ХЕМИЈСКО ЧИШЋЕЊЕ
Владимир Краков (krakov@sbb.co.yu)
Воз је био одвратно чист. Вероватно никада у свом радном веку ова композиција није закаснила више од четрдесет секунди. Човеку је довољно да има брзу и тачну железницу па да помисли да ће исти инжењери ускоро пројектовати и изградити рај.
Знали смо да нам прељубазна шалтерска службеница спрема неку подлост. Сместила нас је у вагон за путнике са кућним љубимцима. Људи овде заиста не воле странце, и што сервилнијим осмехом вас дочекају, већу пакост спремају, упаковану у савршено цивилизоване обланде. Цивилизација заправо није ништа друго до стерилна амбалажа за гадости.
Животиње су драга створења, али њиховe жлезде луче нимало пријатне мирисе када су узнемирене. Оно што људи сматрају угодним путовањем је нешто сасвим различито од идиле за једног руског хрта на пример. Да ствар буде гора, у овим колима нема купеа, седишта су распоређена у редове са леве и десне стране стазе. Испарења неометано струје, мешају се запаси разних врста укључујући и људску, и поништавају учинак антибактеријских средстава за чишћење пода и освеживача ваздуха.
Плавокоса и плавоока девојчица од неких дванаест година ваља се са својим доберманом по поду преко пута наших седишта. Дели са њим сендвич од бакалара и нежно га љуби, а он јој узвраћа лижући је својим храпавим језиком по врату.
Досадна равница прошарана еолским централама за струју буди жељу за спавањем.
- Опростите, да ли је ово место слободно? – упита младић који се појавио ниоткуда.
Наравно. Нуди нас жвакаћим гумама. То је добар метод за пробијање леда. Стара колонизаторска вештина, понуди поглавицу ђинђувама.
- Ви сте сигурно фотомодели који иду у Стокхолм на снимање? – казује придошлица своју смелу претпоставку.
- Не. Идемо на семинар из неуропсихијатрије, - одговарам.
- Кладио бих се да сам вас видео у неком модном часопису.
- Изгубили бисте опкладу.
- Свеједно, могли бисте да направите сјајну каријеру као модели, обојица. Верујте ми на реч, - каже, пружајући ми визит карту. – Ја сам модни фотограф. Јонас, драго ми је.
- Рафаил, - одговарам, игноришући то што ми је помазио палац својим палцем приликом руковања. – Ово је мој брат, Уриел.
- Шта мислиш о томе да ипак свратите у мој студио на Оденплану и да урадимо једно пробно снимање, у паузи семинара?
- Размислићемо о тој понуди, - одговори Уриел дипломатски.
- Данас је у Стокхолму геј парада, - каже Јонас и значајно нас погледа. – Изгледа да овом приликом неће проћи без невоље. Скинхеди су најавили да ће доћи да туку учеснике параде. Гледали су на телевизији како су доле на Балкану десничари пеглали буљаше па би и они сада хтели тако.
Рачунао је с тим да ће нам се на реч „буљаши“ сигурно упалити лампица, и да ћемо показати ко смо. Agent provocateur. Ако смо педери, нећемо оћутати. Ако смо они други, допашће нам се. Ако смо само пристојни грађани, сметаће нам прекршај политичке коректности. Либерално лицемерје: мисли шта год хоћеш, само не зови ствари њиховим правим именима. Сваки тоталитаризам рађа ружне језичке скаламерије: комсомол, наркомтяжпром, Rassenhygiene, Jüdische Grundspekulationsgesellschaften, самоуправљање, братство-јединство, Партнерство за мир, Милосрдни анђео, Афрички Американци, pro-life/pro-choice...
- На Балкану људи углавном не умеју да сакрију шта мисле и шта осећају, - каже Уриел. – Уствари, не осећају ни потребу за сакривањем.
Фотограф ухвати највише дугме на кошуљи и уврне га сасвим лево па сасвим десно. Нисмо пружили предвиђени одговор, осећа се нелагодно. Испао је примитивац.
- А комунисти су најавили да ће доћи да бију скинхеде, - наставља Јонас. - Међутим, део комуниста су хомосексуалци. С друге стране, међу полицајцима има доста десничара, који ће вероватно толерисати акције скинхеда, или ће реаговати млако. Све у свему, биће то врело поподне у Нормалму . У ком хотелу одседате?
- Ројал Викинг, - одговарам.
- Срећом, то је близу централне железничке станице. Надајмо се да немири неће бити у том делу града у тренутку када будемо излазили из воза.
