Милорад Вукашиновић

ИДЕОЛОГИЈА “НОВО ДОБА” – МИКС ВИЛСОНИЗМА И МЕСИЈАНИЗМА

Нова ера у међународним односима, отпочела је завршетком хладног рата 1991. године. Амерички председник Џорџ Буш старији, непосредно по распаду Совјетског Савеза и Варшавског пакта, новонасталу геополитичку реалност дефинисао је као “нови светски поредак“. Реч је о стратешком концепту, који је дуго и темељно планиран у круговима политичке и економске елите ове државе. Идеја о “новом светском поретку” је заправо много старија и она има дугу предисторију. У модерном смислу је настала пре око 300 година као просветитељски пројекат остварења “разума” и “прогреса” у свету, те стварања светског друштва или светске федерације. Она се мењала се зависно од историјских и међународних околности и догађаја.

После завршетка Првог светског рата, председник Вудро Вилсон предложио је остатку света “декларацију у четрнаест тачака“ као нову платформу међународних односа, засновану на прихватању универзалног система вредности. Друштво Народа замишљено је као њихов институционални гарант. Основно начело декларације било је “право народа на самоопредељење”. Суштински, њен смисао, било је промовисања америчке арбитрарне и хегемонске улоге у тада тешко разореној и подељеној Европи. Декларација је била документ од огромног симболичког значаја и за Сједињене Америчке Државе. Означавала је раскид са традиционалним изолационизмом у спољнополитичким опредељењима нације и најаву постепене трансформације Америке универзалистичку империју и друштвени модел за цео свет. Опредељења садржана у стратегији “вилсонизма“ нису објективно могла бити одмах остварена. Ипак, постала су доминантна у будућем деловању економске и политичке елите земље. Председник Рузвелт био је под снажним утицајем “вилсонизма“. Нимало случајно, после Другог светског рата, на тлу Америке створена је још једна универзална организација - Уједињене Нације. Њена повеља суштински садржи начела “вилсонизма”.

Концепција “новог светског поретка” разрађивана је у елитистичким круговима Запада и у време најжешћих хладноратовских конфронтација. Председник Кенеди почетком шесдесетих година прошлог века, наложио је “Инстиуту за анализу одбране” израду елабората о пројекту “светске владе”, у чијем средишту се нашла реформа Уједењених Нација. После двогодишњег истраживања, сачињен је тајни Меморандум број 7 аутора Линколна Блумфилда. Он констатује, да је у тадађњим хладноратовским околностима тешко рачунати на прихватање концепта „светске владе“. Као скраћени пут за њено успостављање, председнику Кенедију, препоручује изазивање “тешких криза и ратова” и “серију изненадних и трауматичних шокова”, што документу даје драматичан карактер.

Тежња за стварањем „светске владе“ проистекла је и из противречних процеса у Сједињеним Америчким Државама, почетком шесдесетих година прошлог века. Последице вијетнамског рата, масован бунт младих, пораст рецесије, ерозија механизама социјалне државе, захтевали су нови приступ у решавању сложених проблема.Традиционалне вредности Америке, почеле су да се урушавају и због како је наведено у једној анализи “претераних очекивања људи”. Пројекат „светске владе“, у великој мери био је изнуђен одговор на феномен који је описан као “криза демократије“.

Модел транснационалног акумулирања капитала и концентрација економско политичке моћи у све ужим елитним круговима, изродили су нову парадигму епохе - глобализацију. Теоријски, глобализација се дефинише као квалитативно нови облик интернационализма, који се у односу на претходну форму разликује пре свега, у односу према држави као традиционалном субјекту међународног права. Стари интернационализам који признаје улогу државе, према новом теоријском приступу, застарео је и није способан да одговори изазовима савремене епохе. Логика глобалне међузависности намеће другачији приступ решавању проблема, где је врховни ауторитет нужно пренети са националне на „јединствену светску владу“. “Патриотизам и лојалност нацији морају бити прилагођени лојалности човечанству“ слоган је нове епохе.

