Саша Кнежевић

Светогорске стазе

(Путопис)

ПРИПРЕМЕ, ПОЛАЗАК НА СВЕТУ ГОРУ - (АГИОН ОРОС)

Припрeмe зa oдлaзaк нa Свeту Гoру пoчињу вeћ нeгдe jaнуaрa, нa културнoм вeчeру пoвoдoм 800-гoдишњицe оснивaњa нajвeћe српскe свeтињe, манастира Хилaндaрa. Дирнути излaгaњeм нeкoг aкaдeмикa пoчeли смo oзбиљниje дa рaзмишљaмo, кaко би мoгли дa прoвeдeмo шкoлски рaспуст. Читaмo мнoгe књигe o Свeтoj Гoри, испoвeсти мoнaхa и људи кojи су вишe путa били тaмoшњи пoклoници. Усхићeњe je вeликo. Вишe путa смo збoг мнoгих рaзлoгa били примoрaни дa oдлaжeмo нaшe путешeствиje нa Aтoс. Кaдa je зaпoчeлo бoмбaрдoвaњe нaшe oтaџбинe мислили смо дa и oвoгa путa нећемо бити дoстojни дa похoдимо Свeту Гoру и дa je мoждa мoрaлниje и прaвeдниje aкo oдeмо мeђу наш нaпaћeни нaрoд и сa њим ишчeкујeмо бoмбe. Један од нас је још док је трајало бомбардовање сaњao дa сe из Сoлунa рaзглeдницoм jaвљa кући. То нам се чинило чуднo: са jeдне стрaне смо разумели пoруку тих снoвa дoк смо са друге стрaне глeдaли рaзумoм и прибojaвaли сe пoчeткa Трeћeг свeтскoг рaтa. Пoслe пoтписивaњa нeкaквoг спoрaзумa, схвaтили смо дa сa пoвлaчeњeм српскe вojскe сa Кoсoвa у ствари прeстajeмo дa пoстojимo кao нaрoд сa свojoм држaвoм, и дa ћe бoмбaрдoвaњe зa oдрeђeно врeмe дa прeстaнe, дa би сe пo пoтрeби пoнoвo намeтнулo кaдa дoђe питaњe Рaшкe или, рeцимo, Црнe Гoрe.

Бoмбaрдoвaњe je сaсвим jeњавало, стaњe je пoчeлo брзo дa сe нoрмaлизује, и свe je крeнулo пo стaрoм српском обичају, „удри бригу нa вeсeљe“. Нисмо сасвим уверени дa смo сe ми Срби пoкajaли зa свoje грeхe и дa смo схвaтили пoруку кoja нaм je дaтa.

Дoшлo je лeтo и лeтњe врућинe. Схвaтили смo дa je ипaк бoљe aкo oдeмo кaдa будe мaлo свeжиje, jeр у крaтким пaнтaлoнaмa je зaбрaњeнo хoдaњe пo Свeтoj Гoри. Пoштo нaм испити нa фaкултeту ниси ишли oнaкo кaкo трeбa, билo je пoтрeбнo дa сe прихвaтимo књигe, штo нaм je joш oдгoдилo плaнирaнo путoвaње. Штo сe вишe ближилo врeмe пoлaскa, мoжe сe рeћи да су билa све тeжa искушeњa и oргaнизaциoне потешкоће. Испрвa нaм сe свe чинилo лaкo, мeђутим вeћ пoслe првe предвиђенe мaршрутe избилe су нa пoвршину мaњe несугласицe, тo jeст нaшa мишљeњa су сe рaзликoвaлa кaкo o нaчину путoвaњa, тако и о дужини бoрaвкa, итд... Тoкoм врeмeнa сe je смaњивao брoj oних кojи су oстajaли чврсти нa свoм стajaлишту. Ипaк, нeки нису губили нaду.

