ВИДОВДАН - НАДАХНУЋЕ ИЛИ УСУД ЗА СРБЕ

ОСИМ ЧАСТИ, СВЕ ЈЕ ИЗГУБЉЕНО

Најважнији датум српске историје и незаобилазна школска лекција свих потоњих генерација: Видовдан, 15, или по новом календару 28. јун 1389. и битка између српске и турске војске на Косову пољу. Пропаст српског царства, смрт кнеза Лазара Хребељановића и готово целокупне српске властеле и туђински, турски јарам у следећих пет векова, пола хиљаде година. О Видовдану, као празнику светлости, али за Србе по много чему судбоносном, биће речи при крају ове мини-сторије.

Шта се, заправо, збило тог најважнијег датума српске историје - Срби не знају.

Да ли је Лазарева Србија изгубила на Косову или је победила тако што је жртвовала сву своју снагу и све могућности за будућу одбрану?

Да ли се набујала турска сила тада уопште могла зауставити док је газила онемоћалом Византијом и непомиреном Европом? Да ли је то могла да учини Србија?

То питање је и дан-данас отворено и на њега се различито одговара: "Све ово речено сврши се 6897. години, индикта дванаестога, у петнаести дан јунија месеца, уторник. А час беше шести или седми. Не знам - Бог зна", рече и записа деспот Стефан Лазаревић на мраморном стубу на Косову пољу, негде око 1404.

Пропаст царства српског

Највећи обим, снагу и моћ српска средњовековна држава достигла је за владавине Стефана Душана Немањића Цара Душана Силног. Али, убрзо после његове смрти, 1355. ово моћно царство, старо тек једну деценију, почело је да се распада. На престолу је Душанов син Стефан Урош, у народу познат као "нејаки Урош". Он није могао да спријечи сукобе између српске властеле. Душанови намесници се осамостаљују, жупани се деспотима проглашавају, као рецимо Вукашин и Угљеша Мрњавцевиц. Вукашин се и за краља крунише, додуше с одобрењем цара Уроша. То је време за које Његош каже:

"Великаши, проклете им душе
на комате раздробише царство,
српске силе грдно сатријеше,
великаши траг им се утро,
распре сјеме посијаше грко,
те с њим племе српско троваше..."

Кнежева клетва

Ко је Србин и српскога рода,
и од српске крви и колена,
а не дошо у бој на Косово:
од руке му ништа не родило,
рујно вино ни шеница бела!
Не имао пољског берићета!
Ни у дому од срца порода!
Рђом капо док му је колена!

У Маричкој бици 1371. гину Мрњавчевићи, јужни крајеви српског царства (отприлике територија данашње независне Македоније) падају под турску власт, а краљ Марко постаје турски вазал. Слободни су засад још Лазар Хребељановић у сливу три Мораве, Вук Бранковић на Косову, Балшићи у Зети и Никола Алтомановић у западној Србији и према Босни све до Дубровника, али овом последњем тек предстоји обрачун с кнезом Лазаром, који ће коначно ослободити српске области.

Те исте 1371. године кнез Лазар сели престоницу у Крушевац. Историцари кажу да је то учинио више због Мрњавчевића него због турске опасности, што најбоље илуструје неслогу великаша. А Турци су долазили, примењујући своју карактеристицну тактику, нису се много журили ни пре ни после Косова, него су мање чете изненадно упадале на српске поседе, палиле, пљачкале, убијале, одводиле у ропство и брзо се повлачиле.

Султан Мурат са синовима Јакубом и Бајазитом званим Јулдирим (муња), кренуо је северозападним правцем према српским земљама с великом војском. Коликом - не зна се, као што ће остати тајна и број српских ратника.

Вести о побједи хришћана

Обе стране су се припремале за сукоб. После Маричке битке Турци су побеђивали од Сера, освојили Солун, Берат и Охрид, опседали Свету Гору, али у борбама против кнеза Лазара нису имали успеха до Косовске битке. Лазар је могао да рачуна на властелу из средишњих српских земаља, највише на зета Вука Бранковића и нећаке Стефана и Лазара Мусића. Помоћ му је послао босански краљ Твртко - војску под војводом Влатком Вуковићем, а верује се да је дошао и одред Хрвата, на целу са баном Иваном Хорватом.

