SRPSKA POSLA - BRANA CRNČEVIĆ

Mali srpski putopis

Strani metalni petao kukuriče sa srpskog plota. Dok nas autobus nosi prema Gračanici okupatorski tenkovi i vojnici zaustavljaju autobus, proveravaju da li idemo na miting. Mladi strani ser, dvadesetogodišnjak u uniformi, digao je ruku i stao pred autobusa gledajući nas smešno strašnim pogledom. „Belgijanac", kaže neko od naših domaćina. Tek posle kratkog razgovora vozača autobusa sa kosovskim policajcem Belgijanac se sklanja s puta. Šta ćeš ovde, Belgijo, zar nemaš drugog posla? Eto i nešto vedrijih, NATO Rumuna. Ne znam se da l' oni čuvaju borna kola ili borna kola čuvaju njih. Šta ćeš ovde Rumunijo? Šta je to? Susret NATO pravoslavlja sa još uvek pravoslavnim pravoslavljem! Evo veselih crnpurastih Indijaca. „Poludeli svet pazi da normalni Srbi ne polude, ne može tek tako biti lud, za to je potrebna dozvola", pomišljam gledajući učestale kontrolne punktove na putu prema Gračanici. Razdragani Srbi pozdravljaju autobus. Događaj je to, ej, događaj! Srbima je, uprkos svemu, dozvoljeno da posete Srbiju! Velikodušan je okupator!

U Gračanici preosvešteni Artemije vodi goste u manastirski konak. Kratak, lep susret. A posle toga miting. Nekoliko hiljada Srba sluša Tomu Nikolića, a taj govor snimaju domaće i strane, čak i male NATO kamere sa susedne zgrade. Lep gest. Sve će to, prirodno, otići u izveštaje o srpskim radikalima kojima nikada, nikada, ama baš nikada, ne bi trebalo da vladaju Srbijom i Kosovom, jer su Srbi najsumnjiviji u Srbiji i celom svetu.

Autobus nas iz Gračanice nosi u Kosovsku Mitrovicu. Prolazimo kroz naselja kojima je određena različita budućnost. Izvaljeni spomenici i razrušeno srpsko groblje. „Eto smrtonosnog dokaza da tamo gde mrtvima nije dano da počivaju u miru, živim Srbima ne može biti lako", pomišljam. A onda, opet, srpsko naselje i veseli susret Srba sa Srbima. Došla Srbija u posetu Srbiji. Smišljam šta bih mogao reći ljudima kad na mene dođe red. Svugde lakše nalazim reči nego na Kosovu. Najavljuju me kao „oštro srpsko pero", a ja se osećam otupljeno. Znam, kao i drugi, da će famnoznog 11. maja biti, na dug rok određena sudbina Srba i Srbije. Ali, zar to ovi ljudi ne znaju? Ko je više od njih, i na svojoj koži, osetio NATO i šiptarski rukopis koji opisuju njihovu sudbinu. I tvoju, Beograde! Znam da će radikali u koje sam se, pod starost ugurao, učiniti sve da ispune obećanja koja daju u predizbornoj kampanji. Ali, gledajući ove ljude, nisam u stanju da upalim predizbornu vatru u sebi. NJihova je vera, i vatra, jača od moje.

Govorim prilično smušeno. Nameravao sam da im kažem da će oni, zlo ne trebalo, moći da pobegnu iz Srbije u Srbiju, ali gde će se Srbija, zajedno s njima skloniti ako se to dogodi. „Kosovo je Srbija", kažem sebi, a ne njima, „ali, braćo moja, posle 11. maja videćemo i mi i vi, da li je Srbija još uvek Srbija." Srbi me vode na produženi espreso u velikoj šolji, bez mleka, ne dozvoljavaju mi da platim. „Vi ste gost", kažu.

Momci iz Kosovske Mitrovice vode nas na ručak. Toma Nikolić se, već iz Banjske, umoran uputio u Beograd. U kafani televizor. Televizija pokazuje predizbornu borbu socijalista i LDP. Jedni se trude da dokažu da je upokojeni Slobodan Milošević življi nego što njihovi protivnici misle, drugi dokazuju da im je upokojeni Zoran Đinđić obeležio put u budućnost s kog neće, ni po koju cenu, skrenuti.

Ogovaramo govornike, nisu naši.

U pet ili u 17 časova evo Tome Nikolića na „Pinku". „Plaćeni termin", piše na ekranu. Radikali najčešće govore u okviru plaćenog termina, protivnici govore koristeći oba termina, i plaćeni i potplaćeni", pomišljam. Srbija će 11. maja ponovo imati priliku da dokaže da li postoji ili ne postoji

http://www.glas-javnosti.co.yu/