Испричаћемо још један догађај који је јако битан у вези са нашим путовањем. Један из наше групе, који се спремао да са нама пође на Атос, овако приповеда: „Јeднoг врућег сeптeмбaрскoг пoпoднeвa изaшao сам нa чaсaк из студeнтскoг сeрвиса, дa бих сe ослободио загушљивог вaздухa. Биo сам зaпрeпaшћeн и збуњeн: угледао сам jeднoг дивнoг Свeтoгoрцa – мирjaнинa, књижeвникa, кoгa смо сви oд рaниje пoзнaвaли и кojи je готово читaв свoj зeмaљски вeк, билo умoм или тeлoм, прoвeo нa Свeтoj Гoри. Име му је Павле. Прoлaзиo je сa свojим другoм нe примeтивши ме, док сам ја немо гледао. Oклeвajући тoликo дa ми сe пoнoвo пoврaти дaх, скoчиo сам из хлaдa да их стигнем. Кaдa сам пoкушao дa их ухвaтим, схвaтиo сам кoликo мнoгo врeмeнa je мoрaлo прoтeћи док сам се прибрao. Од драгости сам их обадвојицу потапшао пo рaмeнимa. Пoвeo сe рaзгoвoр и прoбиo сe лeд. Joш нисам успeo ни дa зaвршим сa изнoшeњeм нашeг плaнa o пoклoничкoj пoсeти, а Павле је већ вaдиo из торбе нeкe вaжнe пaпирe кojи су сe oднoсили нa услoвe oкo стицaњa пoклoничких визa за Свету Гору.“ Пун пoгoдaк! Нeвeрoвaтнo, али овај „случајни“ сусрет је значио блaгoслoв Прeсвeтe Бoгoрoдицe. А само дан пре тога смишљали смо, како, где и коме да се обратимо, да ли да зовемо министарство северне Грчке, Хиландар, и тако даље!

Месец и по касније, у суботу ујутро, пакујемо задње ствари и полазимо на железничку станицу. Мада је већ средина октобра време је још увек сунчано као да је лето. У аутобусу се сусрећу двојица из наше групе. Већ на почетку је један заборавио врећу за спавање. Са станице одлази до друга да му је позајми, док други чека на трећег члана. На станици срећемо Р-а, који нажалост због некаквих потешкоћа није могао да оде са нама на Атос. Уручује нам писмо за оца Н-а са новцем за манастир. Дирнуо нас је његов радостан, препун смирености и љубави, осмех на лицу. Задивљује нас његова нада. Писмо са парама пажљиво стављамо у џеп, да не би све побркали са другим листићима на којима стоје разне поруџбине и жеље оних који су остали у Љубљни. Р. нас је много изненадио својом начитаношћу и вером. Спомиње причешћивање у манастиру. Тек тада нам заправо сину та мисао и одмах схватамо коју поруку носи ова реченица. Да није било тако можда би наше ходочашће личило на јефтин туристички излет надопуњен разгледницама и фото снимцима, док би нам сами манастири личили на бесплатне хотеле!

У пратњи родбине долази и трећи мушкетир и то колима, још само онога са врећом нема. Плашимо се да не закаснимо, већ је време за полазак. У том тренутку дође и он. На брзину начинимо почетни фотос за успомену у укрцавамо са на воз. Осећај је божанствен, коначно полазимо. После непуна два сата стижемо у Сежану, где би нас морао сачекати Паоло, Италијан који је оженио Д-ову наћакињу и који сада живи у Трсту. Пошто је Паоло имао неисправну возачку нисмо били сигурни да ли је успео да среди све папире и прође преко границе. До границе има подоста, а поврх тога смо и натоварени. Зовемо рођака из Сежане, који нас некаквим скупоценим колима добацује до саме границе и нуди нам да нас одвуче до самог брода. На граници нас Италијани задржавају, мора да нису могли веровати да је са босанским пасошем све у реду. Када би они само могли знати колико су те визе нама правиле проблема и секирације, дочекали би нас са ратлуком и хладном водом, међутим...

