Edmund Mucha
ПРАВИЛНИ ОБРЕДИ
Православље тражи правоживље (ортопраксис). Овде ћемо разматрати како се правоживље односи до Светог Причешћа. Да то учинимо нагласак ћемо ставити како Света Литургија разуме оно што би рекли исправна пракса (живљење). Данас није необично у неким Православним црквама да се ни једна осеба сем свештеника који служи не причести. Објашњење за такво понашање налази се да нико од људи није постио, се исповедио и да зато није спреман (достојан) да приступи Светом Причешћу. Међутим да ли је то истинско право-живље? У сржи тога аргумента налази се позив на предањску праксу и жеља да се Православна пракса разликује од западних цркава, посебно праксе Римокатоличке Цркве.
„Живот Светог Духа у Цркви“:
Свето Предање обично се схвата као »живот Светог Духа у Цркви«. У том контексту значајно је да се направи разлика између Светог Предања и (по)местних предања који су у ствари навика одређеног краја као и да се испита колико је одређена помесна навика заправо део тог Светог Предања. Најбоље да се то провери претстављају последице помесних обичаја у односу да ли они продубљују или смањују духовни живот верујућих. Да ли пракса »беспричесних« Литургија заправо увећава духовни живот појединца и местне цркве или не?
Као што поменушмо разлог за неузимање (непричешћивање) узко је повезан са правилима поста и исповести пред Причешће. Свакако између поста и причешћивања у Православној Традицији постоји узка веза. Једнако та веза важи и између исповеђивања, одрешења грехова и Светог Причешћа. Међутим само пошћење или исповест не могу учини да лице постане »достојније« да се причести. Заправо нема ничега што бисмо могли учинити да би се удостојили узети Свете Дарове. Зато се и зову Свети Дарови и као такви нису заслужна награда за нечији праведнички живот. Није потребно да се завири дубоко у Еванђеље да би се видело да је грешник који зна за своје грехе и који се понаша као онај који зна да је грешан вишљи од човека који се заноси држањем религијских правила. Приче пустинских Отаца пуне су примера монаха који су се молили и постили непрестано а су се поново нашли затечени. Богу су угодни који су »скрушени и понизни у срцу«.
„По плодовима, ћете их познати“:
Имајућу на уму речи »не судите« треба узети у обзир какви су плодови »беспричесних« Евхаристија. Да ли оне доводе до већег разумевања шта се заправо дешава док се Евхаристија служи? Какав облик атмосфере производи оваква пракса? Није необично у нашим црквама да се виде колоне људи који покушавају током целе Литургије да си пропуте пут не би ли целивали иконе и запалили свеће. Несумљиво су то исправне ствари, али јесу ли оне нешто што би се морало радити док траје служба? Постоји одређено време за те ствари. Али ако оне ремете саму Литургију то је знак да људи заправо не разумеју шта је Света Литургија и шта се у ствари дешава. Може ли се назвати православно љубити иконе док се чита Еванђеље или палити свеће док се читају молитве Узноса (анафоре) итд?
„Светиње Светима“:
Када би морао посетиоцу који нимало не познаје хришћанску веру неко да каже да најзначајнији део Евхаристије (после канона евхаристије) започиње када свештеник навуче завесу и отпева: »Светиње светима«, шта би он заправо могао да види и чује у том свечаном тренутку? Могао би да види људе како потражују по џеповима новац да би га ставили на тас! Једино што би невини посматрач могао да закључи било би да ова света ствар вероватно има неку везу са новцем - то је све што се дешава. Шта год да се дешава позади завесе, иза иконостаса као да нема никакве везе са народом који стоји у цркви. Наравно, практичан разлог да се скупљају прилози баш у то време је што је тада највише народа окупљеног у цркви, са обзиром на учесталу праксу кашњења на Литургију. Међутим ово нема потпуно никакве везе са Литургијом. Много је горе што ово може да надјача оно што се тога тренутка на Литургији заправо дешава. Пошто је ова пракса толико разпрострањена није тешко опростити некоме који верује да је управо то суштинска ствар Литургије.