Битка је, сасвим сигурно, била на Видовдан 1389. године. Трајала је само тај дан и у њој су нашла смрт оба владара. О самом косовском боју неупоредиво је више турских докумената него записа у хришћанској Европи. И то може бити један од доказа ко је његов завршетак дочекао у мањем нереду и с мање страдања

Традиција у крви

"Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен када је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после векова била стварност, исто толико блиска и стварна као хлеб и вода. Намучене жене које су се одмарале поред бремена дрва на каменој ивици пута, говориле су му о Косову као о својој особеној судбини и личној трагедији. "Наша је права на Косову закопана", говорили су људи резигнирано и не помишљајући да је траже другим путем од онога који им косовски завет налаже.

Цјелокупна судбина свих људи била је тим заветом омеђена и управљана. Као у најдревнијим легендама, које су увек и највећа људска стварност, сваки је на себи лично осећао историјску клетву која је "лафе" преворила у "ратаре" оставивши им у души "страшну мисао Обилића", да тако живе разапети између своје "ратарске" стварности и витешке обилићевске мисли. Црна Гора и свет који је избегао у њена брда били су квинтесенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима радало долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу".

Иво Андрић, ("Његош као трагични јунак косовске мисли", 1935.)

Сви турски историчари и хроничари слажу се да је почетак битке припао српској војсци, која је скоро разбила лево крило Османлија (предводио га Муратов син Јакуб).

Сви се слажу да је Мурата убио један Србин и да је то било на превару, само што једни бележе да је то било усред битке, а други кад је султан обилазио већ утихнуло бојиште. Слажу се и да је Бајазит тада ту погибију прикрио од војске, затим у чадор позвао брата Јакуба и удавио га, преузео команду и победио на Косову.

Европски хроничари и летописци дуго су Косово помињали као велику победу хришћанске војске над Османлијама. Босански краљ Твртко слао је писма у Фиренцу и хвалио се својом победом на Косову, а њему су оданде још раније стизале честитке за велики бојни успех о којем цела Европа бруји.

Француз, Филип де Мезијер већ октобра 1389. године у Паризу пише да је Мурат потпуно побеђен, да су "он и његов син пали у боју, као и најхрабрији из његове војске". Тек је Константин Филозоф, писац "Житија деспота Стефана Лазаревића", први описао Косовску битку као српски пораз. Он је вероватно овај велики догадај већ могао проценити и по његовим последицама.

Турци, дакле, можда и нису добили битку на Косову, али њима и није требало да настављају рат. Муратов син Бајазит имао је доста брига, што би се савременим жаргоном рекло "на плану унутрашње политике". Пожурио је назад у Малу Азију да учврсти власт и, успут, да сахрани оца у Бурси. Србија је под пуну турску власт пала тек 70 година касније, али ни о том податку не треба тражити неке доказе за пораз Турака на Косову. Једноставно, Османлијско царство је имало великих проблема на својим источним границама. Из Средње Азије на Турке је навалио монголски кан Тамерлан и Бајазит је у сукобу са њим 1402. године код Ангоре (данашње Анкаре) доживео страховит пораз. Код Ангоре на његовој страни ратовао је турски вазал деспот Стефан Лазаревић, а у Бајазитовом харему је већ била најмлађа кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице, Оливера. Траба ли бољег доказа да су Срби на Косову изгубили царство? Изгубили целокупно племство, десетине хиљада ратника, изгубили земље, слободу. Све је на Косову, осим части изгубљено.

НИКО НЕ ЗНА КОЛИКО ЈЕ ЈУНАКА ИЗГИНУЛО

Мит и легенда: Бошко Југовић креће у Косовски бој

Мећу бројним непознаницама о Косовском боју једна ће сигурно остати заувек: колика је била турска, а колика српска војска на Косову. Цифре су увеличаване до апсурда, а и једна и друга страна настојале су да што више увеличају бројност противника. Турци, ваљда, да би увеличали победу, Срби да оправдају пораз.

