ДУГИНОВ АПЕЛ ЈЕ АПЕЛ ВИДОВДАНСКОЈ СРБИЈИ
Александар Павић
Надам се да довољно велики број Срба схвата колики нам је комплимент упутио Александар Дугин када нас је скоро вапијући позвао да "променимо ток историје" и натерамо Русију да нам помогне и, тако, посредно, помогне и самој себи и широј људској заједници. Притом није реч о задовољавању српске сујете, ни о слушању речи које нам годе, већ о томе да је и Дугин признао да је, у оваквом једном светском тренутку, једино српска видовданска етика кадра да покрене свет на неопходну борбу. "Нико нема оно што Србин имаде." Ваистину! У интервјуу датом "Гласу јавности" пре неколико дана, шеф Балканолошког института Руске Академије Наука, Константин Никофоров, рекао је да су Срби "мали народ који се понаша као велики народ". Професор Никифоров је потпуно у праву, и разлога за такво понашање заиста има. Наиме, Срби нису мали народ, већ велики народ десеткован вишевековним борбама. И док год задржимо ту свест, бар подсвесно, имамо шансе да преживимо и васркрснемо.
То није никаква митоманија. То је, заправо, једина прагматична политика за нас. Јер, у противном, ако се не боримо, ако се сада не дигнемо, бићемо тихо угушени, осуђени на бедно одумирање.
Некадашњи потпредседник ОЕБС-а, Вили Вимер, у свом чувеном писму Герхарду Шредеру из маја 2000. јасно је рекао да, према америчким плановима, "Србија мора трајно да буде искључена из европског развоја". Треба ли нам јаснија порука од те? Ми смо уствари у позицији да више немамо шта да изгубимо. Можемо још једино да изгубимо и оно мало части што нам је као држави преостало, и прихватимо тиху ЕУтаназију. Александар Дугин то све врло добро осећа, и његову искреност треба ценити. Он је дубоко, брутално искрен и према нама и према сопственом народу. Он, заправо, више очекује од нас него од великог руског народа! Наш велики проблем биће ако ми не будемо исто толико очекивали од себе самих.
Дугин нас не третира као "клијент-државу" велике Русије, и хвала Богу да је тако. Ми сада стварно имамо јединствену прилику да оправдамо свој видовдански понос, и да трајно успоставимо будућу хијерархију односа у (ако Бог да) великодржавној творевини која једина може да се одупре атлантистичком Великом брату. Имамо прилику да ту заузмемо трајно водеће место - уместо последњег места у западистичкој хијерархији сатрапа Великог брата.
Не може се Русима посебно замерати што досад нису више помагали Србију, укључујући и војно. На првом месту, током 1990-их, као што је већ познато, Русија под Јељцином није била способна да помогне ни самој себи, а још мање брачном пару Милошевић-Марковић, обузетом небулозним сновима о Црвеној рестаурацији у Кремљу и страхом од одлучујуће победе српског оружја западно од Дрине. Друго, након 2000. године, Србија је упала, што вољно што невољно, у једну "про-западну" еуфорију. Финансијски токови су предати у руке западних управљача и њихових локалних извођача, док је војска усмерена ка "евро-атлантским интеграцијама" и добровољном разоружавању. Тешко да је Русија, чак и да је хтела, могла да се у таквој једној ситуацији наметне. Једноставно, до негде 2005. Русија у Србији већином или није била пожељна, или се на њу уопште није ни рачунало.
И дан-данас, полуге финансијске и војне моћи у Србији још увек држе "Евро-атлантисти", а Русија још увек не може бити у потпуности сигурна у ком ће се правцу Срби определити. Зато је и овде Дугин у праву када каже да ми сами морамо да преузмемо иницијативу. Ми први морамо да покажемо да смо спремни да се преоријентишемо. Више пута су нам руски званичници скретали пажњу на чињеницу да, до дан-данас, никакви конкретни позиви за руску помоћ нису упућивани од стране званичног Београда, ако изузмемо хуманитарну помоћ. Стога је први потез стварно на нама. И ту нема никаквог ризика. Јер, алтернатива је - наставак "евроатлантског" иживљавања над нама свима, наставак бескрајних условљавања, наставак продаје у западно ропство, што непосредно, што преко кооперативних "српских" тајкуна.
Александар Дугин нас на један врло леп начин, пун православне љубави, упућује на једини пут који нам је реално и отворен - ако уопште желимо да опстанемо. Треба само имати уши и чути, имати очи и видети. Пред нама је само најновији видовдански избор.
