Саша Кнежевић, Ален Новалија: Светогорским стазама II

Светогорске стазе

(Путопис)

ТЕСАЛОНИКИ, СОЛУН... ПУТ ДО АТОСА

После цељивања иконе, прекрстивши се потрчали смо према станици. Била је ноћ, а поврх тога непознат град. Морали смо зато да кренемо из цркве раније, да се не бисмо случајно изгубили и тако закаснили на воз. Задњи воз за Солун креће у пет минута пре поноћи. Узевши карте чекали смо на перону да воз дође. Грчки возови су мали и уски, не претерано чисти. Тражимо сваки своје седиште, пошто карте, забуном, нисмо извадили заједно. Ујутро, кад смо стигли у Солун, утисци са путовања су били различити. Док су двојица за собом имала бесану ноћ због гужве и приче у њиховом купеу, трећи се у свом готово излежавао, запосевши сва слободна седишта на једној страни. Насупрот њега била су два грчка војника који су добили прекоманду за Солун. Изгледали су уморни, а како и не би кад морају да служе скоро две године. Ту је било и приче о рату у Босни и бомбардовању Србије. Јако добро познају прилике и, како кажу, очекују да би могла Турска ускоро да запоседне нека од грчких острва. Један од њих је родом из Солуна, и већ је као дечак посетио Свету Гору. Покушај да се од њега сазна нешто о Атосу није успео: више се ничега не сећа, осим да је било прекрасно. И он нас опомиње да у кратким хлачама нећемо моћи да уђемо на Атос.

Силазимо са воза и одлазимо у станичну зграду да се мало утоплимо. Наиме, у Солуну нас је дочекало ужасно време – магла са хладном кишом, а поред мора и јак ветар. Питамо неку полицајку за улицу Константина Карамнлија, и она одмах докучује да тражимо биро за поклонике на Свету Гору. Каже нам да нам је најбоље да одемо таксијем, и да није скуп. Питамо првог таксисту који је стајао поред станице да нас одвезе. А он нам каже да станемо у ред на такси-стајалишту. За разлику од наших искустава из Словеније, где нас таксисти на коленима моле да нас повезу, тамо је ситуација потпуно обратна. С почетка нисмо разумели зашто нико од таксиста не обраћа пажњу на нас, но, увидели смо касније, већ ионако имају пуне руке посла. Како би који такси дошао на станицу, тако би се већ појавило неколико људи, који су сами отварали врата и одмах седали. Много њих нас је претекло док напослетку и ми нисмо схватили правила игре. Стрпавши се у такси кренули смо по оној киши. Да објаснимо куда желимо да идемо, помаже нам један Македонац који добро зна грчки.

Светогорски биро се налази на десној страни главне улице која иде према Халкидикију. Прошло је осам сати и биро је био отворен. Позвонили смо и ушли са извесним страхом да нам не одобре визе или нешто слично. Службеници су нас пријатно примили и, препознавши да смо странци, почели да нам се обраћају на енглеском. Узевши наше пасоше и поново нас запитавши да ли смо “ортодокс”, потврдили су резервацију виза. Остатак времена су искористили да нам уз помоћ карте што боље објасне начин доласка и услове боравка на Светој Гори. Љубазни службеник нас и овога пута упозорава да у кратким хлачама нећемо моћи ући на Свету Гору.