Турски историчар Нежри тврди да је Мурат на Косово довео 100.000 ратника, а да су Срби имали пола милиона војника, од тога 300.000 оклопника. И данашња турска историографија категорична је у томе да је Срба било бар три пута више него Турака. Србима приписују 150.000 до 200.000, османлијама 60.000 војника. Турци су, кажу, водили џихад, свети рат, и зато су побеђивали бројније од себе.

Наши историцари су увек тврдили супротно. Енциклопедије из краљевине Југославије баратају цифрама од 35.000 до 40 хиљада српских и стотинак хиљада турских војника, а данас се готово слажу у томе да је најозбиљније анализе начинио војни историцар Петар Томац, по којем је на Косову наспрам 25.000 српских ратника стајало 40.000 османлија.

Обострани губици

На Западу је владало уверење да су на Косову Турци изгубили битку. Савременици су били под утиском невероватне чињенице да је на Косову погинуо владар османлија. Султанова смрт којој се придавао огроман значај, поистовећена је у први мах са поразом Турака.

Завршавајући један спис у Паризу, Филип де Мезијер је пре октобра 1389. године записао да је Мурат потпуно побеђен, да су он и његов син пали у боју, као и најхрабрији из његове војске. Филип де Мезијер је био члан једног посланства периогорског бискупа Пјера Тома, које је папа упутио у Србију. Исто тако је и на Истоку с великим изненађењем примљен глас о султановој смрти и поразу Турака - он је будио наду угрожених и потиштених Византијаца.

Заиста, извори настали непосредно после српско-турске битке на Косову не говоре о победи османлија. Напротив, неки чак изричито величају потпуни успех хришћанских снага. У ствари, Турци и нису добили битку на Косову, али им није било неопходно ни да настављају рат - губици су на обје стране били веома велики, али су они за Србе били поражавајући.

"Иако је Србија тада била привредно снажна и војнички добро организована држава, она се ни по обиму ни по броју становника није могла поредити са османлијским царством. Тако је непосредна последица Косовске битке била то да су Лазареви наследници морали признати новог султана Бајазита за врховног господара. Збивања после 1389. године и доцније развој српско-турских односа упућивали су савременика да другације гледа на исход видовданске битке на Косову" - пише између осталог у "Историји српског народа II", издање из 1982. године.

Шта је "царство небеско"

Ниједан историјски догађај у памћењу и свести српског народа не заузима такво место као Косовска битка, косовска погибија, косовска трагедија. Још се Вук Караџић чудио како један народ, без малтене иједне епске песме 14. века, може да изнедри тако величанствен косовски циклус. Да створи српску Илијаду и Одисеју, десетерац и епику којој се дивила цела Европа од Ламартина и Гетеа до данас.

И Вук је, сасвим логично, устврдио да је овај народ морао имати епско песништво и пре Косова, јер ништа велико не може да настане преко ноћи и ни из чега, али га је погибија мученика Лазара, издајство Вука Бранковића, херојство Милоша Обилића, великодушност Бановић Страхиње и суза мајке Југовића једноставно тако бацило у сенку, да се све оно пре ове грандиозне историјске (легендарне, митске) фреске, изгубило и заборавило.

Свети кнез Лазар

Познати француски историчар и писац Франсис Конт, између осталог, о кнезу Лазару написао је и ово:

"Свети кнез Лазар остао је у свести српског народа као достојни наследник духовне и националне и културне величине Немањића. Он је наставио познато српско задужбинарство, свестрану подршку Цркви и њеној улози (измирио је завађену српску и византијску цркву), и нарочито је подржао исихастички покрет на Балкану. Било је то доба када су многи исихасти са Атоса и јужних предела Балкана бежали од Турске опасности, и налазили су срдачни пријем и подршку у Лазаревој Србији, чији су поједини крајеви (на пример, брежуљци око Алексинца, Крушевца и Вуцитрна) били окићени монашким, исихастичким келијама и манастирима.
Лазар је имао и важну обједињујућу улогу међу српским кнезовима, покрајинским владарима, па у народној свести остао познат као цар Лазар, то јест као прави наследник Немањића царства. Но, нарочито је кнез Лазар остао у свести српског народа познат и поштован као хришћански мученик за "Крст часни и слободну златну". Црквени текстови и народне песме познатог косовског циклуса опевали су његов подвиг као хришћанског мученика, који је свесно опредељујући се за царство небеско, и тиме усмерава читаву даљу историју свога народа ка опредељењу за такве духовне и непролазне вредности које претрајавају у искушењима времена и историје. Од Лазара је у српском народу остала позната косовска мисао и опредељење (Његош), или такозвани косовски завет, који представља српско остварење хришћанског виђења и доживљаја историје као драме у којој крајња победа припада добру и правди, човештву, духовној слободи..."

