Шкорпиони: од злочина до правде, Фонд за хуманитарно право, Београд 2007, стр. 742.

Књига је збирка докумената са суђења петорици припадника «Шкорпиона», оптужених да су убили шесторицу муслиманских заробљеника 1995. Књига почиње предговором Наташе Кандић, која је, осим што је издавач, била и пуномоћник породица убијених, наставља се са оптужницом, преписима суђења и пресудом, а завршава поговором адвоката Драгољуба Тодоровића, који је такође био пуномоћник оштећених.

Овај случај је српској јавности постао познат када је Б92, 1. јуна 2005, емитовао снимак спровођења и стрељања шесторице муслиманских заробљеника. Одмах је ухапшен Слободан Медић, који је 1995. године био командант Шкорпиона, као и још четворица доступних извршилаца. Суђење је завршено 10. априла 2007, у Већу за ратне злочине Окружног суда у Београду (судија Гордана Божиловић-Петровић). Слободан Медић, као наредбодавац, и Бранислав Медић, као извшилац, добили су максималне казне од 20 година затвора. Перо Петрашевић је, с обзиром да је признао учешће у стрељању, добио 13 година. Александар Медић, за кога се утврдило да се није усудио да пуца, добио је 5 година затвора, док је Александар Вуков ослобођен оптужбе.

У овом суђењу ништа не би требало да буде спорно. Реч је о ратном злочину о коме постоји аутентични видео запис и који су признала двојица непосредних учесника. Суд је врло пажљиво испитао цео случај, саслушао бројне сведоке, прибавио бројна мишљења и вештачења. Пресуда је веома исцрпно образложена (на 137 страница) и, у складу са њом, казна је добро одмерена.

Међутим, за Наташу Кандић две ствари су у пресуди спорне, и то у тој мери да она закључује да «суђење није донело правду» (10). Прва је што «Шкорпиони» нису проглашени за јединицу МУП Србије. Друга је што у пресуди не стоји да су жртве довежене директно из Сребренице, како би биле погубљене. Јасно је зашто се инсистира на ове две ствари. Првом би се показало учешће званичне полиције Србије у грађанском рату у Босни и Херцеговини. Другом би се Србија директно повезала са масакром у Сребреници, који се квалификује као геноцид. То значи да би се обезбедио доказ за тврдњу да је званична Србија починила геноцид у Босни и Херцеговини.

«Шкорпиони» су те 1995. године били специјална јединица Војске Републике Српске Крајине. Њен основни задатак је био да обезбеђује нафтну бушотину у Ђелетовцима, у Западном Срему. Повремено, стотинак припадника јединице ишло је као испомоћ Војсци Републике Српске. У јуну 1995, главнина јединице је пребачена у Трново, јужно од Сарајева, где су се водиле оштре борбе. Тамо је и почињен овај злочин. Након Ердутског споразума, крајем 1995, Шкорпиони су расформирани, а већина припадника јединице је прешла  Србију.

Две чињенице се наводе у прилог тврдњи да су «Шкорпиони» ипак деловали у оквиру МУП Србије. Први су два извештаја Војске Републике Српске, из 1995, у којима се ова јединица спомиње као део МУП Србије. Други је чињеница да су чланови Шкорпиона избегли из Српске Крајине примљени у резервни састав МУП Србије. Неки од њих су учествовали у борбама на Косову. Један од њих, Саша Цвјетан, осуђен је, 17. јуна 2005, такође на максималну казну од 20 година затвора за ратни злочин убиства 14 Албанаца, у Подујеву, 28. марта 1999. године.

Оба доказа су проблематична и јасно је зашто их суд није могао примити. Два документа неке треће стране у којима се Шкорпиони помињу као део МУП Србије нису доказ. Два човека могу трећег да називају лоповом, а да то није доказ да је он лопов. Одговорна лица из Републике Српске објаснила су на суду да је реч о међусобном храбрењу припадника Војске РС да «нису сами» и да их «и Србија помаже». Такође, то што су припадници Шкорпиона 1999. били део резервног састава МУП-а Србије, не значи да су они то били и 1995, а поготово не као јединица. Пројекцијом каснијег стања уназад ми можемо доказати било шта. Али то што је неко возио аутобус 1999. не подразумева да је он то радио и 1995. Наивно је претпоставити да се таква аргументација игде узима као озбиљан доказ.