За тај дан смо већ закаснили да ухватимо брод који иде једанпут дневно за Свету Гору. Одлучујемо да остатак дана проведемо у граду и да идемо предвече за Уранополис, где се чека брод. Напољу је киша.  Не преостаје нам ништа друго него да обиђемо град и купимо неке ствари, које нисмо успели у Атини. У уторак је, за разлику од понедељка, све отворено. Са картом Солуна коју су нам дали на поклоничком бироу, почињемо да се помало сналазимо у граду. Тешки су нам ранци, а кретање поред тога отежава киша. Одлучујемо да узмемо кишобране у првој продавници у коју смо ушли. Само што смо изашли из продавнице, почињемо да увиђамо да ова киша  престаје и да у рукама ипак држимо само сувенире из Грчке. Склопивши кишобране полако идемо кроз град гледајући карту. Милионски Солун је у ствари врло једноставан. Сачињавају га четири главне и дуге улице које се пружају упоредо са морем. Готово на сваком углу стоји било културна било историјска знаменитост. И овде као и у Атини, а можда и у читавој Грчкој, нема небодера, већ су све зграде у граду исте висине, највише достижући пет спратова. Град је препун аутомобила и моторчића. На улицама наизглед влада хаос: предност, десно правило и још много какве саобраћајне прописе (да не говоримо о црвеном светлу и ограничењу брзине) ретко ко поштује, укључујући и саму полицију. Ни пешаци не прелазе цесту на зебри, већ иду између аутомобила нагураних у колонама. Али, зачудо, саобраћај упркос томе тече без икаквих застоја и удеса.

            Солун нам се чини пуно топлији од Атине, можда стога што је и мањи. Доста Солуњана зна бар помало српски, а неки продавачи су прави мајстори нашег језика. И према тањем новчанику смо се могли уверити у њихово „мајсторство”. Пешке обилазимо скоро читав град. 

Овде има и доста Руса, посетили смо и њихову цркву, мада само споља – била је затворена, али смо зато упалили свеће и помолили се пред вањским иконама.

Широм Грчке, на хиљадама места изложене су свеће, које се слободно могу користити чак и без икаквог плаћања. Особито нас је одушевила прекрасна капелица на железничкој станици, док у једној другој сусрећемо православног Арапина, Хамела (?), који студира богословље у Солуну, а већ је неколико месеци провео на Светој Гори. Он је из Јордана и каже како тамо Хришћани немају никаквих потешкоћа, захваљујући изузетној благонаклоности сада већ преминулог краља, а и његовог сина који је наставио очеву политику. Поздрављамо се са нашим арапином и журимо на терминал аутобуске станице за Халкидики, одакле иду аутобуси према Светој Гори.

Увече крећемо аутобусом пуним монаха. Задивљује нас са каквим поштовањем се жене склањају од монаха. Било би то јако саблажњавајуће да нека седне поред монаха. Ипак, могло се приметити да је неки монах, силом прилика, доспео у искушење те врсте. Цело време трочасовне вожње се није окренуо према жени на седишту до њега, нити је прозборио ма какву реч. У аутобусу упознајемо и баћушку Данила, причљивог Руса. Три сата пред поноћ  стигосмо у Уранополис. Пошто је било прохладно и влажно од кише, спавање у спаваћим врећама било је доста неприкладно. Наш Данило нам помаже да нађемо преноћиште. У ствари, већ на самом изласку из аутобуса срећемо неколико домаћина, који сваки дан ишчекају поклонике да им понуде смештај. Кренули смо тако са једном старом домаћицом код које је наш Рус обично навраћао у повратку на Атос. Баћушка нам је и објаснио да морамо сутра (тј. у среду) да извадимо визе овде у Уранополису. Тек тада смо схватили, да је заправо наша потврда коју смо добили на бироу била само некаква резервација.

Умивши се, почели смо да читамо светог Теофана Затворника и Свето Писмо за тај дан (што смо иначе радили сваки дан нашег путовања). Мада је већ била ноћ, а ми уморни, то нас није могло задржати. Међутим, приликом читања Светог Писма двојицу од нас је ухватио неописив напад смеха. Од усхићења што се налазимо на граници Свете Горе, а првенствено од демона смеха, нисмо могли да се уозбиљимо. Повод за смејање је било помало невешто читање трећег из наше дружине (мада је читао разговетно и сређено, али…). Кад год би се за тренутак примирили да наставимо са читањем Светог Писма, опет би нам његово замуцкивање, сада још јаче изазвано, било ужасно смешно. Сам  догађај мора да је био врло саблажњив за нашег монаха, који је у суседној соби наглас читао молитве. 

Прочитали смо молитве против напада демона, и смех се примирио. Прочитавши наше „правило“ до краја, легли смо на спавање.