Заиста, велики догађај бацају своје сенке и унапред и уназад и опет се, по ко зна који пут, намеће питање: зашто један народ више памти један пораз од свих својих и толиких победа?

Пораз је понекад важнији, а по правилу мудрији од победе. Срби су напросто фасцинирани историјским тренутком у којем су изгубили слободу за неколико векова. А постоји ропство и ропство. Један од класика марксизма је још 1948. године устврдио да су "Мађари увели Хрвате и војвођанске Србе у цивилизацију и да је то толика услуга да ни потпуна асимилација ни губитак националног идентитета не би били превелика цена".

Наравно, то је глупост, али чињеница је да се неким колонијалним народима десило да су тек губитком слободе и незавиности ушли у историју - јер су под колонијалним господарима сакупили неке цивилизацијске елементе, који су им после ослобођења омогућили прикључак са савременим светом. Србима се то није десило, једноставно зато што су од 11. до 15. века имали архитектуру и фреске Студенице, Дечана, Сопоћана, Милешеве и Грачанице, литературу од Саве Немањица до Јефимије и Стефана Лазаревића, руднике злата и Душанов законик.

Пали су под јарам народа азијатског и полуномадског, ваљда јединог народа у свету ислама, који није имао развијену науку и културу. Зато су Срби од средњовековних владара стигли до кнеза Милоша Обреновића, који се средином прошлог века потписивао палцем. Карађорђе је знао да чита и пише, јер је био аустријски фрајкор (војник), али је Милош био неписмен.

Неки Срби су били под Турцима и целих 540 година (рецимо од 1371. до 1912.), неки три и по века (од пада Смедерева до другог српског устанка), неки су побегли преко Саве и Дунава све до изнад Пеште, до Сентандреје, неки и до Русије, али за све њих без слободе није било историје, него тек, евентуално, преживљавања. Зато су очајницки и тврдоглаво неговали косовски мит и пораз величали, преувеличавали, да би и оно пре њега, она слобода изгледала лепша и већа. Косовски циклус, легенда у десетерцу, говорио је мање како је било, више како су желели да буде.

Лазарев избор "царство небеско" кнеза-мученика, често је знао да буде много привлачнији од пакла земаљског. Живи су, зна се, завидели мртвима, а избор да се умре под оружјем, мушки, па и у трену значио је акт потпуне слободе. Као и много пута касније у бурној спрској историји.

СВЕТЛОСТ ВРАЋЕНА КАМЕНУ

За Видовдан којије у народу познат као Дан светлости, везане су разне легенде. Једна од њих гласи: на планини Рогозни у Рашкој области, постоји место звано Русалијско гробље.

Прича се да су после боја на Косову младе жене и веренице изгинулих косовских ратника одржавале своје скупове на Рогозни. Оне су, наставља предање, долазиле дан уочи Видовдана, те од заласка сунца до зоре ишле по околним селима. Цијеле ноћи би викале и лутале жалећи кнеза Лазара и косовске јунаке. Говориле су да су русалке (виле са текућих вода).

Народ би им, које из страха, које из самилости, давао разне дарове. Све што добију оне би запалиле негде пред зору. Око велике ватре играле би коло током целог дана. Игру су прекидале само кад нека од њих падне у несвест или издахне. Њих би стављале у страну, а игра би се настављала.

Ова обредна игра се настављала следеће године на Видовдан. Број играчица би се смањивао, број гробова повећавао. Тако су током године заредом поумирале све удовице косовских јунака.

Ватра из таме векова

Ово је једно од бројних предања видовданских. Његов најмлађи слој је везан за битку на Косову, њене војсковође и војску. Тај низ казивања је доста (нелогично) надграђен на нека старија празновања, јер говорити о буци и игри на Видовдан је неприродно и непристојно.

