Ова оцена Светог Владике је потпуно примењива и за вредновање приступања Србије тзв. Европској унији, а која представља наднационални ентитет који се изграђује по узору на Сједињене Америчке Државе по форми, и по узору на бивши Совјетски Савез по садржини.
Наведене речи Светог Владике јасно и недвосмислено искључују могућност да православни Срби и Српкиње буду присталице чланства Србије у Европској унији, под било каквим изговором, а одобравају могућу сарадњу са европским земљама, уколико је то у интересу Србије. А тај интерес објективно и непристрасно гледано ни у ком случају није, нити у будућности може бити велики, нити је чланство у Европској унији животни интерес Србије.
Избор је јасан: или Господ Исус Христос или Европа, односно данас би се могло рећи или Господ Исус Христос или Европска унија. Дакле нема сумње да са становишта просвећујуће мисли српског Путеводитеља из мрака евроунијатских заблуда Светог Владике, питање придруживања Европској унији је избор између Господа Исуса Христа с једне стране, и уливања, губљења тј. нестанка Србије у Европи, односно како би данас рекли, придруживања тзв Европској унији са друге стране.
Ове речи Светог Владике су јасна опомена данашњим генерацијама православних Срба и Српкиња и противевроунијатски завет за будућност. У вези тога, барем међу православним Србима и Српкињама не сме да буде недоумица.
Противунијатски завет православних Срба и Српкиња је:.
-неприхватање и саме помисли да би Србија морала да буде члан Европске уније.
-прихватање чињенице да је Србија у Европи само географски, а да је културно, економски, политички и цивилизацијски одржива само и једино као сусед Европе.
-прихватање чињенице да положај српског народа, ако Србија буде члан Европске уније значи положај српског народа у самој назови-Србији сличан положају српског народа у српским енклавама на окупираном Косову и Метохији, отетим српским земљама у англоамеричким, ватиканским и евроунијатским творевинама на територији бивше Југославије као и положају православних арапских Палестинаца у Светој Земљи и америчких Индијанаца у САД.
А сваки присталица утапања и губљења Србије у Европи, тј приступања Србије ЕУ је учесник у тајни безакоња, и рушитељ светониколајевског завета.
Чак и када би, а што није оствариво, Србија могла бити пуноправни члан Европске уније, православни Срби не би смели да се залажу за приступање Европској унији, да би опстали као православни народ, а што је јасно из напред наведених речи Светога владике Николаја. Ако се то приступање ипак догоди, православни Срби и Српкиње, не би смели, макар и у таквој евроунијатској назови-Србији (Србији само на папиру) да се одрекну светониколајевског завета, ради будућности потомства и својих душа. А држати тај завет у таквим условима живота у евроунијатској назови-Србије, значи стварати српску мрежу паралелних институција у свим областима друштвеног живота слободарског православног србског народа, како је то рађено и под турском окупацијом.
Ако Срби остану са Господом Исусом Христом, према речима Светог Владике, видеће свој прави пут и у тешким условима владајућег евроунијатства.
Зато одбацивање идеја евроунијатства и западног секуларног либерализма као темеља евроунијаатсва, као и осталих пратећих појава евроунијатства као што су екуменизам (уједињавање са иновернима у антихристовско збориште, уместо приласка иноверних Једној Светој Саборној и Апостолској Православној Цркви) и сваки модернизам који води ка евроунијатском и глобалном екуменизму, је императив за православне Србе и Српкиње. То је императив, и ако Србија остане макар и веома ограничено слободна у евроунијатском окружењу, као што је то данас, почетком 2008. године, или ако практично нестане, макар постојала само на папару, после приступања Европској унији.
Данас, крајем прве деценије 21. века, православним Србима и Српкињама преостаје, да макар у садашњим тешким условима стварају темеље савеза са православном Русијом.
Светониколајевски геополитички и политички путоказ православним Србима и Српкињама данас је јасан:
1. Србија не треба да буде члан него сусед секуларизоване, анационалне Европске уније. Добросуседска сарадња, у области економије, саобраћаја, здравства, технике и природних наука је нужна, пожељна, и на крају свега неизбежна, а прихватање евроунијатства и чланство Србије у Европској Унији је погубно и значи уливање, губљење тј. де факто престанак постојања Србије.
2. Србија треба да одбаци све споразуме о интеграцији у ЕУ, тј. о укидању Србије, утапањем Србије у Европску унију. Дакле никакав уговор стабилизацији и придруживању не би смео бити усвојен у Народној Скупштини Србије. Оно што је потребно Србији је Споразум са Европском унијом о добросуседским односима и економској сарадњи.
3. Ако Србија нестане наметнутим приступањем Европској унији чување противевроунијатског завета и даље остаје обавеза за све православне Србе и Српкиње, као и борба за стварање алтернативних институција српског народног живота, а такође и упорна, дуготрајна и неодустајна борба за иступање поробљене Србије из Европске уније.
4. Ако Србија опстане ван Европске уније као сусед Европе, тј Европске уније. снажан савез са Православном Русијом је императив, уз неопходан Уговор о политичкој, економској, и безбедносној интеграцији Србије и православне Русије.
Мисао духовног гиганта српског народа , Светог Владике Николаја је путоказ, а држање светониколајевског завета је обавеза за православне Србе и Србкиње у ова тешка времена евроунијатске и глобалистичке суморне данашњице
Београд, фебруар 2008.