Следећег јутра смо поранили да што пре узмемо потребне папире. Огранак управе Свете Горе налази се на почетку  овог градића, који сачињава само једна већа улица. У канцеларији је већ било пуно поклоника који су чекали у реду. Имали смо осећај да смо буквално задњи. Добивши визе са печатом Пресвете Богородице и плативши незнатан износ, отишли смо да потражимо карте за брод. Уистину, код Грка је све исто као код нас. Никада не можеш да унапред планираш. Бродови долазе и одлазе кад им је ћеф, а тако је и у вези свега осталог. Вратили смо се да узмемо ствари и да нешто презалогајимо. Прочитали смо светог Теофана за тај дан и кренули на мол да сачекамо брод. На брод су чекали како туристи тако и монаси. При уласку у брод су проверавали визе. Са ранцима смо отишли на прекривену палубу, јер је време у Уранополису мирисало на кишу. Био је то други пут да путујемо бродом. Овај много мањи, препун људи, веома се љуљао. Полако смо пловили уздуж обале, осматрајући све широм отворених очију.

Указао нам се још један чудноват призор: свуда око нас било је облачно време, али само уздуж обале Горе Свете зраке сунца су попут огњених стубова проламале облаке, као да су хтеле да обележе њене границе. Нисмо сигурни да ли су иноверци на броду (њих око десетак) схватили поруку...

Први сусрети са манастирима су биле њихове арсане. Наиме, на путу до Дафне, стајао је брод на свакој арсани (маленом пристаништу) где су се укрцавали и искрцавали путници. Умало да и ми, одушевљени лепотом и близином неких од тих манастира, не сиђосмо са брода пре времена. Тако је наше путовање личило на све пре него на оно предвиђено. Кад смо стигли у Дафни чакао нас је препотопни аутобус, у кога се је угурало преко седамдесет путника за Кареју. И овај аутобус, као и већина њих у Грчкој, био је под заштитом иконица. Опет да напоменемо, у Грчкој скоро свака кућа, продавница, аутобус или брод има у најмању руку једну иконицу. Не одмакавши много од пристаништа, на левој страни цесте према Кареји стоји манастир Ксиропотам. Нимало не завидимо тамошњим монасима, јер нам се чини да од буке возила која туда пролазе и бројних „туриста“ манастир ни мало више не личи на пустињу. Било због сунца или због близине Кареје, у аутобусу постаје све вруће. Возач нам је изузетно спретан, али пошто је брз и на кривинама, љуљамо се над литицама тамо амо, те нам, дабоме, није свеједно. Одахнули смо стигавши у Кареју.

У ТИПИКАРНИЦИ КОД О. НИКОДИМА

Готово на самој средини полуострва, на североисточним обронцима Свете Горе налази се Кареја – управно средиште ове јединствене монашке републике. То је повелик монашки „градић“ у коме се налази врховна самоуправа и суд (Протат), Свештена општина  (Кинотис) и изабрани општински савет (Епистасија). У Кареји се могу наћи амбуланта, пекара, продавнице, пошта, царина, као и конаци свих светогорских манастира. У Кареји се чува и најстарији демократски устав који потиче још из 972. године, такозвани „Трагос“, назван по кожи јарца на којој је написан.

На овој последњој станици су сви путници изашли. Неки су одмах кренули у одређеном правцу, док смо се ми још колебали. Ваља признати да су биле вођене велике борбе око тога где да пођемо и шта најпре да обиђемо. На крају смо одлучили да би ипак била „издаја“ да прво не кренемо у наш Хиландар. И овога пута нас је, као и малопре, лепота других манастира могла да превари, па да скренемо са „предвиђеног“ пута.

 Пошто у хиландарском конаку није било никога од двојице монаха (јер, како смо касније сазнали, беху отишли да прате чудотворну икону „Достојно јест“ у Атину), морали смо до ноћи да стигнемо у Хиландар. Додуше, Хиландар је свуда где је наш свети Сава. Сви смо се сложили да морамо најпре у Испосницу светога Саве која се налази ту у Кареји.

