Оливер Томић

РАТ СИМВОЛА У XX ВЕКУ

Пролог

Питање „Шта је символ?“ претворило би овај рад у публикацију од више томова, а овде, пак, нема места ни за неки историјски увод о употреби символа. Важно је, међутим, на почетку истаћи како се у савременом менталитету (под утицајем једне истанчане сугестије) уврежило мишљење да у новије доба символи не играју битну улогу у историји човечанства, па чак (код мање образованих) да су они, у ствари, одувек били само некакви знаци који су ствар (не)демократске конвенције.[1] Данашња глобална свест се, међутим, не разликује претерано од оне која је преовладавала у извесним периодима историје на, додуше, више или мање ограниченом простору (а не Мекулановом „Глобалном селу“). Онај ко је у рукама држао (у преводу или оригиналу) римске историјске изворе, или чак дела Светих отаца из првих векова хришћанства, морао се већ при првом сусрету запањити колико они знају да „звуче“ савремено, како стилски, тако и када је у питању след асоцијација, па чак и у погледу хумора и досетки.

Паралелно са тиме, срећемо се са (за данашње појмове, али само на први поглед)[2] необичним догађајима, попут невиђене еуфорије која се подигла када је император Август (30 пре Христа – 14 после Христа) повратио од Парћана vexilla, римска знамења (не само „орлове“) која је деценијама пре тога изгубио Крас, приликом пораза од поменутих у Малој Азији. Тада му је у Вечном граду приређен прави тријумф, баш као да су Римске легије до ногу потукле Персијанце, а заправо се радило само о дипломатском успеху. Август је од тога, разуме се, извукао политичку корист, али стоји да је значај повраћених символа у очима становника престонице у потпуности релативизовао начин на који су они поново дошли у Рим.

Други „римски“ пример, и то колико један символ може пресудно утицати на развој историје, је Христограм, или Ставрограм (чувено „Хи-Ро“, са пратећим објашњењем IHSV – In hoc signo vinces/victor eris), постављен на лабарум и штитове Константинових војника пред битку на Милвијевом мосту (28. октобра 312). После победе и успостављања „стратешког партнерства“ хришћанског Бога са Римским императором, овај символ почео је да потискује традиционалне римске мотиве са новца (који је тада био много више од „платежног средства“ и носилац владарске сакралне идеологије).

У том светлу, чинило се упутним да се проговори о великом значају и важној улози коју су традиционални символи одиграли у модерним временима, баш стога што се у доба напретка науке и, посебно, технологије тако нешто не би очекивало. Чињенице и след догађаја сведоче, међутим, сасвим супротно. Поврх тога, колико год били набијени символиком, римски „орлови“ били су разноврсни и у великој мери „концептуални“ (дакле, у једном историјском часу – настанка легије – договорени знаци, попут имена детета на крштењу). Иза Константиновог лабарума стајала је, додуше, Божанска визија (наравно за оне који верују, али је овде пресудно да је Константин веровао, или се вешто претварао). Ипак, и том приликом је „створен“ или бар „у промет пуштен“ нови символ изузетне ефикасности на друштвеном плану. Када се прошло столеће сагледа у светлу присуства и употребе символа, долази се, и против своје воље, до драматичних закључака. Нацрт те драме изложен је у овом прилогу, а актери су свастика („кукасти крст“), и две звезде: шестокрака („Маген Давид“) и црвена петокрака.