На Видовдан се нити пева, нити игра, нити се какво весеље чини. Избегавају се сви тежи послови, а ради само оно што је неопходно. Старији нерадо гледају на вашаре и друга весеља о Видовдану (Лазаревац, Рогачица, Лозница, Пирот, Велики Поповић). Народ оплакује губитак своје средњовековне самосталности и погибије читавих поколења од којих се највише очекује. Црква одржава ову традицију помињући и све друге страдалнике изгинуле у различитим ратовима за ослобођење. Видовдан је свенародни жал за жртвама ратова.

Крвави капитал народа је уложен и у жене и веренице изгинулих косовских ратника. Из историје је познато да су оне умирале већином по манастирима, а неке борећи се за своју нејач.

Народни дух, ипак, није могао да допусти да умру природном смрћу у ропству или избеглиштву (а неке у харемима нових господара). Народ их је сместио у неке раније култове и повезао са вером у ватру.

То је старији слој овог предања. Стари Словени су веровали у виле русалке. Већина вилинских радњи, укључујући и вилинско коло, обавља се ноћу и без присуства ватре. У видовданском случају русалке се преображавају у русаље (жене које о Духовима падају у занос и "разговарају" с покојницима). Овај, још старији, несловенски слој уочљивији је кад се има на уму да је Видовдан најкаснији датум кад падају Духови - те да неки од обичаја који се одржавају о Духовима прелазе на Видовдан.

Играње око ватре подсећа на цурлине. Преци балканских Словена су имали своја светилишта на брдима, често на рушевинама староседелачких храмова. Тамо су спаљивали жртве и играли око ватре. Цурлина долази од "цур", односно "кур" - дим, пушење, цад. (И данас јужно од Ниша постоји село Цурлине, а "пуштити" каже се: цурити). Коло до бесвести и умирања такође сведоци о прехришћанском пореклу Русалијског гробља, јер ни код хришћана ни код Јевреја, ни код муслимана, вера не допушта ништа чиме би се живот угрожавао.

Вид - Бог видела

У свим видовданским обичајима дан је важнији од ноћи. То је време када влада видело (старински израз за светлост), односно кад господари старословенско божанство светлости Вид или Световид. Ако је тог дана лепо време, онда се одећа и постељина износе на сунце. Ако није сунчано не уносе се. Рубље износе жене. Мушкарци дочекују сунце кад излази и говоре:

- Виде, Видовдане, све што видим оцима, то да створим рукама.
Буде ли облачно, онда домаћин или неки од старијих мушкараца стане пред главна врата куће. Уместо да се прекрсти, како то, иначе, сви остали чине, он десном руком закрсти облаке и каже:
- Виде, Виде, отерај облаке, сачувај од грома и муња што је сазидано, заштити од града што је засађено, чувај од болести што нам је рођено.
После узме косу и забоде је у земљу. (Затим ћути све док не падне мрак. Верује се да неће пасти киша).

Легенда о Виту

Легенда о пореклу светог Вита, коју је записао Јустин Поповић под датумом 15. (28) јуна, прица да је за царевање Диоклецијанова, кад обласни управитељ Валеријан гоњаше хришћане, на Сицилији живео дванаестогодишњи дечак по имену Вит, син високородног и богатог граданина Гиласа. Гилас беше незнабожац, а његов син блажени Вит у детињству свом просвећен с неба чудесном благодаћу Светог Духа, познаде јединог истинитог Бога који је створио небо и земљу.

Кнез Валеријан, љут што дечак не хтеде приносити жртву њиховим боговима Јупитеру, Јунони, Нептуну, Венери, Минерви... наредни да се дечак избије гвозденим штаповима, али се његова рука и рука мучитеља осуши. Бојећи се за живот сина, Гилас на све начине покушаше да га одврати од Христове вере, али од анђеоске светлости ослепе.
"У ложници сина мога видех богове крилате. Оци им беху као звезде, а изглед као муња. Не подневши бљесак њихов, оци ми оболеше, а ја изгубих вид".