И овога пута нам је помогао наш баћушка Данило. Одвео нас је до самих врата Испоснице, која се налази на западном брежуљку „градића“. Једва смо га сустизали и на крају, хватајући ваздух, поздрависмо се са њим - журио је код свога старца и у своју келију.

Испосница је посебна прича. Први духовни додир са Светом Гором. Мада се налази у самој близини Кареје, око испоснице влада потпуни мир. Чак штавише, чини се као напуштена. Врзмамо се около, те се на крају ипак решавамо да покуцамо на врата. Отвара нам отац Никодим, млад монах. Уводи нас у испосницу и саветује да унесемо ствари, јер, вели, сатана никад не мирује. Иако је дан прилично топао, њему од силна поста и подвизавања из уста излази пара. Показује нам иконе из предворја своје црквице, и малену, уску и неосветљену келијицу у којој се подвизавао сам свети Сава после смрти свога оца и када год би му у животу требао мир и окрепљење за нове подухвате. Затим нам у црквици казује о иконама, односно светитељима изображеним на њима.

Од многих исприповеданих догађаја у сећању нам је остао можда само онај о светом војводи Меркурију. Свети Василије се, вели, много супротстављао богоборном цару Јулијану Отпаднику, јавно изобличујући све његове подмукле покушаје да поткопа Цркву Христову зближавајући је и мешајући са другим верама. Једном је цара светитељ толико разбеснео да овај одлучи да лично на челу своје гарде и пратње дође у Василијеву цркву и заувек уклони омраженог противника, но тек пошто се, како је намеравао, победоносно врати из рата са Персијанцима. Док је цар са војском водио бој, свети Василије Велики је служио литургију у своме храму и ни на памет му није падало да одатле бежи. Са њим беше и мноштво хришћана. Наједном видеше како икона светог великомученика Меркурија која је стајала на иконостасу нестаде, а истовремено Јулијанови војници на источном ратишту са запрепашћењем посматраху како некакав блештави младић у војној одори долети по ваздуху и забоде копље у груди нечастивог цара. Руком захвативши прегршт крви, одступник промрмља: „Победио си, Галилејче“. Икона се потом опет појави у цркви на иконостасу, но сада копље светог Меркурија беше окрвављено. Како се убрзо рашири глас да су цара усмртили Персијанци, светом Василију у сну би наређено да оде до гроба светог великомученика Меркурија, где он уистину нађе окрвављено копље.

Посебно лепо нам отац Никодим говори и о чудотворној икони Пресвете Богородице, званој „Млекопитатељица“. То је једно од ретких изображења у Православљу где Пренепорочна доји своје Божанско Чедо. „Видите, Бог и Господ наш, а сиса мајчино млеко као и свако дете”. Такође је необично да она стоји на иконостасу на десној страни одмах до царских двери где би морала да дође икона Христа Сведржитеља. Млекопитатељицу је, као и Тројеручицу и патерицу (игуманску палицу) свети Сава донео из Свете Земље, из манастира светог Саве Освећеног. Тај је светац на самрти открио братији да ће након много година у њихову обитељ доћи његов благородни имењак, те да му за благослов треба предати Млекопитатељицу и игумански жезал. Мада од тога прође и седамсто година, братија је чувала у памћењу речи свога небеског заступника. Тако када до њих стиже наш првосветитељ на поклоничком путовању, они су још увек знали за своју обавезу, али, мада видеше да се икона пред овом чистом душом покрену и патерица му паде пред ноге, они су се нећекали и колебали да му дају завештане ствари, пошто им срцу би тешко растати се са таквим светињама. Тек када се ово деси по други пут, братија каза светом Сави о опоруци свога духовног праоца, те му предадоше свете предмете, а уз то придодаше и чудотворну икону Свесвете Богородице – Тројеручицу. Света Млекопитатељица и данас чини многа чуда, нарочито нероткињама које јој се у покајању и смерности обраћају.

У испосницу, иначе, много воле да долазе Грци који су јако побожни. „Волим кад ме они посете и кад са страхопоштовањем целивају иконе,“ каже отац. Недавно му се био толико погоршао вид да је мислио да ће га сасвим изгубити. Помазао је очи Млекопитатељичиним уљем и молио се пред њом: вид му се у потпуности повратио и никаквих сметњи више није имао. Он нас удостојава и заједничке молитве пред њом те појања о крсној муци Христовој (среда је, а, како вели, средом и петком морамо нарочито размишљати о страдањима Господњим).