Идеја о “светској влади“ током последњих неколико деценија, развијала се у два смера . Први приступ подразумевао је давање оних прерогатива “светској влади“ које већ имају владе држава на националном нивоу . Према овој интерпретацији, светски поредак био би строго хијерархијски уређен. Функција одржавања реда на планети била би поверена светској влади, која би имала војне и полицијске јединице на располагању. Светски парламент имао би законодавну функцију, док би судска функција била поверена светским судовима. Наравно, постојали би и светски затвори.

Насупрот, оваквом радикално “етатисичком” опредељењу, постоји одређени број теоретичара, чији је приступ „мекши“. Они заступају становиште да међународни поредак мора бити заснован на “принципу федерализма“, где би државе имале статус федералних јединица , које део прецизно утврђених надлежности преносе на светску владу. Светска влада била би искључиво надлежна за процес “наоружавања, заштиту животне средине, редистрибуцију природних богатстава и космичко пространство”. Државе не би имале право на наоружавање, па би према заступницима концепције “светског федерализма“ планетом владао “вечни мир“. Поједностављено речено, пут до светске владе био би постепен и обезбеђен кроз контролу природних богатстава, чиме би се онемогућило стварање националних економија и утабао пут за идеју о јединственом човечанству, којим би владала “просветљена елита“.

Глобализација је дакле, још пре неколико деценија, постала стратешко опредељење али и маневар елитистичких кругова на Западу. Међутим, пут до реализације овог концепта у судару са стварношћу био је тежак, уз бројне препреке и отпоре, који опстају до данас, како на међународном, тако и унутрашњем плану. Упркос чињеници, да се претходних деценија, догодио процес преношења суверенитета, са државних на наднационалне институције, супротно оптимистичким очекивањима глобалиста, држава је опстала као субјект међународне политике. И не само то. Постхладноратовска реалност, је на неки начин реафирмисала практично а затим и теоријски улогу државе као незамењивом чиниоцу међународних односа.

Наиме, подилажење интересима глобалистичке елите проузроковало је тешке друштвене потресе, чак и у најразвијенијим економијама света: незапосленост, социјална раслојавања , драматичан пад нивоа опште здравствене заштите и образовања, загађеност животне средине, климатске поремећаје са несагледивим последицама. Глобализација се испољила као процес који је суштински продубио противуречности, које у свету трају последњих деценија. Постхладонатовска епоха само је етапа у том процесу, никако и пут који води разрешењу општесветске кризе.

Теоретичар Џон Стоквел али и бивши високи руководилац ЦИА, тешко је још 1991. године, оптужио америчког председника Буша, доказујући да је тзв.“нови светски поредак” опасно угрозио виталне националне интересе САД, слободу и демократију земље. Према његовим речима, САД и после завршетка хладног рата, спроводе “политику дестабилизације, насиља, изазивања сукоба ниског интезитета”. Високи функционер ЦИА, са разлогом поставља питање: Зашто је потребно да САД на ту активност издвајају милијарде долара у ситуацији када је земља презадужена и суочена са тешким унутрашњим проблемима? Одговор по њему, произилази из дефектности самог система, који не може да функционише без непријатеља, али и из саме негативне личности председника Америке. По речима Стоквела, Америци су потребни непријатељи као “покретачи војне машинерије”. Због тога је Пентагон, убрзо концентрисао све своје снаге у земљама Трећег света . Амерички теоретичар тврди, да је Бушова концепција “завршна фаза циничне Реганове револуције“, која се ставила у службу интереса мултинационалних компанија “које нису лојалне интересима САД, веч себичним и личним интересима појединаца”. Због тога, према Стоквелу, “САД под притиском огромних војних издатака, губе моћ и утицај на унутрашњем и међународном плану”.Професор Кристофер Лејн уочава да сама идеја о новом светском поретку, „носи у себи семе сопственог пада, због тога што хегемонистичка позиција ствара услове за појаву нове велике силе и систематски подрива хегемонистичку политику”. Поједини аутори половичне успехе и неуспехе стратегије Буша старијег објашњавају „одсуством реализма“, што је суштински укорењено у амерички поглед на свет прожет митом о “јединствености и изабраности америчке нације”.

Да закључимо. Постхалдоратовска епоха, свакако је представљала додатни подстрек, за јачање оваквих тенденција, које су посебно дошле до изражаја, после спектакуларних терористичких напада на Америку 11. септембра 2001. године.