Бежећи пред очевим гневом, иако му уз Божју помоц исцели очи, са својим учитељем Модестом и дадиљом Крискентијом, Вит се укрца у лађу која их одведе до италијанске покрајине Луканије, места Алекторије, и настанише се крај реке Силар. Диоклецијан га позва у Рим да излеци његовог сина од демона и лудила, али - кад то овај и уради - нареди да Вита и Модеста баце у окове и уморе глађу и жеђу. Они се помоћу молитве окова ослободише.

Диоклецијан онда нареди да се Вит стави у казан у коме је кључало растопљено олово, сумпор и смола, али анђео господњи одузе силу огњу и расхлади жар и врелину казана", а Вит рече:

"Диоклецијане, благодарим теби и твојим слугам што ми начинисте удобно купатило, само недостаје сапуна".

Затим Вит победи и страшног лава, а Диоклецијан њега, Модеста и Крискентију обеси о дрво за мучење. И одатле их Бог спасе и узе себи као свете мученике, дана 15. (28.) јуна. Овај дан, чувен у Срба по косовској бици, и то под именом Видовдан, од давнина је био посвећен пророку Амосу.

Амос, рођен у селу Текују близу Витлејема "прост пореклом и животом", беше чувар свиња јерусалимских богаташа. Али, он постаде Божји пророк који је одвраћао народ од клањања златним јунцима у Витлејему. Хришћанска црква на западу уз пророка Амоса за 15. (28.) јун везује и име светог Вита. Његово име улази у српске богослужбене књиге много касније, преко католичких и руских извора - како пише Миодраг Поповић у књизи "Видовдан и часни крст" - ни тада Вит не постаје српски светац, нити му се у цркви држи служба. "У њиховој (српској) патријархално-херојској средини меду ратницима, који се никада до краја нису одрекли кућних богова заштитника, као борац против глупих идола, како стоји у "Житијима светих", Вит није никако могао бити популаран".

Мошти светог мученика Вита, који је страдао 15. јуна око 303. године, неко време налазиле су се у Паризу, а затим су пренете у Корвеј, у Вестфалију. Сада се налазе у Прагу. Претпоставља се за Видовдан који Вук Караџић у Српском рјечнику из 1818. године (то је један од првих записа о њему) каже:

"Видов дан, на дне м. 15. јунија, кад су Србљи изгубили на Косову", потиче, ипак, још из старословенског многобоштава.

Лаза Костић, велики српски песник, у Јадранском Прометеју види Вида, "прехришћанску херојску светлост", која се после примања хришћанства поново вратила камену, паганству, и тако сјединила у вечну и непобедиву светлост кремена, а представља извор непобедиве светлосне хероике и надахњује Србе за борбу против угњетача.

Некадашњи врховни Бог Хрвата и Срба, сматрао је хрватски научник Нобило, такоде, се звао Вид, као и онај на Ригену.

"Од Вида је видовито дијете које зна више него други људи, те иде за вилама", а многи јунаци српских народних песама, од Страхињића Бана до Милоша Обилића, замена су за бога Вида.

Световидов храм

Немачки свештеник Хелмолд, записао је у својој хроници, у 12. веку, да се врховни бог северозападних Словена зове Световид.

Вид је бог светлости и обиља, али и рата, а постојао је и Видов храм како је записао Хелмолд на острву Риген, у коме су на дан бога Вида, који пада на крају жетве, "из свих словенских крајева приношене жртве". Ово божанство, чији кип су хришћани срушили и спалили не би ли уништили пагански култ, спомиње - у исто време у 12. веку, и католички свештеник и секретар данског краља Сакс Граматикус, називајући га Свантовитус.

КАКО ЈЕ МЕШТРОВИЋ ПРЕВРНУО ЋУРАК

Видовдански мит, који је у срцу и души сваког добромислећег Србина, многима је служио и за подругивање. Називају нас убицама, разбојницима, примитивцима и другим ружним ријечима, све у духу својих тренутних интереса. Некада смо у очима других били најхрабрији и најопаснији народ Европе, па и света. Одричући се престола, после Првог светског рата, аустријски цар Карло IV рекао је:

"Рат је одлучила шачица голоруких Срба! Срамота!"