Наишавши на наш уздржани пријем, Јонас вади лап-топ из футроле и пали компјутер да прегледа неке фотографије. Онда подигне поглед и накашље се.
- Да ли бих могао сада да вас фотографишем? Само два-три снимка, на брзину? – упита он.
- Наравно, - каже Уриел. - Хоћеш да заузмемо неку позу?
- Радите исто што сте и до сада радили – ти гледај кроз прозор, а ти читај књигу, - каже уметник, и почиње да бележи тренутке нашег постојања у простору својом прескупом кутијом за лов на фотоне.
Начинивши најмање тридесет снимака, младић се захвали, спакује фотоапарат у кофер, и наставља да мађија по свом преносивом рачунару. Нешто касније сва тројица смо задремали.
Воз нечујно уклизава у раскош централне престоничке станице, између мермерних перона. Краљевски градови разликују се од осталих по амбициозности с којом су грађени – суверени су хтели да покажу своју моћ и уметнички укус. А међу њима, ретко који може да се пореди са Стокхолмом.
Само што смо прешли на другу страну улице Васагатан и кренули према нашем хотелу, наилазимо на групу учесника у геј паради, који су кренули према централном окупљалишту. Један од њих, нашминкани мушкарац у костиму балерине, добацује нам: „Где сте, мацани! Хоћете бомбону?“
Управо у том тренутку, испред нас се паркира Волво 244, из кога истрчавају скинхеди са фантомкама на главама и бејзбол палицама. Око рамена, преко маслинастозелених пилотских јакни, носе црвену траку са знамењем забрањене Шведске партије.
- Шта је, педерчино? Нећеш да рађаш шведску децу? – виче најкрупнији силеџија на нашег удварача док га сва тројица шутирају рударским баканџама са челичним ојачањем на врху. – Због таквих као што си ти, азијатска гамад ће нам преотети земљу.
- Али, ја имам двоје деце... – успева да изусти „балерина“, већ оборен на земљу и окрвављен, пре него што изгуби свест.
- Тим горе, свињо. Твоја деца биће дегенерици као ти.
Уриел прилази, сагиње се ка онесвешћеном човеку и опипава му било на врату.
- Добро је, жив је, - каже он, и извуче му језик да се не би угушио. - Еј, ти! Шта си ти, гузичар, или само јебени црноглавац који забада нос у оно што га се не тиче? Одјеби! – раздере се један од скинхеда, који је заостао да позове појачање мобилним телефоном, док су друга двојица већ појурила у потеру за друговима несрећног балетана.
- Ако изговориш још једну реч, бићеш нем годину дана, - каже му Уриел.
- Коме... – викну разгоропађени батинаш, али остатак реченице „...ти претиш“ могао се само прочитати са његових усана.
Онемео је. Запрепашћено нас је погледао и покушао још једном да изговори нешто, поново без успеха. Устукнуо је, окренуо се и дао се у бег према станици. На несрећу, налетео је право на повећу групу хомосексуалаца који су видели шта се десило њиховом сабрату, и који су га одмах зграбили и почели да га песниче и шутирају. Већ након неколико удараца, скинхед је оборен на колена и остаје без маске. Један од егзекутора дохватио је бејзбол палицу која се котрљала по тротоару и замахнуо да пресуди обезнањеном ћелавцу. Уриел дотрчава и стаје испред скинхеда.
- Доста је било, - каже он, мирним гласом.
- Шта ти хоћеш? – обрецне се набилдовани каубој, који има на себи ногавице за родео и кожне гаћице, па замахне палицом на странца.
Истог секунда, ниоткуда се створио црни комби из кога истрчава још неколицина маскираних скинхеда са шлемовима Вермахта на главама. Један од њих пушта два бул теријера, који нападају управо каубоја. Звери без грешке распознају ко је алфа-мужјак. Уједен на два места за десну ногу, каубој испушта језиви урлик, а затим вади повећи извиђачки нож из ногавице и зарива га у груди једној животињи, па је распори од груди наниже. Крв и унутрашњи органи раскомаданог пса просипају се по тротоару, али његов угриз не попушта, као ни нељудски крик рањеног људског бића.
- Фриц! Шта ти је то урадио овај говнар! – повиче плачним гласом власник убијеног пса, и из залета удари каубоја металном штанглом у кључну кост.
Излуђени каубој са две псеће чељусти у бутини и сломљеном кључном кости истргне нож из псећег трупла и једним замахом пресече трбух нападача. Преостали скинхеди, бројчано далеко слабији од хомосексуалаца којима пристижу нови и нови другови, након краткотрајне офанзиве у којој нису славно прошли, бацају сузавац у масу, и евакуишу своје рањенике, а затим одступају у комби и беже.
