољних послова, непосредно после Балканских ратова 1912. године, изјавио како би „тријумф Срба на Балкану представљао несрећу за европску културу и цивилизацију“. Између два рата остао је доследан свом опредељењу. Предлагао је да Британија води прохрватску политику. Мачекова гарда имала је 1939. године, око 250 хиљада људи под оружијем, углавном британског порекла. Ко зна можда је баш тада симболички почело ископавање „пацовских канала“, где би „западне демократије“ данас најрадије да сакрију срамну улогу, у подршци једној злочиначкој идеологији, каква је била усташка.
Američko političko i vojno angažovanje u nekadašnjoj Jugoslaviji potrebno je analizirati sa nekoliko aspekata. Posebnu pažnju zaslužuje odgovor na pitanje: zbog čega je američka strana u građanskom ratu u Bosni i Hercegovini, a kasnije 1999. godine na Kosmetu, podržala balkanske muslimane? Delimičan odgovor na to veoma složeno geostrategijsko pitanje sadržan je u studiji objavljenoj neposredno posle potpisivanja Dejtonsko-pariskog sporazuma, pod karakterističnim naslovom Treća američka imperija
ДА ЛИ НАС СИСТЕМАТСКО ЗАТАШКАВАЊЕ ЗЛОЧИНА НАД СРБИМА, КАО И ЗАПОВЕЂЕНО ИГНОРИСАЊЕ СТВАРНИХ УЗРОКА РАТА, ДОИСТА УВОДИ У СТРАХОТЕ НОВОГ (СТАРОГ) ЈЕДНОУМЉА... Империју не интересују правда и истина, интересује је моћ. Жели да пречицама своју приземну ратну пропаганду озваничи као историју, да верификује своју самооправдавајућу „истину“ и примерно казни све који постављају потпитања. У недавном разматрању поука са суђења Милошевићу, „Њујорк тајмс“ отворено наводи три примарна циља Хашког трибунала, од којих ни један није правни: „Уобличавање историје рата, подстицање Срба да обуставе негирање злочина, повезивање српског друштва са остатком Европе
ОРГАНИЗОВАНО И УПРАВЉАНО ПИСАЊЕ „НОВИХ ИСТОРИЈА“ ЗА „НОВУ СВЕТСКУ НАДРАСУ“: За идеологизовани глобалистички свет, Unus Mundus, неопходно је „изградити новог човека“, не много великог већ функционалног и лаког за одржавање. Из његовог хардвера и софтвера, нарочито из његове меморије, треба уклонити све „багове“ оптерећујућих истина. Лустрирати од сећања и смисла. Ако су чињенице изван политичке коректност треба их „таманити као гамад“. Тако, према најновијим сазнањима, Украјина се као руска колонија ослободила током „дугих украјинско-руских ратова“, манастир Високи Дечани саградили су Албанци, они су и учествовали у Косовском боју а не Срби, жртве у Јасеновцу „треба индивидуализовати“ (јер су „битна имена, а не бројеви и националност“), „данак у крви“ је организована српска продаја деце за по пет златника.
Онамо, ’намо Притиснут доказима о личној умешаности у организовани криминал, нарочито након пресуде мафијашком босу Куому у Италији, Ђукановић је отворио убрзана стратешка разигравања у два правца. Беспоговорно се прилагодио америчком сценарију противевропске геостратешке употребе Балкана, али и омогућио контроверзним руским олигарсима власништво над готово 60 одсто црногорске привреде и