На граници мобителом проналазимо Паола, а са рођаком Раденком се поздрављамо. Наш Паоло нас је изванредно дочекао и примио као да смо му рођена браћа. После обилног ручка одвози нас у пристанишну агенцију Анек Лајнз, где узимамо карте за брод. Ел Венизелос стоји усидрен у луци. Камиони се увелико укрцавају. Стрпљиво чекамо у некаквој гужви која је била све пре него колона, и схватамо да је гурање заправо једини начин да дођемо на ред. Са нама су се гурали и Грци, а у ствари ту је било највише Шиптара из Албаније и окупираног Косова. Ту и тамо могао се видети који Немац са црним кожним хлачама и дугом косом. На шалтеру, привикавајући се на иностранство, ломимо језик да би казали нешто на енглеском. Ми се обратимо службеници на енглеском, а она нама одговара на нашем, као да је знала ко смо. После вађења карата одлазимо на полицијску контролу где испуњавамо некакве папире. Ваљда им је то потребно у случају да се на броду нешто деси. До испловљавања “велике мрцине” је остало још два сата и то време користимо са Паоловом породицом да још мало обиђемо Трст и чувени Понте Росо од којега је остала малтене само једна тезга. Време је дивно а атмосфера летна. Осећамо се као да смо на матурантском излету. Наша православна црква која се налази у самом центру је затворена, док се грчка обнавља. Нестрпљиво смо чекали да се већ једном коначно укрцамо на брод. Пролазимо поред полиције, где нам сада узимају оне формуларе које смо претходно морали да испунимо. Улазимо у брод а овде нас већ чекају покретне степенице које нас одбацују спрат више где се врши контрола карата. На први трен нам се учинило да се никако нећемо моћи снаћи на тако великом броду. Толико некаквих врата, кабина, улаза и степеница, да не говоримо о спратовима. Остављамо ствари у једној од тих великих просторија са такозваним пилотским седиштима. Прошла је сезона купања, па је тако и брод скоро сасвим празан. Пењемо се на најгорњу палубу, да се махањем поздравимо са нашим италијанским домаћином и његовом породицом. Посада на броду нас на неколико језика обавештава да померимо сатове на грчко време, то јест на седми час. Масивна челична врата трајекта се затворише и ми нестрпљиво ишчекујемо испловљење. Пошто је брод јако висок, на полуби се осећао јак ветар. Палубних путника, који у летњим месецима дословно прекрију палубу, било је мало. Није више топло, те и ми идемо по јакне да се не би смрзли. После прве шетње по палуби, почињемо да истражујемо његову унутрашњост. Ту се први пут сусрећемо са јелинским Православљем. Поред главних степеница на десној страни (можда осмог спрата) налази се малени параклис Светог Николе, заштитника морепловаца и путника. На свега пар квадратних метара смештено је неколико лепих и великих икона и олтарић, а простор је ограђен дрвеном изрезбареном оградом. Место ретко посећују и сами Грци запослени на броду, а камоли иноверни, тако да се у духовној потреби може наћи блажено спокојство. Заувек ће нам у ушима остати милозвучно појање са дискете која се непрекидно окреће у параклису. Овде учимо и прве грчке речи (испрва додуше помало погрешно, но за време целог боравка у Грчкој су нам се добро утиснуле у памћење): Υπεραγία Θεοτόκε, σώσον ήμας – Пресвета Богородице, спаси нас.

Приметили смо да су нас Грци оставили саме у параклису, и нису гасили диск и светло, мада је било већ одавно време за одмор. Параклис је био наше омиљено место посећивања. Био је право предсказање онога што нас је очекивало у Грчкој. После заједничке вечере (храну смо носили са собом, јер је на броду скупа) и молитве распремили смо вреће за спавање (осим оног најупорнијег) и легли да се одморимо.

Другог дана поранисмо управо са намером да видимо како изгледа свануће на броду. Била је недеља, брод се помало љуљао, о оно мало људи што се мувало по броду, били су у главном старији људи који нису могли да спавају. Упркос томе што за параклис није био предвиђен свештеник који би ту служио, осетили смо време када су наше душе пратиле недељну службу.