Међутим много важнији је разлог зашто се је ова пракса појавила. У својој суштини Света Литургија је Обед, Последња Вечера, где Христос нуди Себе у Хлебу и Вину. Али ако нико не једе од тог Обеда има ли он смисао? Каква је корист призивања Светог Духа да сиђе и освети хлеб и вино у Тело и Крв Христову ако се одклоне Дарови који се дају? Зашто онда да се не учини барем нешто користо, да се укупи што већи прилог, када већ ионако нико ништа не ради? Потпуна травестија од онога што би морало бити и што се дешава!
„Да могу примити бескрвну жртву“:
Што је наведено горе може се оспорити као бесмислено пошто, наравно, у најмању руку барем свештеник узима Свете Дарове на свакој Литургији. Међутим ако се прочитају уводне молитве које изговара свештеник пред почетак Евхаристије, може се приметити да се стално упоребљава множина »Сви смо дело Твојих руку,« »Погледај на грешни народ и покажи своју снагу као увек да полажемо своју наду у Тебе, кличемо ти…« Остале молитве су у једнини. Оне се односе на свештеника самог. Међутим овде је потпуно јасно да је то што чини свештеник за народ а не за њега самог. Евхаристија где Свете Дарове узима само свештеник више од Православног богословја одражава тридентинско римокатоличко богословје које је довело до тога да су свештеници служили приватне такозване »Ниске мисе« без присутног народа (осим помоћника у олтару, ако се је нашао). Иронија је да је сама Римокатоличка Црква одбацила такву праксу и ово богословје речима Светих Отаца (Истока). Али што је из Свете Евхаристије јасно по себи јесте да је она замишљена као заједничарење а не приватни обред свештеника.
Или, у ствари, ако је јасно да нико неће примити Свете Дарове, није ли исправније да се онда она уопште не служи? Једино што разликује Евхаристију од других служби је Узнос, Анафора, велика молитва где свештеник призива Светог Духа да промени хлеб и вино у Тело и Крв Христову. (Може се служити јутрења, још је пунија, разноврстнија, богатија и може се много научити из (јутрењег) канона светога који се слави у удређени дан.)
„… и преко нас свим људима…“:
Ово је завршетак једне молитве коју свештеник изговара тајно непосредно пред Причешће. Химне и молитве након Причешћа подједнако изражавају да Свето Причешће није резервисамо само за неку елиту, или праведничку свештеничку касту. »Да исполњатсја уста наша хваљенија Твојего Господи… јако благоизволил јеси нам причаститисја свјатим Твојим Божественим и бесмертним животворјашћим Твојим Тајнам…« Јектенија која следи овим песмама почиње речима: »Примивши Твоје… забагодаримо (ми) Господу.« Свештеник наставља да се захваљује кроз молитву: »… да си нас и у данашњи дан удостојијо небеских и бесмртних Тајни…« Нажалост ову као и много других лепих молитава у Литургији нечује народ пошто их свештеник чита тајно у олтару. Али што из тога произлази веома је јасно да се барем још неко, ако не сви, из народа позове, причести и прими Свете Дарове.
Је ли не служити Литургију (ван постова или) када нема причестника, ако се прихвати чињеница да се Евхаристија служи управо ради те сврхе, правилније? Свето Предање не би могло ни замислити да би верујући престали да се присећају недељног Христовог Васкрсења. Можда би ово решење било прикладно за англиканце или протестанте, али никако за Православље. Дакле, ако традиција тражи да се Евхаристија служи (барем у недељу и за велике празнике) а Евхаристија тражи причаснике, како је онда могуће решити ову супротност са обзиром на данашња правила? Је ли решење модерна римокатоличка пракса која смањује пост на такав минимум да могу виртуално сви да се причесте на њиховим мисама? Свакако ово не би било православно решење.
Даље се питамо да ли причешћивање више или мање само за време поста води до дубљега разумевања оног што у ствари Причешће значи? Велики број народа који се причешћује за време поста у очитој је супротности са Литургијама ван постова, али још увек, у неким црквама, чују се људи како разговарају док траја служба. Ако људи који чекају да се причесте причају или чак разговарају преко мобилног телефона, или након што су се причестили, то лако може бити знак да људи не схватају потпуно значај онога што се заправо дешава.