Што се тиче «учешћа у геноциду у Сребреници», нема сумње да су шесторица убијених, након пада Сребренице, независно један од другог кренули у пробој према Тузли. Где их је тачно заробила Војска РС и како и зашто су се они нашли у Трнову, то на суђењу није могло бити са извесношћу утврђено. Шкорпионима су официри Војске РС рекли да су ова шесторица била планирана за неку локалну размену, да су Бошњаци своје заробљенике побили, и да сада треба и ове за освету погубити. Наташа Кандић, међутим, зна да су жртве заробљене у Сребрници и да су, ваљда у оквиру општег плана о геноциду, који је вероватно сачињен негде у Београду, оне пребачене јужно од Сарајева, да би биле предате баш јединици МУП Србије, како би је баш она ликвидирала, запалила и оставила у некој викендици. Заиста занимљива конструкција. Али, за њу, осим маштовитости саме идеје, није предочен ни један доказ. Зато она и остаје само мање или више фантастична конструкција.

Коначно, треба рећи да задивљује енергија коју је Наташа Кандић уложила да злочин из Трнова буде расветљен и да са њиме српска јавност буде упозната. Заиста, када се чита препис са видео траке на којој је злочин забележен, човек се не може ослободити гађења због окрутности и, истовремено, раздраганости које су показале убице, извршавајући ово недело. Изузетно је добро и због жртава, и због бруталности злочина и због моралног здравља ове нације да је правда у случају Трнова, као и раније у случају Подујева, задовољена. Део заслуга за то свакако припада и Наташи Кандић.

Али, необично је да једнако импресивну енергију директорка Фонда за хуманитарно право показује и у настојању да се цела српска држава доведе у везу са овим злочинима, да се они прикажу као део некаквог од државе испланираног геноцида и да се Србија прогласи кривом због геноцида над околним народима. Такође је необично да бар упола слично интересовање директорка ФХП не показује и за суђења за једнако гнусне ратне злочине, чија је једина разлика од Трнова то што су у њима Срби били жртве, а не џелати.

Заправо, у некима од њих се може приметити ангажованост и ФХП, али – о необичности – не на страни пострадалих, већ на страни убица! Тако је ФХП био веома активан приликом суђења злогласној браћи Мазреку, свирепим убицама из Клечке (види http://www.nspm.org.yu/Prikazi/2008_ant_hh1.htm). Тада је, међутим, ФХП издавао саопштења пуна изузетне забринутости за људска права браће Мазреку, указујући да «у овом тренутку у Србији нема услова да се Љуаму и Бекиму Мазрекуу суди на поштен начин» (саопштње ФХП од 28. 9. 2000). Још једном, током суђења, ФХП се огласио упозорењем за српску и међународну јавност да «браћа Мазреку немају правично суђење» (23. фебруар 2001). Коначно, након изрицања пресуде, ФХП је ангажовао адвоката Мојцу Шиверт, да изради опсежну «Правну анализу суђења браће Мазреку», коју је потписао и ФХП. У тој анализи се дословце каже да је Окружни суд у Нишу осудио браћу Мазреку «без иједног доказа о њиховој кривици»! (11. 5. 2001).

Заиста, необична асиметрија у приступу и ангажовању ФХП. Необична је асметрија да су српски судови увек неправични. И када суде за српске злочине и када суде за злочине над Србима, они увек греше. Они греше чак и онда када џелате једнако третирају, неправични су чак и онда када их на једнаке, максималне казне осуђују. Испоставља се, некако, да пред српским судовима жртве нису увек само жртве, и да, пред српским судовима, џелати нису увек само џелати. Необична је то асиметрија. И увек је на штету само једне стране. Треба ли рећи које?

Жртве из Трнова, од којих су тројица имала мање од 18 година, ипак су нашле своју правду. Али жртве из Клечке, међу којима и деца од 8 година, свој правду још увек чекају. Својим ангажовањем Наташа Кандић је допринела смирењу жртава из Трнова. Да ли је њено присуство проглашењу «независности» Косова, 17. фебрауара 2008, знак да се она спрема да једнаку енергију уложи и у привођење правди џелата из Клечке и коначном смирењу сени тамо побијених српских малишана?