Износи нам да целујемо и свете мошти у драгоцјеној кутији. Упозорава нас да им морамо прићи са страхом Божијим, јер не може свако осетити миомирис који од њих допире. Заиста, сваки је сусрет са светим моштима попут целива са неба: тело богоносних људи и после смрти остаје богоносно, што Господ нама са помраченим духовним видом разоткрива њиховим неизрецивим мирисима. (Један из наше групе се након неколико дана усудио да посумња у речи оца Никодима: целивали смо били већ толико светих моштију, и све су тако прекрасно мирисале, и он је помислио - „Па овако јак и пријатан мирис мора свако, ама баш свако да осети.“ Управо тад нам је у једном манастиру калуђер износио многе мошти. Лепо, једну по једну. Међутим, мирис наредних које је представио овај уопште није могао да осети, док су другим јако мирисале. Потом је схватио зашто му је то било ускраћено, те се покајао. Већ код следећих изнесених моштију опет је могао да осети благоухање).

Никодим нас је после пoчастио са чашом хладне воде и коцкама ратлука, што је иначе обичај свуда на Светој Гори. Даривао нам је иконице, крстић и, што је најзначајније, уље из кандила што гори пред светим образом. Пијуцкамо полако и причамо о животу у свету и о томе како је он лично доспео овамо. И он је, као и многи други обитаваоци Свете Горе са којима смо имали прилику да попричамо, био суочен са противљењем неких својих најближих, но на то се није пуно обазирао. „Кад вас год ко одвраћа од Бога и молитве, знајте да је то ђавоље дело. Колико само људи дође на Свету Гору и жали се како су имали стравичне проблеме док нису дошли. То све ради противник људског рода, неће да се људи спасу, да упознају истину, да нађу светињу.”

 У самом манастиру Хиландару је провео шест година. Општежиће је оставио са благословом игумана, након што му се у сну јавио свети Сава. Бог га је изабрао да настави типик Светога који је био неко време прекинут.

Типик светога Саве који се држи у испосници један је од најстрожих типика: у испосници је одређено да буде један јеромонах и највише два монаха.  Пости се пет дана у седмици – једе једном дневно, без уља, мало се спава, пуно се моли, сваки дан се прочита цели Псалтир, а сваку седмицу сва четири Еванђеља.

Осетили смо да смо оцу, или лепше рећи брату, одузели много (овде на Светој Гори више него игде) скупоценог времена и да морамо да га оставимо. При крају нашег разговора могло се осетити како постаје повучен у унутарњу молитву. На изласку га питамо, колико има до Хиландара? Одговара нам: “Крените према Ватопеду, до Ватопеда има три сата, и онда још три до Хилaндара.”

Требало је кренути, да нас не би ухватио мрак. Неких петсто метара од карејског главног пута за Дaфни скрећемо надесно, где нас црвени путоказ обавештава о путу за Ватопед. Пролазимо поред Андрејевског скита. Делује величанствено и већи је од многих светогорских манастира. Некада је овде боравило преко 800 руских монаха!, а сада... Зграда са зарђалим кровом, у стању пропадања...

Откако је направљен, боље рећи булдожерима изрован нови пут, наша стазица је готово зарасла у коров. Јер, већина поклоника радије чека на манастирски превоз. Ов овог новог саблажњивог пута није остала непоштеђена ни наша стазица. Стазице су иначе на Светој Гори поплочане камењем па тако више-мање (док то не схватиш) не можеш да пуно погрешиш, јер свака од тих стазица води некуда, било до келија или манастира. Но овај нови пут је на неколико места испресецао нашу стазицу, што нас је јако помело. Када би стигли на неко раскршће без путоказа, изабрали би виши пут, да се не бисмо прерано спустили ка мору, а онда... ко би се враћао са тешким ранцима!

наставља се....

Први део