Косово и глобални имиџ Русије

Руски медији извештавају да је глобални имиџ Русије током последњих годину дана осетно побољшан. То показују испитивања јавног мнења која су широм света на великом узорку спровели BBC, GlobeScan и PIPA.

УСПEХ И СЛАВА

Тако, 37% анкетираних сматра да је утицај Русије на глобална дешавања – позитиван, док 35% мисли да је – негативан! У року од само годину дана, чак за трећину се повећао број оних који позитивно оцењују улогу Руске Федерације! Што се САД тиче, оне су приближно на истом: 47% испитаника сматра да је та земља светски „негативац“, док је позитивно оцењује 35% упитаних особа.

До највећег скока „популарности“ Русије дошло је у афричким и арапским земљама! Претпоставља се да су они народи који су фрустрирани тзв. Новим светским поретком – како политичким тако и економским, обрадовани успоном Русије и испољавањем њене моћи на глобалном нивоу. Напросто, сама чињеница да САД не могу да раде шта год хоће, сама чињеница да неко може да им се успротиви – радује оне који се осећају потлачено и увређено због понашања „Светског полицајца“. Чак када те земље и народи немају практичну корист од полити Русије, она им годи!

Друга стана медаље је што немали број људи широм света сматра да од новог односа снага има и практичну корист! До сада нису знали када ће из неког разлога знаног само у Вашингтону – њихова земља доћи на ред, када ће се на њу обрушити бомбардери и ракете, или ће је притиснути ништа мање страшне санкције. А ако таква судбина и не задеси њих, живели су у сталном страху да ће се то десити некој земљи до које им је стало, према којој осећају солидарност. Стога је и, директно или индиректно, противљење Русије стезању војног обруча око Ирана, у многим муслиманским земљама доживљено као подршка њима самима! У Русији су њихови народи почели да препознају пријатеља!

КОСОВСКА ПРЕКРЕТНИЦА

И где је ту сада Косово? Зар раст популарности Русије у исламском свету може да буде подстакнута подршком православним Србима? Зар популарности погодује противљење независности Косова – покрајине са муслиманском већином?

Ствари стоје овако. У играма моћи, често се не размењују ударци међу главним актерима. Њих добијају они који су њима блиски, или за које се сматра да су из неког разлога симбол блискости. Тако су енглески колонизатори у 18-19. веку предузимали репресивне мере против индијских мањих обласних господарима, против оних рођака великих махараџа који су им били „при руци“. Енглези су хтели да пред свима понизе угледне махараџе. А парадокс је био у томе што несрећни мањи обласни господари често уопште нису били савезници великих. Логика је проста: па сви знају да су они у рођачким везама, и без обзира на њихове тренутне односе, не реаговање махараџе – људи ће сматрати као одраз његовог страха, слабости или незаинтересовани. А ко ће да буде онда савезник великаша који не брани ни своје рођене? Ко ће да га цени?

Тако је било и са САД, Русијом и нама. Руска Федерација је представљала земљу у расулу у доба Бориса Јељцина. Једва је стајала на својим ногама, као и њен тадашњи пијани председник. Таква каква је била, није могла да помогне ни себи, ни Русима у другим бившим совјетским републикама, а камоли нама. Уз то, Слободан Милошевић је својим – оправданим или не – мешањем у унутрашње ствари Русије, на страни противника тадашње власти, њу револтирао.

Дошла је тако и та кобна 1999. година. Огњена лавина је прекрила Србију. Косово и Метохија су у прикривеној форми окупирани. САД нису тиме желеле да ударе шамар у то време пријатељској власти у Москви – али је испало да су јој распалиле жестоку шамарчину. И то како у очима руске јавности, тако и многих људи широм света.

Прво, показало се да САД могу да крше међународно право како год хоће. А не морају ни да се праве да поштују друге велике силе. Друго, показало се да је Русија неспремна да против тога уради било шта осим да се невешто претвара да нешто предузима. Чак и када је у питању била земља коју су многи доживљавали као њеног „блиског рођака“.

Сада се ситуација изменила. Не треба да говоримо о економском и војном успону Русије или о препороду њеног самопоуздања. За нашу причу је битно нешто друго: да је Русија своју моћ отворено демонстрирала на „великој сцени“! У вези са питањем Косова и Метохије и неверним Томама је постало јасно да се свет променио!

* * *

САД су и даље најмоћнија сила света. И даље бескрупулозно покушавају да раде шта хоће. Међутим, наилазе на отпор, и то реалан. Тај отпор можда није довољан да сасвим спречи насилне и противправне поступке Америке – али их кочи, и прави Вашингтону приличне непријатности. И већ је то довољан да убеди и охрабри многе да не поклекну под америчким притисцима, и то не само у вези са нашом јужном провинцијом. Већ да још у већој мери буду истрајни када, недајбоже, буду угрожени и интереси тих земаља.

Косово је постало симбол отпора бескрупулозности САД, симбол нових међународних односа. Они су још у повоју, али су многе земље охрабрене да дигну главу. Зато је и популарност Русије, којој се у свему томе приписује кључна улога, почела да расте у афричким и исламским државама! Зато многе земље и нису признале независност Косова, иако би ван споменутог контекста, чисто на основу својих симпатија, то вероватно учиниле!