Глобалистички Диспенсацијализам

Америчку стратегију у постхладноратовској епохи, није могуће разумети без анализе верско-идеолошког момента приутног у утицајним круговима америчке елите. Реч је о традиционалном и дубоко усађеном уверењу, да Америка представља „нови свет’’, што је свакако морало да утиче на формирање посебне политичке мисли. Одредница „нови свет’’ има објективно и своје утемељење у историјском процесу, нарочито у односу Америке према Европи и политичким идејама насталим на „старом континенту“. Америчком револуцијом, отпочео је процес деколонизације и разарања Британске империје, одбачен је феудални поредак, европски монархизам и створен до тада у политичкој мисли непознат систем федерализма.

Ипак, однос према Европи и везаност за политички и религиозни поглед на свет настао на „старом континенту’’, није се могао преко ноћи прекинути. Ово посебно важи за хришћанску, прецизније протестантску, идеју која је по доласку на амерички континент инспирисала већину „белих досељеника“. Протеком времена, под утицајем сложених историјских процеса, многе идеје, укључујући и саму хришћанску веру, на америчком тлу попримиће сасвим нове карактеристике , па се може говорити и о стварању посебног религиозно културног модела који ће формирати основне црте нове идеологије, идеологије американизма.

Основне карактеристике идеологије американизма, су “изабраност” и “предодређеност” и оне имају дубоко религиозно утемељење у протестантској верзији калвинизма. Историјски процес, према калвинизму је борба добра и зла, у којој се не само добру, већ и злу даје стваралачки карактер. Калвинизам одбацује идеју изворног хришћанства, о свејединству кроз тројичност. У свакодневном животу, калвинизам је поделио људе, на вредне и мање вредне (победнике и губитнике), створивши идеал предводништва и земаљског успеха као знак божије изабраности.

Овом приликом указујемо на још једно протестантско есхатолошко учење које се назива “диспенсацијализам”, а које потиче од латинске речи “ диспенсатио – промисао “. Према диспенсацијализму “Бог има једну замисао у вези хришћана Англосаксонаца , другу у вези Јевреја , а трећу која се односи на све остале народе“. Англосаксонци се сматрају за готово некакве потомке изгубљеног племена Израељевих која се нису вратила у Јудеју из Вавилонског ропства.

Историјска “промисао” о протестантским Англосаксонцима је следећа: „ Пред крај света мора настати смутна епоха, у којој ће силе зла напасти протестанте Англосаксонце и накратко ће наступити мутно доба у којем ће владати цар Гог„ .Веома је занимљиво да се појава тог лица у есхатологији диспенсацијализма, најчешће поистовећује са Русијиом. Такву теорију “зле империје”, по први пут је дефинисао у време Кримског рата 1855. године, евангелиста Џон Каминг, који је тадашњег руског цара Николаја И , поистоветио са предводником најезде на Израел, библијским Гогом. Тема Русије као “империје зла“, посебно је букнула после револуције 1917. године, а врхунац је доживела у периоду хладног рата, нарочито у реторици председника Регана. Читава хладноратовска идеологија борбе против комунизма је лежела на темељима секуларизованог крсташког рата против безбожног комунизма и зле империје који га оваплоћује. У том погледу је дошло до идеолошке коалиције између протестаната и католика са секуларним антикомунистима.

Према учењу диспенсацијалиста, другачији је божији “промисао” у вези Израела. Веома је важно напоменути, да се под овим појмом подразумева буквална обнова државе Јевреја , који се морају вратити у Израел и претрпети најезду “следбеника цара Гога“ , односно Руса (или неке алтернативне “имеприје зла”). Ипак, најчуднији део ове религијски ексклузивистичке и екстравагантне теорије, односи се на улогу протестаната у сукобима “последњих времена“. Наиме, према неким заговорницима диспенсацијализма, у тренутку “смутне епохе“, англосаксонски хришћани или “прави пуританци” биће узнети на Небо и тамо ће причекати, док се рат Гога са Израелом не заврши. Тада ће заједно са “протестанским Христом”, се спустити на земљу, где ће их дочекати Израелци који су победили мрског идеолошког непријатеља кога симболично представља библијски Гог и који ће одмах наравно прећи у протестантизам. Онда ће почети “ хиљадугодишње царство заједничке владавине Америке и Израела неподељеним и јединственим светом“.