Након што се слегао облак бојног отрова, хомосексуалци се окупљају и помажу каубоју да се ослободи од угриза два мртва пса. Рањеник, снажан као медвед, и поред велике количине изгубљене крви и даље не малаксава, већ урличе на сав глас. Једног тренутка у магновењу, поглед му падне на нас двојицу који стојимо недалеко одатле, и чекамо прави тренутак да му помогнемо.
- Хеј! Онај манекен је помагао скинхедима! – повиче он. – Нећемо ваљда да га пустимо да се извуче некажњен?
Група од око тридесет људи у осветничком расположењу окреће се према нама и почињу да нас псују. Међу њима, угледам нашег познаника из воза. Управо он, са раном на глави из које му цури танак млаз крви низ слепоочницу, први повиче:
- Дечаци, мислим да је свима јасно шта треба да урадимо са овим лепотанима! Управо оно што пише у Библији: „Љуби ближњег свог“!
Смех и узвици одобравања испратили су његов предлог. Иза наших леђа, одшкринула су се врата продавнице. Старији човек, са седом брадом, провирио је и дошапнуо нам:
- Господо! Брзо, уђите овамо!
Старац је притиском на дугме спустио металну завесу испред излога. Није прошло много, почели су да ударају металним палицама у застор. Са друге стране замрачене просторије зачуо се тихи женски јецај... тачније, била су то два женска јецаја, све гласнија при сваком ударцу.
- Не бојте се, кћери, - рече старац. - Полиција само што није дошла. И ви, господо, ништа не брините.
Полицијска кола испретурана су на раскршћу са улицом Бригаргатан, где се одиграо жесток окршај, и прилаз ка овом делу града још за неколико сати је закрчен. Старац то срећом не зна.
- Изаћи ћу горе на прозор да им се обратим као људима, - рече старац, и крене уза степенице на први спрат.
Пошли смо за њим. Кроз прозор његове канцеларије, видимо да је руља нарасла многоструко. Привучени буком и звуком удараца у металне жалузине, многи од оних који су се тукли на раскршћу прешли су овамо, опијени неочекиваним тријумфом над десничарима и над неспремном стокхолмском полицијом. Сада их је већ можда и три хиљаде. Имају запаљене бакље, и носе пластични фалус виши од бандере, којим попут средњовековног опсадног оруђа – јарца – ударају у алуминијумски штит радње. Да гунгула буде још већа, и аларм се одавно укључио, али нико за то не мари.
Сиромах старац, не мало се препао видевши призор испред радње, али не одустаје од своје намере.
- Људи! – повиче он, отворивши прозор. – Уразумите се. Гледао сам својим очима све што се дешавало у овој улици. Ови странци нису никоме ништа лоше учинили, ни вама ни вашим противницима. Напротив, покушали су да помогну и једнима и другима. Забога, они су лекари, заклетва их на то обавезује.
- Лотаре, матори Чифутине! – одговори неки глас из масе. – И ти си се доселио овде као странац, ко тебе шта пита? Зашто се мешаш? Дај нам ту двојицу да се мало... дружимо...
Последња реч била је пропраћена скаредним гестом и бујицом смеха.
- Немојте, људи! Имам две прелепе ћерке, још нетакнуте мушком руком. Даћу вам њих, па с њима чините шта год хоћете. А ове људе оставите.
- Ћерке! Бљак... – викну други глас из масе. – Сачувај своје ћерке за себе, матора дртино. А нама дај ту двојицу Аполона!
Бројне каменице и штангле полетеше и поразбијаше све прозоре на старчевој канцеларији. Фалус, начињен од чувеног шведског полиетилена, сада је послужио као стуб уз који се неколицина узверала и упала у просторију.
- Лотаре, сиђи доле, и не отварајте очи, ни ти ни твоје кћери, док ти не кажемо.
Када је честити старац сишао и зажмурио, призвали смо тросунчану светлост. Наши несуђени љубавници су заслепели, неки трајно а неки привремено.
- Лотаре, хајде са нама. – рекли смо старцу. - Поведи и своје кћери.
Престрављени старац и још уплашеније девојке нису се усудили да отворе очи, све док нисмо ушли у воз. Једино чега су се сећали касније био је тај чудни мирис сумпорне киселине у ваздуху.
Дебарска 25, 6-10 септембра 2007. у 4:35
http://vladimirkrakov.mojblog.co.yu