Нас бије глас да смо у својој светосавској смерности добродушни до наивности. О српској наивности најбоље може да послужи "прича о љубави" са вајаром Иваном Мештровићем, цовеком који је био "одабран" да васкрсне и овековечи видовдански мит.

Овај вајар светског гласа, родом је из Врпоља код Книна, своју уметничку каријеру почео је као стваралац вајајући Милоша Обреновића, Косовску девојку, Срђу Злопоглеђу, Марка Краљевића... правећи идејно решење за Видовдански храм, а животни пут је завршио као загрижени Хрват, близак Павелићевим идејама. Годину дана пре смрти, у Буенос Ајресу, у књижници Хрватске ревије, објавио је књигу "Успомене на политичке људе и догађаје" у којој пише о Србима као "шпијунима, измећарима, лукавим зликовцима, лоповима, свињама, неваспитаним глупацима, левантинцима, празним мешинама, незналицама, препотентним крмељивим гегулама, будалама, злодусима, опскурним ништицама, мизерним типовима" итд.

Некад био Србин

Готово пола века дозвољавао је овај Хрват да га сматрају Србином, да у каталозима, часописима и новинама о њему пишу као "изворном Србину". Био је сав у српским традицијама, "посисаним скоро с мајчиним млеком", надахнут песмама народних гуслара, песмама из "славне српске прошлости". Али, кад се погледају последња издања Британске енциклопедије, (пре агресије НАТО) не спомиње се ниједно Мештровићево дело везано за српску прошлост. Набрајају се његова дела попут скулптуре Папе Пија XII, чикашки Индијанац, Госпођа Мештровић и друге. О Бановић Страхињи, споменику на Авали и на Калемегдану нема ниједне ријечи.

На Задушнице

(српским јунацима погинулим на Видовдан 1389)
Вечна вам памет, врли,
У Српству неумрли!
Гинући за свој род
Саградили сте брод,
јачи од бура љутих,
Тврђи од сила кртих,
Да стигне српски спас,
Кроз векове до нас!
Вечна вам памет, врли,
У Српству неумрли!

Од Анексионе кризе, Балканских ратова и Првог светског рата до појаве споменуте Мештровићеве књиге, протекло је много воде Савом и Дунавом. Човек који се сусреће и разговара с Павелићем вероватно није онај исти човек који је 1911. године у Риму, на Светској изложби, излагао у српском павиљону. Нигде ниједном речи Мештровић у својој књизи не спомиње напоре српске владе да му се приреди изложба у Лондону и да му се пренесе та поставка у Америку, са необично великим осигурањем. Очигледно му је било "непријатно" да се сети свих оних пријатеља Срба који су сматрали својом дужношћу да помогну "младом српском уметнику". Имао је Мештровиц да скида велики терет са душе и он је то урадио на најболнији начин по себе.

Пријатније је изаћи из непријатног положаја нападом на оне од којих више не можеш да и очекујеш било какву пријатност. Тако је велики вајар по кратком поступку заменио краља Александра - Павелићем. За првог је тврдио да је циганског порекла, а другом је једина мана бил ато што Мештровић није довољно веровао у његову победу. Али зато је вајар и идејни творац Косовског храма, после лепих речи о Павелићу написао да је Тито "највећи човек у историји".

Мештровицева књига има 417 страница и обухвата људе и догадаје од краја 1904. до пред крај 1945. године. У "Казалу имена" помиње се 560 личности од којих је само тридесетак било живо кад је књига штампана.

"Успомене на политичке људе и догадаје" нису успомене генијалног уметника - што је Мештровић несумњиво био - и великог човека - што је својим "загробним записима" доказао да није - већ је најружнија књига што је, колико је мени познато, написано о једном народу и његовим најистакнутијим људима" - написао је поводом Мештровићеве књиге Коста Ст. Павловић, дипломата Краљевине Југославије и човек који је вајара лицно познавао од својих дечачких дана.

Блатом на сународнике

- Писац најрадије замеси блато - пише Павловић - и онда га стави у шаку једног Србина, да би овај тим упрљао другог. Најчешће ставља у уста мртвих Срба речи погрде којима они обасипају друге, такође мртве Србе. А мртва уста не говоре! Али се не устручава да, понекад, исту ту улогу додељује и онима који нису Срби чак и странцима, али увек у циљу ружења Срба.

