„Цивилна“ Војска Страдије

Цивилна контрола војске

Прошло је осам година отакда се народу догодила – демократија! Са демократијом добисмо и тзв „реформу система одбране“. О неким (не)делима те реформе смо већ говорио у неким претходним текстовима, па ћемо се сада позабавити највећем достигнућу наше демократије у односу на војску Страдије – служење војног рока у тзв цивилној служби. Намерно кажемо „тзв“, јер војска се – или служи, или не служи. Шта значи „служење у цивилној служби“?

Ова глупост о „цивилној војсци“ по дефиницији вређа здрав разум и понижаава свакога онога младића који војни рок служи у јединици војске. И „ови“ који служе код куће и „они“ у тенковима, на бродовима, на системима ПВО – по дефиницији служе војску. Било је и некада „приговора савести“. Ја знам за неколико момака који су због својих верских убеђења одбијали да оду у војску. Нису хтели никако да служе војни рок – на са оружјем, ни без оружја. Ова нова, „демократска“ категорија „цивилног служења“ тада још није била измишљена и озакоњена.

Тако су тих неколицина момака (са севера Војводине) пресудом надлежног суда осуђени на казне затвора. После издржане казне су поново позвани на одслужење, поново су одбили и поново су кажњени. Ослобађање од служења војног рока за те младиће (и уопште такве појединачне случајеве) је сасвим у реду. Када неком верска убеђења бране да узима оружје треба му омогућити да на неки други начин одужи „дуг отаџбини“. Но оно што се догодило је нешто сасвим друго – омогућено је да масовно момци избегавају „војно служење војног рока“. То је постало – анархија и смејурија.

Редовно служење војног рока

Уставом и Законом је регулисана обавеза за сваког здравог и способног мушкарца. Састоји се од: регрутне обавезе, обавезе служења војног рока и обавезе служења у резервном саставу. Мушкарац се пре пунолетства уведе у војну евиденцију, након пунолетства позове на лекарске прегледе, регрутује се (у род, или службу војске) и када напуни 21 годину живота се упућује у јединице и установе војске на одслужење војног рока. Они младићи који студирају, или су из неког другог оправданог разлога спречени да у 21. години оду у војску, упут одлажу до 27.године живота. Онима који ни до 27.године не оду у војску се решењем продужује регрутна обавеза до 35.године живота. Некада се на одслужењу војног рока проводило три године, па 18 месеци, па 15 месеци, па 12 месеци, па 6 месеци, ...

Војнички живот је специфичан, боравком у војсци се сигурно не стичу звања магистра и доктора наука, али се научи једна по свему специфична и веома битна животна школа. Стичу се пријатељства за читав живот, неки момци по први пут наместе свој кревет, добију први жуљ на нози... И после пуних шест месеци служења војног рока у јединицама (од Новог Сада па „све до Врања“) и доласка на викенд одсуства скоро сваке недеље, после редовног одсуства, наградног одсуства, боравак од тих шест месеци у војсци се умањује чак и до два месеца. Па тако момци проведу у униформи, ближе или даље од куће, тај свој војни рок колико је Страдија законом прописала и врате се кући, факултету, послу, девојци... Они се врате, а ови који „цивилно служе“ – нигде и не иду.

„НВО ВОЈНИЦИ У ЦИВИЛУ“

Покушао сам да дам одговор на само једно питање : по чему и због чега је неко тај боравак младића у вртићу, на факултету, у болницама, по предузећима, ... назвао – служење војног рока?! Како то ти момци – служе војни рок? Они можда и обављају друштвено користан рад, али – не служе војни рок. Ни по каквом критеријуму и ни по каквим мерилима. Па чак ни по овим – демократским!

Двојица момака заједно одрастају, имају заједничке тајне, стичу прве оцене и прве љубави... а онда добију позив за одлазак у војску. Један момак добије позив, направи испраћај за родбину и пријатеље, оде у јединицу војске, обуче униформу, задужи оружје, иде на обуку, спава у касарни, храни се у војничком ресторану, пије пиво и једе кекс наполитанке (то само у војничкој кантини може да се чини), фотографише се на тенку, баца бомбу.

Други момак добије позив, одбије да оде у војску због „приговора савести“ и одлучи да оде на то тзв „цивилно служење војног рока“, не направи испраћај  (јер нигде не иде), не иде од куће, не облачи никакву униформу (можда само негде радни комбинезон у каквом комуналном предузећу), не задужује оружје већ чешће метле и колица, иде по бурек шефовима и шефићима, спава кући, храни се кући, највише осам сати „служи“, а у ванрадно време, викендом и празником – не „служи“.