* * *

Свастика, древни индоевропски символ, изворно је означавао Чакравартија – „Оног који окреће точак (света)“, староиндијски принцип сваке манифестације, који чини да све буде (постане, креће се и мења), а који сâм не учествује у покрету и променама. Из оптике западне философије, одговара му појам Аристотеловог „непокретног покретача“, а на нивоу основа геометрије – круг, који шестар описује својим покретом из центра, из идеалне тачке која се не окреће (будући без димензија). Према истраживачима примордијалне традиције (Рене Генону и његовим епигонима), свастика је имала изражену поларну символику: она је слика поларног неба које се привидно окреће око непомичне Северњаче, што алудира на арктичку прадомовину Веда (убедљиво доказану у радовима Бал Гандадар Тилака), али и на идеални „пол“ свеукупне појавности. Садржај сличан оном у Индији свастика је имала у Ирану, из времена пре реформи Заратуштре, док је у Кини символ могао бити коришћен као обичан знак на нивоу астрономских контингенција, попут Атласа комета из династије Хан. Доцније, био је у употреби како у античкој Грчкој, тако и у Риму, са наглашеном соларном символиком, у складу са различитим значајем које је у разним периодима и областима имао (нарочито Хиперборејски) Аполон, са којим се у доба синкретизма стопило божанство нижег реда, небеског тела, Хелије-Сол. Међутим, упркос порасту значаја који је Sol Invictus стекао у доба Аурелијана (270-275) и раним годинама владавине Константина Великог (306-337), свастика није употребљавана у контексту владарске символике и соларне идеологије, што ће се спорадично јављати другде.[3] У средњем веку, свастика се често користи као орнамент.[4]

У претходном столећу, символ је за неку врсту краткорочног екc-либриса (1911) применио Радјард Киплинг, одушевљен Индијом, којој је у целини посветио свој списатељски дар. У том контексту, иако је реч о странцу-Енглезу, припаднику колонизаторске елите, символ је употребљен на традиционалан начин. С друге стране, свастика је коришћена од стране неких предузећа (нпр.АSЕА 1880-1933), или војних јединица (особито у Пољској – 22. планинска пешадија 1920, 45. пешадијска САД до 1930-их). Разумљиво, избачен је из употребе када је постало јасно да је нацизам постао реална претња и декларисани непријатељ већег дела цивилизованог света. Потпуно насупрот овој ерудитивној употреби, има га тада и у народној традицији западних Словена (Пољски амулет са символом Руку Бога) и Балтичких народа (на гредама изнад улаза у сеоске куће), где је срозан на ниво амблема-чувара куће или појединца.

Национал-социјалистичка партија Немачке (по избору самог Хитлера?) преузела је свастику као страначки амблем од езотеричног Друштва Туле (Thulle Gesellschaft), а посебно пада у очи искошена, нестабилна позиција знака. Тиме су нацисти желели да нагласе (свој политички) покрет – die Bewegung, са иконографским решењем које је, дакле, у супротности са традиционалном употребом (такав положај преузет је са грба тајног Друштва Туле, мада су на њему заломљени крајеви кракова додатно закривљени, чиме се наглашава кружно окретање). „Кукасти крст“ – Hakenkreuz комбинован је и са обичним крстом, „гвозденим“, јер је у борби против бољшевизма било упутно користити традиционалне немачке хришћанске символе. Крст је, међутим, истовремено и старогермански, јер се као мотив јавља на каменим споменицима по Скандинавији вековима пре покрштавања тамошњих народа, чиме је овом комбинацијом илустрована наивна теорија о пореклу германских Аријеваца из Вечног леда. „Кукасти крст“ је, у складу са Гебелсовом пропагандом, постао практично свеприсутан, о чему сведочи чак и планирано бојење стабала у Бранденбуршкој шуми. Јасно је да су нацистички идеолози желели да том свеприсутношћу (политички банално) укажу на потпуно прожимање Немачке – грађевина, људи (одеће и предмета свакодневне употребе) и, чак, природе – са политичким програмом владајуће партије. Они су, при томе, исправно слутили да ће визуелно дејство миленарне свастике деловати хипнотички на немачки народ, али нису размишљали о самој природи и моћи овог символа: довољно им је било што је прастар и несумњиво аријевско-(северно)поларни.

Али, символи нису људска измишљотина, последица договора одређеног скупа људи у неком тренутку да се извесан апстрактни или метафизички појам обележи „тако и тако“. Не ради се ту о саобраћајним знацима. Неки од символа су веома древни и датују из времена у којима је божанско откровење било уобичајени и, чак, једини легитимни начин за њихово усвајање. Није их човек „напунио“ одређеним значењем, већ га символи садрже по себи. Зато је веома опасно поигравати се њиховом употребом за дневно-политичке сврхе, нарочито када је циљ, ни мање ни више, него апсолутна власт над планетом.