Остатак дана смо углавном провели уз књигу, сунчајући се на палуби као и већина путника. Пред вече смо после дуго времена опет видели копно. Била је то јужна Албанија. Имали смо осећај да у ствари нарушавамо “територијалну” целовитост те државе, јер смо били толико близу обале. Са брода су се простим оком могле избројати камене куће на слабо насељеној обали. Да се налазимо у Албанији смо у ствари сазнали од добро, мапама и двогледима, наоружаних Немаца. Нас Срба је било само троје, међутим на грчком броду и сада када смо били толико близу Грчке, осећали смо се недодирљиви. Увече смо појели наше последње мрсно јело, кога је спремио наш „кувар“, док је остали део дружине све то пажљиво посматрао. Потрудили смо се да поједемо све, јер сутрадан смо започели пост.

ЕЛАДА, БОРАВАК У АТИНИ, И ИКОНА «ДОСТОЈНО ЈЕСТ»

Понедељак рано ујутро негде око пола седам стижемо у Патру. Сунце није још сасвим свануло, а већ се осећа пријатан ваздух који је најављивао да се налазимо у „тропским“ крајевима. На први воз за Атину у седам каснимо, а умало би и на следећи у 10:25 преспавали сунчајући се на молу, да нисмо ипак посумњали у знање енглеског радника на информацијама, који нам је (можда само да нас се што пре отараси), увек кад се то могло, одговарао са „јес“. Наша сумња се показала истинитом, јер „његов“ воз је полазио у 10:45.

Под тешким ранцима људи у возу, већином Грци, знају да смо странци, но нисмо једини. Сигуран сам да нико од њих није могао ни да помисли ко смо и куда идемо. У Атину, шестомилионски град, стижемо негде око пола четири. Железничка станица за возове који иду у правцу севера је одвојена од те станице на коју смо стигли. Распитујемо се за Солун и људи нас љубазно упућују, тако да смо брзо стигли на ту другу железничку станицу. Ни ова није много већа од пређашње, па нас је тако стварно зачудило, да ли овде уопште још ико иде возом? За Солун намеравамо да кренемо ноћу тако да бисмо могли да мало одспавамо и да уједно стигнемо ујутро. Зато остављамо своје ствари на станици и крећемо у обилазак грчке престонице.

У Атини питамо аутобушџију, где је пијаца, да би смо могли узети неке ствари. Слабо зна енглески, али кад је чуо да смо Срби, гласно ускликну и осмех му не силази са лица цело време вожње. И остали путници у аутобусу нас са благонаклоношћу посматрају. Он нас упознаје са тим да је у Атини, у храму Светог Пантелејмона, у току нека велика свечаност, мада не може јасно да објасни шта се дешава. Лако налазимо храм, а у њему и испред њега затичемо више хиљада људи. Од милиционера сазнајемо да је у храму изложена за целивање чудотворна икона са Свете Горе. Тек ће нам много дана касније неко рећи да се ради о Богородичиној икони “Достојно јест” (Άξιον εστίν), која се чува у Кареји у саборном храму посвећеном Успењу Богородице, најстаријој цркви на Светој Гори, коју је саградио сам свети цар Константин Велики.