„Једин Свјат, једин Господ Исус Христос…“:
Ко је »достојан« да прими Свето Причешће? Једноставан одговор на ово питање врло јасно дају тако Еванђеља као Свето Предање – нико и никад. »Достојан« да примиш Свето Причешће може се бити само кроз благодат Господа који Себе даје из Своје љубави и саумиљења а не што је неко то заслужио. Господ даје Себе, Своје Тело и Своју Крв на свакој Литургији »ради нас и ради нашега спасења«. Јер је »само Један Свет, само Један је Господ«. Једини разлог да се оправдамо узимајући Свето Причешће је заповест самог Христа »узмите једите…, пијте из ње сви«, која нема никакве везе са нашом »достојношћу« него све због љубави и милости Свете Тројице.
Али у Цркви се правила о посту и исповеђивању не односе на све, не односе се на мало децу, крштену и миропомазану. Они тек узрастају у учење Цркве о смислу узимања Светих Дарова. Међутим због културе поста и исповести чак се и њима ускрачује оно што Предање учи у њихову корист. Управо за децу Свето Причешће је истински Дар иако то није увек очито у пракси. На пример један свештеник је одбио да причести дете јер оно није постило седам дана, није се исповедио и прочитало канон молитава пред Причешће. Могло би се речи да је то све у складу са »предањем«. Али дете није имало ни две године!? Да ли нас то побуђује да закључимо да крштено и миропомазано дете није члан Цркве?
Између многих »разлога« за узимање Светог Причешћа не сме се потценити значај да деца осете да су део заједнице Цркве (енг. цоммунитy). Јер са гледишта Светог Предања јасно је да учествовати у причешћивању значи настављање хришћанског чланства у Цркви (Сабрању), а док у истој мери »одлучивање« од Причешћа претставља најгору могућу казну. Зашто би онда верујући допустили да се сами (или да их свештеник) одлуче од Светог Причешћа за пуну половину године?
„Како могу постити сватови док је Женик са њима?(Мк 2:18)“:
Несумљиво пост сачињава део живота сваког православног хришћанина, питање поста је свеобухватно и није само везано на Причест. Пост сачињава почетак нашег односа према Богу као и Бога према својој творевини. (Прва заповест Бога Адаму била је ексистенциална и педагошка, да пости, да не окуси од Дрвета познања, да не умре. Ђаво је Адама омрсио, а у битије је ушла смрт). Али, очито, пост није добар ако је због себе или за себе, него постоји да се продуби и ојача унутрашња снага духа (као и да се испуни наш позив за повратак ка испуњењу првобитне заповест). Постна правила су јасна, пости се по својој моћи, по снази да се човек изгради - а не уништи. Постоје болесни, деца, преслаби и људи који не могу да држе пуни пост. Пракса да се пости седам дана пред Причешће (неки свештеници захтевају да се пости чак суботом, што је канонима забрањено!) погодна је за некога који живи у самоћи у манастиру а не увек и за процечног верника који се сатире у свету. Свети Јован Златоусти учио је да пост најмање мора да започне од поноћи (пред Причешће), међутим и сам дозвољава пијење »горског чаја« и након тога времена јер пост не сме да уништи већ изгради.
„…јагње Божије… освећује који узимају од Њега“:
Учење и пракса Цркве јасно сведоче да је битан елеменат за раст духовног живота исповест кроз вођство искусног (опитног) духовног оца (или чак духовне мајке). Исповест је нешто више од механичког одрешења грехова у колико се протумачи као форма која мора да се испуни као »правило« пред Причешће. Ово правило појавило се у Руској Цркви за време Петра Великог, човека кога није баш красила нарочита побожност и хришчанска вера. Сматра се да је царски налог који је мандатски везао исповест пред Причешће био издан од стране Петра Великог са јасном наменом да ослаби везу између народа и Цркве ускраћујући га нечега што продубљије духовни живот, тј. Светих Дарова.
Делећи Свето Причешће од суштине Евхаристије довело је до неких облика слављења који су заменили литургијску традицију Цркве са ритуализмом. Пример за то могу бити и староборедци беспоповци који су оставили свештенство и чији лепи, традиционални и церемониално исправни иконостаси покривају зидове иза којих уопште нема олтара.
