За прошлу републичку владу кажу да је била испреговарана, можда, али не у Србији. То је и био њен највећи недостатак и разлог њеног кратког постојања. Оног тренутка, када српски политичари заиста сами између себе испреговарају владу без утицаја и Солане и Лаврова, када се обавежу једни другима да неће доносити одлуке кроз сопствене централне комитете и своје политичке противнике посматрати само кроз злоупотребе идеологија које представљају а не саме идеологије, онда ће једна таква влада моћи да изадје у свет и коначно буде озбиљно и схваћена и прихваћена. Ове досадашње посткомунистичке владе су биле или вишеруске или бриселско-америчке него српске и због тога смо ту где сада јесмо.

Роберт А.Вите, јасно ми је ставио до знања следеће: "Господине Вуловићу, вас су Руси, тешка срца тачно, али ипак одлучно пустили низ воду не дајући Вам оружје и Ваш народ ће бити отеран са Космета и Руси ће бити протерани из Украјине и Грузије. То вам је судбина све до оног момента док Русија не схвати да ће озбиљније штитећи интересе Вашег народа на Балкану, а под тим озбиљније мислим и војно, моћи да обезбеди и повратак свог апсолутног утицаја у сопственом најближем окружењу".

U ovom najnovijem periodu sveopšteg žigosanja Srba, Čavić je prvi sportista koji je za primer drastično kažnjen ne bi li se tako sprečilo da recimo pet šest vrhunskih svetskih tenisera i teniserki ili recimo košarkaša i košarkašica, odbojkaša i odbojkašica a koji su - o užasa- Srbi, slučajno i ne pomisle da svetu prirede sličan šok prilikom primanja medalja koje nam ne mogu uskratiti ukoliko opet demokratski ne odluče da nam nije mesto u svetskom sportu, pout demokratske odluke da nam otmu teritorije, ubijaju i proteruju narod.

За разлику од „аналитачара“ који мисле да „још увек има простора за дипломатско деловање“ а чиме у ствари вољно или несвесно праве додатни простор за деловање шиптарских терориста и администрације у Вашингтону и на тај начин продужавају век периоду опште националне фрустрације, последње је време да се да простора људима који би успели да тај процес буде заустављен појавом јасног, непомерљивог и оштрог става и одговора на три НЕ Контакт групе са наша три НЕ у случају отимачине Космета. Не Европској Унији, Не НАТО пакту и Не Дејтону.

Наравно ако се из свежих лакших искустава Биљане Плавшић или драстичнијег покојног Бабића као и  других који су из редова нашег народа са њима пактирали, може уопште и рећи да су Силе Новог светског поретка неког од својих српских политичко-финансијских клијената уопште икако заштитили. Много има сада онога чега је било и тада. Истребљује се на једном парчету територије читав народ а и концлогори су ту, само се сада зову базе и кампови.

Док су ми се кроз главу смењивала лица Сете, Арама и Винсента, паралелно сам размишљао о свакодневним телевизијским емисијама у којима су новинари пресретали српску и осталу неалбанску децу која су на кратко могла да са Космета дођу да обиђу Београд и буду гости данашњих модерних српских Томанисијанијевих а која су сва од реда и без задршке на питања новинара шта им на Космету највише недостаје одговарала - слобода. Рикер и терористи које је са својим америчким шефовима произвео у државнике непрестано говоре да су наша деца на Космету слободна иако и у дворишта а камоли у школу не могу без оружане пратње. Њихово кретање је свакодневна авантура. Нихова "слобода" коју им дарују Рикер и његови терористи је она Винсентова авантура дисања а око столова око којих се и у 21 веку уз свеће окупљају њихови родитељи претекли из већ стотинама година континуираних шиптарско-турских масакара над Србима , тема остаје и даље иста - како до слободе и када ће коначно доћи слобода.

Као и 1999-е године када су Србију бомбардовали већином ноћу и са висина недохватљивих за српско оружје а да би отели Космет, тако су и у поноћ 15ог на 16и фебруар тзв Европљани већ одавно послате своје сатрапе на Космет прогласили неком својом Еуролеx мисијом опет у жељи да се некако домогну нашег Космета. Наравно, опет је све то ван оквира Међународних правних норми као што је било и бомбардовање 1999-е па су ваљда несвесно и у име своје тзв мисије ставили додатак lex.

I pored brojke od oko dva miliona glasova i minus razlike od "samo" 118.000 glasova, poraženi ostaju kao i do sada na milost i nemilost dobitnika tranzicije, bankarskog lobija i evro-američkih planova za ovaj deo sveta za jedan dobrano dugačak period u budućnosti... Trenutnih dva miliona glasova nisu nikakva uteha ni Nikoliću ni Radikalima ma koliko to režimlije nakon proglašenja pobede, glumeći pristojnost, isticale kao respektabilnu cifru sa kojom će se računati kada se u budućnosti bude vodila politika sa i protiv Radikala, jer je svima kristalno jasno da se Srbija zacementerila na - njihove dve Srbije - i da će ova njima suprotna krenuti u osipanje i dugogodišnje besciljno lutanje u traženju novog zaštitnika na političkoj sceni za svoj socijalni status, sunarodnike na Kosmetu i samu ideologiju nacionalizma.

Пошто по вољи стручних европских и америчких посматрача Србије имасмо пар година на трону и психолога којег они одредише, јер памтите ли, психијатри које смо ми волели и желели су или прерано умрли или ако су још увек живи гоне их као дивље звери, наша по њиховој чврстој и већ 18 година непомерљивој дијагнози - колективна схизофренија - изазвана "грозним национализмом" ипак и даље траје, поменути стручни посматрачи су одлучили да нам поред константног карантина, лоботомије и најављене ампутације, одмах након избора седну и препишу нову и јачу дозу терапије уколико се 20.јануара одрекнемо њиховог психолога и по добром српском обичају који никада није омануо, кренемо да се надри лечимо. Одрицање од њихове терапије и њиховог психолога кажу не може нико да нам забрани али они имају право да  од таквог непослушног болесника направе отклон и отклоном нам  прете не би ли нас, пошто су нас већ већински убедили да смо шизоидни, патолошки нарцисоидни, генетски крволочни и евро-анксиозни и параноични, натерали да призовемо к свести макар оне делиће здравог што нам је по њима једва остало у колективном националном осећају и сећању.

Jedna poduža pauza u druženju izmedju zvaničnih politika britanskog i srpskog naroda je apsolutno neophodna ako želimo da ih sprečimo da makar slobodno i zaštićeno sprovode svoju antisrpsku politiku usred srpskog dvorišta. Žao mi je britanskog saveta, škola jezika, umetnika svih sorti, fudbala i čega sve ne ali mi je više žao izmeštenih srpskih univerziteta, proteranog srpskog jezika, umetnosti, religije, uopšte naroda i života sa Kosmeta. Ako su Britanci već odlučili da sa nama još nisu završili, onda bi naša diplomatija od njih baš i trebala da počne.