Управо то се десило нацистима: злоупотребили су оружје много моћније него што су имали појма, те се оно разорно окренуло против самог њиховог мезимца – немачког народа. Додуше, није морало бити тако и, у почетку, њихови војни успеси само су учинили да „свастика“ носи и коси све друге народе који су им се нашли на путу. Али, у игри су били и други символи, неки од њих можда нижег реда и не тако славне генеалогије, но баш стога подеснији да се „конструктивно“ употребе у једној контингентној епизоди свеопште манифестације, једном од ратова, названом Другим светским.

Сами нацисти покренули су још један древни символ, али у намери да униште и њега и све оне за које су веровали да он представља светињу – тзв. „звезду шестокраку“. Тај њихов потез наличи „намештеним“ играма у римским амфитеатрима, где су на venationes пуштане животиње (не нужно опасне звери), које би припадници „више“, људске расе (Платонових двоножаца без перја), обучени ловци, систематски убијали у бесмисленом, каткад вишесатном покољу. Сценарио: венатори-немачки Аријевци са једне, и анимална ловина-Јевреји са друге, а оба табора са тракама на мишицама, да се од почетка и издалека зна ко је ко (у римским амфитеатрима ипак су се борили двоношци против четвороножаца, траке или дресови нису били неопходни). Али, као у случају свастике, и овај символ Немци су банализовали и „приземљили“, јер само тако су и могли да створе антагонизам. Сукоб ових символа не постоји на метафизичкој равни, већ се ради само о различитим угловима гледања на устројство универзума: свастика се бави сâмим принципом манифестације и живота, а „шестокрака“ међусобним односом ствари вишег и нижег реда (Небо-Земља, Макрокосмос-микрокосмос итд.). Да то иде заједно, потврђује не само анализа традиционалних текстова, већ и буквалне илустрације, као што је случај са једним печатом од јасписа из сасанидског (241-654) Ирана, на коме је приказана свастика са шест кракова или шестокрака звезда која се окреће.

У ствари, главни циљ нациста био је стварање човечанства (или његовог дела који заслужује да живи) које ће се препознати у „свастици“ сведеној на садржај који су одредили партијски идеолози. Све остало морало је прво бити срозано на ниво тог тумачења, а затим уништено. Шестокрака није уништена, јер многи Јевреји су преживели, али прва етапа деструкције је успела, јер она јесте редукована, огрaничена (не у смислу знака срамоте који се у наци-идеологији подразумевао): од веома сложеног древног симбола она је постала пука ознака једног народа, јеврејског. Није то, додуше, више „жиг Жидова“ као најниже расе људских бића, већ грб државе или привезак на ланчићу, свеједно, који сада са поносом носе синови Израиља. Али, Соломонов печат или Маген Давид нису данас више од тога.

Звезда шестокрака била је символ јединства Неба и Земље, често приказана налик на две троугаоне, међусобно спојене и (сем неком вишом силом) нераздвојиве карике: Земља тежи Небу, док се оно на њу благотворно спушта у нераскидив загрљај који обухвата све што постоји. Тај дуализам, дакле, није антагоничан, већ хармоничан, и ни у ком смислу супротстављен свастици као „илустрацији“ највишег принципа, који све покреће и управо спаја Небо и Земљу. Требало је бити Хитлер или Гебелс, па да се они тако бесмислено супротставе...или, како би рекао Достојевски, да се „недоучено“ (=највеће зло) нахушкају један на другог у опажању и умовима милиона људи.

Какве је изгледе символ динамичне хармоније и плодне напетости („шестокрака“) имао наспрам символа светског покрета сувереног млевења, обнављања и уништења и константних преокрета („свастика“)? Слабе, можда чак никакве. Али, точак Hakenkreuz-а се по инерцији почео са врха своје потенцијалне символичне вредности котрљати све брже и низбрдо, у домене неких других, свакако нижих, али не и мање моћних символа. Од Златног доба, Крита-југе Чакраватрија, преко идеалног Сунца, газећи при томе међуобласт Неба и Земље, свастика је уронила у царство подземља, у Гвоздено доба, Кали-југу (каљугу) историје. А ту ју је дочекала „петокрака“.