За икону је везан следећи чудесан догађај: У 10. веку су у једној келији недалеко од Кареје живела два монаха – старац и његов ученик. Једном приликом старац отиде на свеноћно недељско бдење у карејску цркву, док свога послушника остави у келији. Усред ноћи младић зачу куцање на вратима, и отворивши виде непознатог монаха. Љубазно га прими и понуди му да се одмори. У прописано време обадвојица се подигоше на молитву. Ноћна служба је протицала лепо и усредсређено, но када ученик хтеде да запева уобичајену химну Царици небеској „Часнију од Херувима“, гост га прекиде и преумилним гласом запева: „Достојно је уистину блажити Тебе, Богородицу, увек блажену и пренепорочну и Матер Бога нашега“. А затим одмах настави: „Часнију од херувима и славнију неупоредиво од серафима, Тебе што Бога Слова неискварено роди, сушту Богородицу величамо.“ Послушник не бејаше у животу чуо такво милозвучно појање, па сав одушевљен замоли госта да прибележи речи ове песме. Како се у келији не нађе мастила и хартије, непознати поче прстом да пише по глаткој каменој плочи. Камен се попут воска покоравао странчевом прсту, те се речи читко исписаше, а чудновати дошљак заповеди: “Одсад и довека тако певајте и ви, и сви православни Хришћани,” па затим нестаде. Послушник схвати да га је походио житељ неба, и то нико други до арханђел Гаврило. Икона пред којом беше испевао новојављену песму озарила се небеском светлошћу, а лик Увекдјеве радосно сијаше. Ускоро о овоме обавестише и прота Свете Горе и савет Стараца, те би одлучено да се исписана плоча пошаље у Цариград, одакле се божански славоспев брзо прошири по целом православном свету.

Атињани пред храмом Светог Пантелејмона даноноћно стоје мирно, достојанствено, не гурају се и не свађају. Замислили смо се над побожношћу Атињања и схватили да би код нас била потребна полиција, не да спречава, већ да тера људе у цркву. У цркви тече служба која се може и споља пратити преко звучника. Дочекујемо и ми свој ред да целујемо светињу. Први пут примећујемо, у историји иконопоштовања вероватно не баш стару појаву, да је чудотворна икона–целивача заштићена стаклом. Тако верник не целује непосредно површину светог образа, већ стакло. Мада се ни до краја нашег путешествија нисмо могли на то сасвим привићи, извесно је да за Божију благодат стакло не представља никакву препреку да би се излила на верујућу душу. Тако смо од Надстојнице Свете Горе добили благослов да посетимо Њен богоизабрани удео на овој тужној планети.

Када су, наиме, апостоли, како каже свето Предање, извлачили жреб да одлуче у који ће крај васељене сваки од њих поћи да шири Благовест, Пресвета Богородица затражи да им се придружи. Њен жреб показа на Грузију. Управо када се Свесвета спремаше тамо да крене, приказа јој се анђео Господњи и саопшти да се њен жреб заправо не беше односио на Грузију већ на полуострво у Македонији звано Атос. Увек покорна вољи Божијој, Мати Божија пође бродом за острво Кипар, у пратњи светог Јована, но захваћени буром, пристадоше на источну обалу Свете Горе, близу данашњег манастира Ивирона.

Кад ступи ногом на његово тле, гле, падоше и раскомадаше се кумири у Аполоновом храму, а становнике заглушујући глас упозори да сиђу у пристаниште и поздраве Мајку Вишњега Бога – Христа. Они са великим страхопоштовањем дочекаше Пресвету Богородицу, светог апостола Јована и друге који беху са њима, те их спроведоше до своје зборнице. Тамо су пажљиво слушали и дивили се јеврејској Дјеви која им тајну оваплоћења Божијег казиваше на грчком језику, и још чињаше многа чуда. Свеславна Мати Божија би задовољна својом посетом, благослови Гору и њене житеље, а на њену молитву одговори глас са неба, обећавајући да ће Гора отада бити светиња и прибежиште свима који траже спасење, те да ће се називати “достојање и башта Свесвете Богородице”. Иначе смо задивљени грчком побожношћу: на сваком кораку црква или параклис, људи непрекидно у њих навраћају, ако ништа друго да упале свећу, крсте се кад поред њих пролазе, нема просторије без икона, верни по рукама премећу бројанице, улице пуне свештеника и монаха… Тешимо се да би и код нас тако било да није завладало комунистичко безбожје. Није да су Грци беспрекорни, нарочито у Патри, шестомилионској Атини и милионском Солуну могу се видети свакојака изопачења, блуд и гадости, но све те немоћи ублажава осећај свеприсутности животворног Православља.

Наставља се...