У једној европској земљи истиче мандат дами амбасадорки. Добија један, затим други, па трећи и на крају четврти телеграм гдје јој се даје налог да заврши мисију. Она упорно не одговара и то мјесец дана. На крају јој пријете суспензијом. Амбасадорка шаље телеграм: „Не могу да дођем, њено величанство краљица је болесна, не могу да је оставим“ (да ли се смијете драги читаоци?). Пета пикантерија. Један амбасадор испуњава Curriculum vitae и наводи да говори свјетски језик - македонски. Шеста. Један шеф мисије отвара у познатој земљи културе ретроспективну изложбу Надежде Петровић. Питају га о сликарици, а он као из топа одговара: „Није могла доћи, заузета је обавезама у земљи” (драги читаоци да ли сада плачете, с обзиром на то да је Надежда умрла од тифуса у Ваљевачкој болници 1915? Ово је напомена за еврослинавце који нису ни чули за Надежду). Седма - комична. Амбасадорка на пријему представља свога мужа и каже: „She is my husband” (она је мој муж). Осма: књижевника, кога су иначе на једном острву често пијаног скидали са ограде Амбасаде, новинарка пита да опише један радни дан, а он одговара: „Дођем у Амбасаду, потпишем неколико налога, углавном за тоалет папир, ха, ха...” (ето радног дана амбасадора који пореске обвезнике мјесечно за плату, резиденцију и друге привилегије кошта око 15 хиљада евра.
На лидерима СРС, ДСС, па и СПС је да изнађу што ефикаснији модел предизборне кампање и примијене га у преосталим данима до избора, у свијетлу ове нове и богами нимало безначајне чињенице, како би заједнички побиједили на изборима 11. маја, а већ 12. максимално анулирали пропагандне ефекте потписаног ССП и његове домаће и стране актере. Болесника на Балкану лијечиће годинама. Како рече Достојевски “у лудим временима треба бити луд”, а овде је мало ко остао нормалан. Ко овде не полуди тај ионако није нормалан. И аутор овог текста себе због свега овога што нама се дешава не сматра нормалним, но сигурно неће дати да га лијече Бриселски лекари.
Без обзира на велики значај ријечи и дјелацијењеног академика К. Чавошког, није добро за академика и један озбиљан
лист да се тако паушално и са неколико реченица осврну на једну неоспорно пожељну
књигу. Само је један податак довољан да књига има значај, онај који се односи на
српског јунака В. Шешеља. Да је било ко изјавио то сто је Карлита написала за Ђинђића,
све би оне Кандићке, Бисерке, Павичевићке и др. несрећнице и најамнице скочиле и
тврдиле да су то измишљотине, али када је Карлита у питању сви ћуте и не спавају.
Књига као баук кружи Европом.
Да, све што више познајем људе све су ми драже животиње, јер су ти заштитници жвотиња често неискрени и њихове побуде имају неку другу конотацију. Зашто грађанка Јелена не напише да би било добро да младе дјевојке, умјесто пса, воде дијете, дјецу, а не да Србија има бијелу кугу и најстарију популацију на свијету? Зашто грађанка Јелена не наведе примјере, буквално свакодневне, како пси луталице рањавају пјешаке, посебно дјецу? Недавно је пас луталица у Сремским Карловцима изгризао руке једном пензионеру који је хтио да га нахрани.
Е мали, мали, да би то били главни стубови спољне политике, морали би бити и унурашњи, што нису, а спољна политика је одраз унутрашње политике. Овдје Русија само фигурира, односно спомиње се као нека жељена равнотежа (мамац за бираче). Основ су Брисел и Вашингтон који су иницирали и започели крвави вјерски и етнички рат на овим просторима и, као врхунац, бомбардовали једну суверену државу без најаве и мимо СБ ОУН. Да ли је будућност Србије у ЕУ и НАТО пакту, када су отели Космет и признали ту накарадну нарко-државу? Само луд може да повјерује у флоскулу: “И Космет и ЕУ”.
Када је Русија у питању, одиграна је орекестрација страних најамника против сарадње са том земљом, чак и у Парламенту, гдје се виче, гестикулира, пријети да “Србија не смије постати слугерања Русије”, како рече једна муцавица и нарикача, бивша амбасадорка у Мексику, са нешто нижим вокабуларом пиљарице са Бајлонове пијаце. Осим изјава високих руских достојанственика, требало би и даље размишљати и узети у убзир последњу опомену нижег дипломатског чиновника (тако се то ради у смишљеној спољној политици, зато и служе, између осталог, нижи дипломатски чиновници) Руске амбасаде Олега Џиза: “Наш став је апслоутно јасан, сада је лопта на вашој страни. Сада је на вама да одредите правце којим хоћете да кренете, да би и ми знали како да се понашамо. Економско улагање Русије у Србију није једино што је потребно”. Шта је још потребно, знају то они који обмањују српски народ. Одговор је на жалост познат. Србија није располућена, Србија је за америчку Србију, а не за руску Србију. Србија је, еврослинаваца и тзв. европска, блокирала ратификацију споразума са Русијом, што је Путин недавно изузетно оштро осудио.