Друга последица овог правила исповести и причешћа утицала је на само свештенство. Нема сваки свештеник ни дар ни духовну мудрост да врши исповест. У раној традицији (она се и данас може наћи у Грчкој) су исповеђивали само духовници (пневматикос) са посебним даром. Међутим да се сада не би ускратило Причешће онима којима духовник (исповедник) није био доступан, дозволило се свим свештеницима да обављају исповест подједнако без обзира на њихову духовну мудрост. У Русији су, а и то је значајно, традиционалне молитве за отпуст замењане латинском формулом »Ја (свештеник) разрешавам те твојих грехова у име Оца и Сина и Светога Духа.« Ако ништа друго одрешење је постало својина свештеника што старије молитве не допуштају. Мора бити јасно да је рецитирање одпуста са епитрахиљем преко главе кајућег заправо још мање од онога што исповест мора да буде у Православној Цркви. Често се може видети пракса у неким Православним црквама да људи да би испунили правило пред Причешће морају тако да се »исповеде«.
Ова пракса такође уређује да постаје примање Причешћа редак и необичан догађај (и моменат у животу), што није нешто што подупиру химне и молитве саме Евхаристије. Надаље само дајање отпуста (често без и једног исповеђеног греха) да би се причестило може бити ионако излишан чин пошто се само примање Дарова даје на »отпуштење грехова« као и на »исцељење душе и тела« што нам Христос и молитве пред Причешће и Евхаристију по себи говоре.
Пост и исповест морају бити мостови а не препреке за примање Светих Дарова.
Када не би требало да се причестимо?
Ово питање може се одговорити на два начина. Треба да се причестимо на правом месту где се Литургија служи, јер је узимање Причешћа заједничка ствар целе Цркве и не нечији приватни чин. Измишљена пракса из Литургије издвојеног причешћивања, након беседе, отпуста, поделе нафоре или чак прочитаних молебана нема никаквог места у литургијском предању Цркве. Деси се да се неко због разложног разлога причести ван Литургије али да се то уради управо након што се Литургија одслужила је теолошки потпуно неприхватљиво. (У неким парохијама причесници долазе »на крају«) Такође се не треба причестити када постоји нека сметња са наше стране за то.
„Са страхом Божјим, веру и љубављу приступите“:
Духовно, појединац може да изабере да се не причести било да није добио благослов од духовног оца или ако се због неког личног разлога не осећа довољо спремним да приступи Причешћу што је нешто што остаје лично између њега и Бога и што други не могу да суде. Постоји »страх« приступању путиру али Евхаристија каже »приступите«. Да, са страхом а и љубављу, јер шта може бити веће за хришћанина. Да ли нам фали вере или поуздања да примимо што је Христос благоизволео да нам пружи и да? Свети Симеон Нови Богослов говорио је чак ако је приступање Причешћу као приступање огњу (као код пророка Илије) сам Христос радије ће се повући из Дарова него да нас опече.
Закључак
Овај текст не заговара да би морао свако да се причешти без припреме и када год се појави на Литургији, него да причешћивање мора постати правилни део живљења чланова Цркве. Свакако сама Евхаристија одражава став да је примање Светих Дарова суштинска ствар као и разлог због којих се она служи.
Да је ово тако потврђује и чињеница да је за раздобље када се Литургије не служе Црква увела Литургију Преосвећених Дарова да би могли верујући узимајући духовну Храну издржати Пост и продубити сусрет са Богом. У неким манастирима Литургија Преосвећених Дарова служи се сваког дана за време Часног поста. Ако монаси који изображавају идеалан образац хришћанског живљења осећају такву потребу за Причешћем, колико је онда то тек значајно за преостали секуларизовани свет?
Обожење (гр. тхеосис), заједница са Богом је суштина Православнг учења, док је свето Причешће догађај када Бог Себе уједињује са нама. Позвани смо на гозбу и не би требало да одбијемо Његов позив јер »ти благодаримо, Господаре човекољубче и добротворе душама наших да си нас и у данашњи дан удостојио небеских и бесмртних тајни…« (захвална молитва коју тајно чита свештеник).