И у њеном случају, употреба у домену политичке подобности свела је у XX веку један вишезначни символ на банално-земаљски (пет кракова-пет континената): „Пролетери свих земаља, уједините се!“. Али независно од тога, символ је деловао пуном, примордијалном снагом, поготову што је у примени XX столећа коначно „дошао на своје“, за разлику од свастике која се удаљила од својих метафизичких висина. Јер, „петокрака“, уз то још црвена, није друго до звезда Марс у њеном астролошки „нижем“ виду, не небеском, већ земаљском, или чак подземном: одговара јој црвена руда гвожђа (ferrum), која се налази у преисподњи (inferior), а ко ту доспе нашао се „међу зверима“ (in feris) какве није могао ни да сања. Подземна налазишта метала су, према традиционалној астрологији, злокобни пол лутајућих звезда, то су блага која у свим митовима чувају застрашујући змајеви, доносећи смрт сваком непосвећенику који у њихову област продре. Нацисти су били такви дрзници, а Совјетски савез, у знаку црвене петокраке, „успавана“ аждаја коју не треба дирати. При томе, СССР је био наоружан додатним символима „на њиховом тлу“: српом и чекићем. Они се уобичајено тумаче као „символи“ сељака и радника, који заједно граде идеални свет будућности, али значе и много више (и дубље) од тога. Срп је, разуме се, Сатурнов срп ушкопљења (који је, свакако, највише погодио сâм руски народ), али алудира и на косу Смрти која убија све који јој дођу у домашај. Чекић је, у ствари, маљ Хефеста-Вулкана, господара подземне ватре, или бога Тора (и свих његових индоевропских претходника), који се бори за истину и правду, али (баш као и комунисти-идеалисти) на један потпуно немилосрдан начин – уосталом, немачки расизам могао је само да разјари концептуални интернационализам који је предводио СССР.

У овом рату, нацисти су унапред били лишени свих шанси на успех, чак и кад се на страну ставе пространство Русије (и њене зиме) и Хитлеров рат на Западу (уосталом, Стаљин је у почетку оклевао јер није знао да ли ће га Јапан напасти са Истока). „Окултно“ гледано, Немци су прво „украли“ оружје које није посебно припадало њиховој нацији (свастика), а онда га „применили“ у ниске сврхе, у рату, упутивши се, при томе, у област у којој оно не може успешно да се употреби (као када бисте хтели да батеријском лампом не само уплашите, већ и убијете медведа у пећини, при чему лампа још приде не ради јер сте батерију поставили наопако). Хитлер као да је предосећао опасност, употребио је SS-муње Јупитера-Одина, али оне никада не могу продрети у подземно царство гвоздених руда, већ снагу губе на површини. Стога је своју армију снабдео „марсовским“ оружјем против сâме Црвене звезде, „гвозденим“ епитетима и ордењем, узалуд. Гвожђе је подложно рђању и, мада тврдо, крто је, док је челик еластичан (као што је то била руска одбрамбена линија), а Стаљин (каква год да је био личност) је као „Челични“ био јачи од фирера-„Вође“. Уосталом, на сасвим људском плану, какви су изгледи за победу једног (претходним личним и немачким понижењем) искомплексираног националисте и ирационалног расисте (физички нимало налик идеалу високог плавушана који проповеда), вегетаријанца и моралисте који верује уском кругу људи, у сукобу са човеком (?) који добро познаје теологију, који се не либи вина, жртвује рођеног сина и систематски убија најближе сараднике и саборце, а све нације света му значе као лањски снег? Али, овде су личности, Адолф и Јосиф, само продужеци символа који се међусобно немилосрдно обрачунавају у мраку, калу, крвавом снегу и леду. У том истом леду из кога је тобоже потекла, Хитлерова Немачка је нашла своју смрт, а свастика се истрошила, заувек...? Ко то зна, али док ова цивилизација у континуитету траје нико неће моћи да је примени, чак ни као лични привезак или тетоважу, а да то не изазове асоцијације на зла која су под „знамењем“ исте форме почињена. Што се тиче петокраке, она цвета, мада не више црвена, док Маген Давид лепрша на застави Израела, углавном међународно признате државе, за сада.