Крлежин подсмех видовданском култу

Зар није не претјерано славно интелектуално закашњење када се симболика једног мртвог хисторијског периода (тј. народна поезија) уздиже до националног идеала? Ако је видовдански култ пораза и катастрофе само симбол за данашњицу, то јест за битке које се воде данас по овим шпиталима и касарнама, онда би тим алегоријама требало дати један посве други садржај! Траже се нове теме. Шта ће овим мојим домобранима косовска симболика? Гдје је од ових наших домобрана Динарида? Наши људи нису с тим фантазмагоријама ни у каквој вези већ више од четири стољеца... То што раде Цвијић и Белић, Владимир Церина и Милан Марјановић, шта ће нама то? (записао је Мирослав Крлежа 1916.)

"Требало би нетко да напише историјат крви, меса и глупости овога времена и свега што се збива данас пред нашим очима. Тко је тај? Гдје је тај? Требало би вјеровати да ће ипак доћи дани свјетлости и љепоте, само где су? Требало би бити толико узвишен изнад ових лажи, које владају свијестима, да их нетко раскринка као птицја страшила од прња. Све у што људи данас вјерују као у идеале још су увијек авети и привиђења. Требало би написати повијест да се објасни, како долази до таквих калуционантних глупости, да се вјерује, како је Мештровићев Видовдански Храм нешто што нам може помоћи у овом културном и политичком бродолому" (1916).

"Епика патријархалне магле и архајске романтике, постала је главним политичким поривом ројалистицке мегаломаније саздане у Видовданском Мистерију. А да апсурд буде што већи, ова се мистификација тјера под видом социјалистичке поезије и културне пропаганде све до данас..." (1952)

Сам Мештровић описује Београд као гомилу "ћумеза и најпримитивније балканске калдрме".

И, гле чуда, по Мештровићу је и сам краљ Александар против Срба:
"Ја знадем, да је Београд, са свим оним, што он представља, већа сметња консолидацији државе, него што су Хрвати и њихов тако звани сепаратизам.... Ја сам се преселио на Дедиње и изградио војарне око моје виле, да бих могао рашчистити своје рачуне с Београдом у слуцају, да Београд једног дана устане против солуције, која би консолидирала државу".

Затим Мештровиц реда мишљења и ставове о самом краљу Александру. Прво га брат Ђорђе назива "страшљивцом", потом Јован Цвијић за њега и све Карадордевиће каже: "инфериорна лоза циганско-албанског порекла".

Слушајући тон и језик усташа у Загребу, Мештровић закључује:
"Да је Вук Караџић жив, па да ми га је довести, да их чује, па да га упитам, тко је кому украо језик".

Смета Мештровићу и посета цара Душана Дубровнику и истиче како му је један стари дубровачки госпар рекао да море још заудара, јер је српски цар Душан у њему опро ноге, кад је био да посјети наш град".

Мештровић није могао на страницама своје књиге да прећути усташке злочине, али и о томе пише као о српској кривици, тврдњом да су те покоље Срби први починили. Иначце, по њему, једини злочини усташа су били у Госпићу. Страсно описује једног усташу који је ставио на коцку властити живот да спаси "седамнаест влахиња од силовања".

"Четнички партизани поубијали су хрватски живаљ у Сријему и источној Славонији и тако даље" - пише овај бивши Србин.

Само четворо Срба заслужује Мештровићеву похвалу: жички епископ Николај Велимировић, неки непознати пуковник Живановић, родом из Темишвара, дворска дама Дора, жена Гедеона Дундерског, и донекле професор Богдан Поповић. Човек који је дошао у Србију да овековечи видовдански мит, један од неимара Југославије, често је за живота знао да каже: "Нећу ништа да знам о политици. Чврсто сам одлуцио да се у ништа не мијешам, него да се посветим само умјетничком послу".

И камо среће да је остао доследан тој одлуци, данас би га славили Срби и Хрвати. Овако "прича о љубави" између Мештровића и Срба остаје само још једна наша српска "прича" о "погрешним митовима" покосовског циклуса и прича о наивности Срба.

Никола Мрвић

http://slobodnasrpska.org/kultura/vidovdan.php