Нешто слично рече на Првом јавном ТВ сервису и чувени Форумовац, бивши амбасадор, а сада наставник Висковић, који нам васпитава генерације на ФПН. Нека иде у његову лијепу и нека васпитава усташе. На примједбу водитељице, “а узимање цијеле територије”, професор рече “да је то нешто друго” али то “нешто друго” није објаснио. Piccoolo diplomatico, млади министар иностраних (морам признати да су му реченице конфузне, још му ријечи бјеже испред мисли), као и озбиљни координатор, обојица савјетници Предсједника државе, успротивили су се подјели Космета. Да, да господине Ћосићу и сви ви мали Ћосици, ви хоћете дио Космета, а ми ћемо зграбити цијели Космет (сад се види да су га “зграбили”) заједно са братом Рупелом. Е, господо, заборавили сте Икаров лет према Сунцу и трагично наравоученије.
У једној европској земљи истиче мандат дами амбасадорки. Добија један, затим други, па трећи и на крају четврти телеграм гдје јој се даје налог да заврши мисију. Она упорно не одговара и то мјесец дана. На крају јој пријете суспензијом. Амбасадорка шаље телеграм: „Не могу да дођем, њено величанство краљица је болесна, не могу да је оставим“ (да ли се смијете драги читаоци?). Пета пикантерија. Један амбасадор испуњава Curriculum vitae и наводи да говори свјетски језик - македонски. Шеста. Један шеф мисије отвара у познатој земљи културе ретроспективну изложбу Надежде Петровић. Питају га о сликарици, а он као из топа одговара: „Није могла доћи, заузета је обавезама у земљи” (драги читаоци да ли сада плачете, с обзиром на то да је Надежда умрла од тифуса у Ваљевачкој болници 1915? Ово је напомена за еврослинавце који нису ни чули за Надежду). Седма - комична. Амбасадорка на пријему представља свога мужа и каже: „She is my husband” (она је мој муж). Осма: књижевника, кога су иначе на једном острву често пијаног скидали са ограде Амбасаде, новинарка пита да опише један радни дан, а он одговара: „Дођем у Амбасаду, потпишем неколико налога, углавном за тоалет папир, ха, ха...” (ето радног дана амбасадора који пореске обвезнике мјесечно за плату, резиденцију и друге привилегије кошта око 15 хиљада евра.
Е мали, мали, да би то били главни стубови спољне политике, морали би бити и унурашњи, што нису, а спољна политика је одраз унутрашње политике. Овдје Русија само фигурира, односно спомиње се као нека жељена равнотежа (мамац за бираче). Основ су Брисел и Вашингтон који су иницирали и започели крвави вјерски и етнички рат на овим просторима и, као врхунац, бомбардовали једну суверену државу без најаве и мимо СБ ОУН. Да ли је будућност Србије у ЕУ и НАТО пакту, када су отели Космет и признали ту накарадну нарко-државу? Само луд може да повјерује у флоскулу: “И Космет и ЕУ”.
Када је Русија у питању, одиграна је орекестрација страних најамника против сарадње са том земљом, чак и у Парламенту, гдје се виче, гестикулира, пријети да “Србија не смије постати слугерања Русије”, како рече једна муцавица и нарикача, бивша амбасадорка у Мексику, са нешто нижим вокабуларом пиљарице са Бајлонове пијаце. Осим изјава високих руских достојанственика, требало би и даље размишљати и узети у убзир последњу опомену нижег дипломатског чиновника (тако се то ради у смишљеној спољној политици, зато и служе, између осталог, нижи дипломатски чиновници) Руске амбасаде Олега Џиза: “Наш став је апслоутно јасан, сада је лопта на вашој страни. Сада је на вама да одредите правце којим хоћете да кренете, да би и ми знали како да се понашамо. Економско улагање Русије у Србију није једино што је потребно”. Шта је још потребно, знају то они који обмањују српски народ. Одговор је на жалост познат. Србија није располућена, Србија је за америчку Србију, а не за руску Србију. Србија је, еврослинаваца и тзв. европска, блокирала ратификацију споразума са Русијом, што је Путин недавно изузетно оштро осудио.