Та идеја око промене начина служења војног рока датира негде крајем 2003.године. Као министар одбране и „велики борац“ за то тзв „цивилно служење“ је био Борис Тадић. Он је међу првима обећао да ће „транзиционе промене“ у војсци Страдије бити обухваћене и правом на „приговор савести“. Негде 2005.године (број 6 листа „Одбрана“), тадашњи челни човек Управе за обавезе одбране МО СЦГ, пуковник Радивој Вукобратовић посебно истиче „несебични допринос многих НВО које се баве питањима људских права, па између осталог каже: „конкретно ми остварујемо сарадњу са београдском канцеларијом Европског бироа за приговор савести, затим са комитетом правника за људска права, са Центром за цивилно-војне односе (ЦЦВО). На основу досадашњег рада и сарадње, ценим да је успостављен један коректан и садржајан однос. Невладине организације које сарађују са Управом за обавезе одбране кажу да је њихово интересовање пружање помоћи младићима у остваривању права на приговор савести, ... даље овај пуковник тврди да су потези НВО добри јер су много допринели изради Нацрта закона о цивилној служби, ...“ Коментар око резултата те плодне „сарадње“ Управе за обавезе одбране и „брижних“ НВО - препуштам читаоцима. Сличну „сарадњу“ Војске и НВО комесара има и у области „рационализације“ (читај отпуштања) војног кадра.

Као „прави ефекат“ ове и оваквих сарадњи и „радњи“ навешћу пример упута регрута у војску (лист број 42 „Одбране“ од 15.јуна 2007.године ). Јунски упутни рокови су „најкритичнији“ за испуњавање плана. Те године је планиран упут 4000 регрута у јединице војске (упућено 90%),  по плану је требало да се упути на тзв „цивилно служење“ војске 3.127 регрута, а захтев је поднело 3.933 (или 125,8%). Наслов овог текста у листу „Одбрана“ је – „бољи одзив регрута“(?). Нису само рекли – којих регрута, за које служење војног рока. Некада је у Србији било само једно и једино служење војске, а сада их имамо више: у војсци са оружјем и без оружја и цивилно служење – па момци бирајте.

ВОЈНИК У ВРТИЋУ

Зато сада у вртићима, школама, факултетима, болницама, топланама, градским зеленилима, комуналним организацијама – шпартају тзв војници. Да се разумемо немамо ништа против тих момака који су због „приговора савести“ са две написане реченице остали код куће. То су паметни младићи који су врло вешто и паметно искористили могућност да не служе војни рок. Знам много случајева оних који „служе цивилно“ (како се то популарно зове) у фирми код стрица, тетке, па чак и маме и тасте. Како и колико времена проводе „служећи“ – замислите.

А у чл.3 Закона о цивилној служби стоји „..да ће се регруту који из верских, моралних и других оправданих разлога савести жели да служи ... омогућиће се вршење цивилне службе, ..“ И онда момак који једноставно не жели да оде од куће, када добије позив за упут, у року од 8 дана оде у одељак Војног одсека и напише отприлике две реченице „ ... имам аверзију према оружју, ... желим да служим војни рок у цивилној служби, ...“. Формално тај „оправдан захтев“ разматра комисија, донесе (увек) позитивно решење, решење му се достави на кућну адресу и у упутном року када и регрути који иду редовно у јединице војске „одлазе“ и ови „цивили“.

Када одлазе, колико времена проводе у установама, шта раде и да ли уопште ишта раде по неком плану „контролише цивилна комисија“. Војно лице од момента подношења захтева за „цивилно служење“ па надаље не сме да комуницира са овим регрутима. Они постају „гадљиви“ на војску, униформу. И нико у униформи им не сме да се обраћа, а камоли да контролише ток „цивилног служења војске“.

У Закону је дато чак десет тачака по којима се не може остварити право на приговор савести. Предлажемо да тзв војник који служи тзв цивилно служење а који живи у Новом Саду може то своје демократско право приговора савести да искористи, али у Врању, Зајечару, Сурдулици. У цивилним установама у којима се ради напорно и где нема „извлачења“. Шта мислите колико би „приговарача савести“ и захтева било. Наравно да не смемо да кршимо људска права ални нити да се спрдамо са војском и српском војном традицијом.

Наравно да не можемо замерити оним момцима који „служе“ у патикама и фармеркама – они су искористили могућност да избегну праву војску. Искористили сте „демократске реформе“ на „прави“ начин. А ви момци који војску служите као што су то чинили ваши дедови и очеви – будите поносни на наслеђе које носите у себи. Када се све узме у обзир мислимо да би требало додељивати неку „медаљу“ свима онима који служе војску у војсци.

Но ови што су ишли линијом мањег отпора и отишли у „цивиле“ су се снашли, али шта ће наша несретна земља са таквом војском. Војска Страдије је: „реформисана“ бројчано смањена, али модернизована тако што је остала без модерне авијације где су се промене свеле на промењене ознакама на истим униформама. Војска је деполитизована у тој мери да њом доминирају „демократски кадровици“, неадекватна је њена борбена способност. При свему томе по изјавама министра и врховног комаданта отимање КиМ није разлог да војска Страдије подигне ниво борбене готовости. Но шта ће бити ако се албански екстремизам прелије са Косова, да ли ће тада у Врању можда „удвојити стражу“.