Резултат рата је познат: десетине милиона људи погинуло или уништено на профаним жртвеницима (концентрационих логора), створен полувековни светски поредак у знаку претећег дуализма, не толико суров и неправедан као што би био нацистички, али утемељен на софистицираним лажима које историјски процес поново у крви оповргава, једну по једну. Да, све је то учињено људском руком, али су покретачи силе таквих размера били символи, неопрезно „ослобођени“, у ствари злоупотребљени. Свастика је „умрла“ за овај свет, примењива једино у контексту удаљених далекоисточних култура (традиционални будизам или убилачка секта Фалун-гонг, свеједно), „шестокрака“ је данас грб малене, мада значајне, државе Израел, док је црвена петокрака ишчезла са руских знамења, изгубивши тако своју материјалну базу за деловање. Додуше, они се „провлаче“ ту и тамо, као што је случај са војном базом САД у Сан Диегу, или на грбу (и имену) најуспешнијег фудбалског клуба у нашој земљи.

Уместо закључка

Значи ли то да данас, на почетку XXI века, живимо у свету без важних символа? Није сасвим тако. Мултинационалне компаније, које су замениле политичке партије и идеологије великих нација на светској сцени, умеју да преузму неки од древних символа: АОL има стилизовано око сове (а име компаније звучи као енглеска реч за сову – „owl“), птице од старине повезане са масонском символиком; VODAFONE за свој „лого“ користи стилизовану змију која гризе свој реп – Уробороса, чија је улога у гностицизму или алхемији, на пример, била веома важна. Ти „знаци“, скривени символи, треба да делују на масе, али на личном подсвесном (сублиминалном) нивоу, а не са циљем да мобилишу народе за неки велики заједнички подухват.

Појавили су се, међутим, неки нови знаци, који су се „пробили“ у домен символа (па се и означавају термином „symbol“), без обзира што не припадају ниједној традиционалној религији и домену живота који би био сакралан по дефиницији. Први од њих је символ за радијацију. Он на крајње сведен, али пластичан начин илуструје не само радијацију, већ и експлозију-имплозију (физију-фусију), а у бомбардовањима Хирошиме и Нагасакија имао је своју „светску претпремијеру“ на делу. Од не мањег значаја је мирнодопска „премијера“ у Чернобиљу, када је знак уистину постао планетарни символ светске претње и „невидљиве“ смрти.

Али, да се и ту не ради о нечем сасвим новом, сведочи чињеница да је та опасност непосредно повезана са разорним дејством уранијума и плутонијума, „подсвесно“ повезаних са ушкопљеним и свргнутим Ураном и Плутоном-Хадом, господаром подземља које наизглед доноси богатство (у виду истоименог елемента или хипертрофираног воћа и поврћа), а у ствари неприметну и болну смрт. Три крака знака покрећу питање символизма броја три, који може бити најузвишенији (Света Тројица), најуниверзалнији (хиндуистичка тријада Дух-Небо-Земља), али и табуизирано-злокобан (антички троглави Хеката и Кербер, три Горгоне, три Харпије, три Граје итд.).

Други „знак“ данашњег доба још се није манифестовао у свој пуноћи (да јесте, можда о овом не би имао ни ко да пише): то је символ за биолошку опасност („biohazard“), који се за сада углавном среће на неким чврсто запечаћеним кутијама, балонима и флашама по строго чуваним складиштима или небројеним (америчким) криминалистичким серијама и филмовима апокалиптичног предзнака. И он је тројак, а, мада није именом везан за неки посебан хемијски елемент (па тиме ни за неко божанство паганских пантеона), необично асоцира на рогове ђавола. Они су уперени на све стране, а својим распоном надмашују круг (екумена-универзум-Земља) који се налази у позадини. То није случајно: „biohazard“ значи „опасност по живот“, а сваки хришћанин зна ко је аутор и идеолог смрти у свету и смрти Света, посебно људског рода. Сатана, „човекоубица од искона“, коначно је добио свој символ којим... терорише људски род? Не, пре се може рећи да је човек сâм почео да производи оружје за његов рат против Света. Стављање тог символа на материје које прете смрћу свима, само је доказ да током миленијâ човек није изгубио Богом дану способност да именује ствари на прави начин, па макар оне биле његовом сопственом руком произведене лично њему на пропаст. Да ли ће овај символ бити последњи или не, зна само Господ.