Ова теорија била би у поседу одређених маргиналних групација у америчком друштву, да није било извесних историјских околности, које су допринеле популаризацији овако бизарног есхатолошког сценарија или тумачења Апокалипсе. Духом радикалног диспенсацијализма, био је прожет Сајрус Скофилд, писац једне од најпопуларнијих “Библија” у САД , која се може прочитати на сваком кораку. То практично значи, да пропаганда хришћанства у англосаксонском свету , носи у себи јасно изражену компоненту русофобске индоктринације и наглашавања савеза са ционистичким круговима (додуше са оправдане будућом “конверзијом Јевреја”). Таква учења о “двострукој изабраности” праве прелаз између пуританској и јеврејског историјског месијанизма који леже у темељима већег броја модерних идеологија и идеолошких струјања. Осим тога овај “свети савез” реално данас и има велику финансијско-политичку моћ да оствари своје глобалистичке снове и визије (биле оне религијске или секуларне оријентације).

У појединим текстовима савремених диспенсацијалиста промисао о белим англосаксонским протестантим (WАСП) усклађује се са најсавременијим технолошким достигнућима. Ради се о тзв.“атомском диспенсацијализму“ који има порекло од самог настанка атомске бомбе. Већ 1945 је био хит у Америци једна кантри песма у којој се величало бацање атомских бомби на јапанске градове који су упоредјени са грешним библијским градовима Содомом и Гомором. Но вероватно најпопуларнији пропагатор овог учења је евангелиста Хал Линдси. У његовој интерпретацији се атомско оружије тумачи као важан елемент историјске апокалипсе, где се поново Русија појављује као “сила зла – атомски Цар Гог“. Занимљиво је да је Линдсијев ватрени присталица био управо председник Реган, који је овог евангелисту обавезно позивао да држи предавања атомским стратезима Пентагона. Други веома утицајни “атомски диспенсацијалиста“ из тога периода, чији је огроман утицај очуван до данас, познати је ТВ евангелиста Џери Фолвел, који је у време Регановог председниковања, био један од његових најближих саветника, такорећи официјелни “духовник Беле куће”. Фолвел је редовно учествовао на седницама затвореног типа генералштаба америчке армије, где су разматрана питања атомске безбедности.

Поједини аутори осим наравно финансијско-политичком спрегом управо овим протестантским идеолошким правцем, објашњавају често ирационално нападан произраелски став сваке америчке администрације који угрожава позиције САД међу Арапима и у муслиманском свету.Он неретко противречи и ширим геополитичким и економским интересима те државе, да не говоримо и о негативном утицају на имиџ САД у свету. Наиме, протестантски фундаменталисти, ватрено су подржали формирање државе Израел 1947. године, схватајући тај догађај као дословно испуњење Скофилдовог тумачења Библије.

Дакако да се самим Диспенсацијализмом не може све објаснити, али да он представља важно везивно ткиво између идеолошких пројеката, религијских уверења, стратешких интереса и ставова јавности то је готово сигурно. Многи феномени као што су: хладни рат, самостална планетарна владавина САД, стратегија “бојених револуција” и политика ширења НАТО-а на Исток , коначно и “рат против тероризма” које је последица драматичног догађаја од 11. септембра 2001. године, као и каснија агресија на Авганистан и Ирак, уз предстојећу најаву борбе коју треба повести против „нове осовине зла“ коју чине Иран , Сирија и Северна Кореја, постају знатно јаснији. Скривено атомско оружије, које наводно намеравају да употребе поменуте државе, поново игра прворазредну улогу у “атомском” есхатолошком сценарију. Такав и сличан “страх од армегедона” који “покреће на акцију” ради реализације апоклаиптичног сценарија није само присутан код актуелног америчког председника, преобраћеног методистички протестант Џорџ Буш Млађи већ и код значајног дела десне и религиозне републиканске сцене. Када се томе додају и они који верују у неки сродан “секуларнији” апокалиптични сценарио у којој Америка као “сила добра” побеђује “немани”. У том елементу се стапају бизарна религијска учења са секуларним “америчким манифестом” са реалним стратешким и финансијским интересима олигархијских врхова глобалне елите. Таква комбинација је опасна како за Америку тако и за цео свет.