Када разматрамо будући друштвени систем у Србији, (у контексту примене англосксонког олигархијског система), неминовно се намеће један закључак. Данас у свету не постоји алтернатива англосаксонском систему. То је такође велики проблем..
Очигледно је да такозвана глобалистичка идеологија (коју намећу западни олигархијски кругови), злоупотребљава племените појмове као што су људска права, или слобода. На пример, просто је неподношљиво слушати говоре Џорџа Буша у којима он папагајском упорношћу говори о некаквој "одбрани слободе" у Ираку(који се распада као држава и друштво управо због америчке окупације и геноцида). Слично звуче и позиви на одбрану" људских права" олигарха - (или савременог "барона лопова")Михаила Хородовског од стране Вацлава Хавела, Ричарда Холбрука и сличних креатура...
Дакле, већини људи у свету данас је јасно да се ради о лицемерству и двоструким стандардима. Али, постоје и читаве државе, моћне и велике, које се не слажу са глобалистичком политиком олигархијског режима у САД. То су Русија, Кина, Иран, Венецуела и њихови савезници Белорусија, Боливија, Куба, Сирија (и друге моћне снаге у Француској или Немачкој). Међутим, такозване "наранџасте" револуције у Украјини и Грузији, (пре тога и у Србији), су показале да глобалисти имају једну велику предност у односу на антиглобалисте и патриоте. То је идеологија.. Када се овој чињеници дода пропагандни ефекат високог стандарда у САД, онда је јасно зашто глобалисти побеђују..
Манипулације - прећуткивање историјских чињеница
Глобалисти перфидно повезују друштвени систем са животним стандаром тврдећи да је управо ангосаксонска демократија омогућила високи стандард грађана Америке. Они прећуткују историјску истину да је благостање у САД последица пљачке природних ресурса Блиског истока, јефтине енергије, лихварења кроз систем - ММФ - Светска банка - на чијем је врху приватизовани (још од 1913) амерички ФЕД. Прећуткује се монополски положај долара у свету и чињенице да се на тлу САД још од 1864. године није водио никакав рат.
Приказују се само делови америчког друштва, и само понекад на видело избије она тамна страна, (као што је то био случај приликом природне катастрофе у Њу Орлеансу када су у масовно страдали само сиромашни афро-американци становници тог града). Та лажна идеологија се служи и контролисаним медијима и такозвани невладиним организацијама који под видом борбе за људска права, слободу и бољи стандард, разарају државе у којима су инсталирани.
Посебно су лицемерне методе те лажне идеологије. На пример, у Србији је постојала проамеричка група Отпор, у Украјини је то била група Пора, у Грузији је такође постојала слична организација. Све те организације су биле плаћене од САД у којима влада огромна системска корупција. Међутим. Оне су се бестидно залагале за борбу управо против корупције (Наравно, у Србији, Украјини и Грузији проамеричке снаге нису ни помишљале да укажу на праве генераторе корупције који долазе са Запада). Окомили су се на споредне и неважне појаве које постоје у свакој земљи. Тако је у Грузији Шакашвили отпустио целу саобраћајну полицију због корупције (?!), али је истовремено објављена и "амнестија капитала" тј. Обустављени су сви предмети о пореским и царинским прекршајима до 2004, (За државног министра је постављен богати бизнисмен Каха Бендукизе) . Да се ради о устаљеним методама показује и пример из Украјине где је председник Виктор Јушћенко објавио "рат" корупцији демагошким предлогом да се укине саобраћајна полиција(!?). Дакле, када би хтели да упростимо овај принцип, констатовали би да та лажна америчка идеологија функционише по принципу"држ' те лопова".
Успех лажне идеологије
Ипак таква лажна идеологија је омогућила да проамеричке снаге преузму власт у Грузији (иако неколико стотина хиљада Грузина живи и ради у Русији и тако фактички издржава ту сиромашну земљу). Та лажна идеологија, која се заснива на замени теза, омогућила је и да проамеричке снаге у Украјини крајем 2004. године направе преврат, иако је Русија субвенционисала ову земљу са 3-5 милијарди долара годишње(само у цени гаса). То је много више него што је Украјина добила у виду помоћи од ЕУ од када је постала независна или од САД, од којих су добили 174 милиона долара за извођење "наранџасте" револуције , (Нешто слично се десило и у Србији где су власти уложиле огромна средства на обнову земље, али проамеричка опција је успела да изведе преврат са много мањим средствима 5. Октобра 2000. године).
Дакле, за парирање такозваним "наранџастим " револуцијама нису само довољна финансијска средства. Потребно је да постоји и алтернатива у идеолошком смислу, која неће бити враћање на старе обрасце, али ни слепо копирање англосаксонског модела демократије.
Руски одговор
Каква ће бити та будућа идеологија? Веома тешко је дати одговор на то питање. Јасно је да алтернативе још нема у целовитом идеолошком смислу. Патриоте у свим земљама се данас више ослањају на осећај љубави према својој држави и негативно одређење према САД.
Једно је сигурно, она ће бити створена у некој великој земљи и култури. У том контексту, патриоте из Србије треба пажљиво да анализирају тај антиглобалистички процес (или стварање нове контра идеологије.). Као мала земља ми морамо да следимо веће и јаче. Неке делове те нове идеологије свакако треба прилагодити нашим условима, али главни правац те нове мисли треба да буде исти..
У Русији је и овај идеолошки проблем уочен. Из тих разлога, држава, црква и патриотски интелектуалци су се почели да раде на стварању идеолошке алтернативе која би задржала добре стране демократског система, као што су избори или права човека, а елиминисале његове негативне као што је стварање олигарха монополиста.
Руске власти су направиле прве конкретне кораке. године 2005. Путин изјављује да: " У свакој земљи се општа начела демократије отелотворују на различите начине", и "Русија ће развијати модел демократије заснован на сопственој историји и традицији." Он указује и на злоупотребу невладиних организација и њихову политичку делатност и финансирање из иностранства што " не би допустила ниједна земља која држи до себе". У том контексту се доноси и нови руски закон о невладиним организацијама. Доноси се и закон о функционисању парламента..
Такође, за разлику од англосаксонског система где су доминантне велике приватне компаније у Русији се обнавља државни сектор. Тај процес узима толико маха да саветник руског председника за економска питања изјављује крајем 2005. Да је економски " догађај године" у Русији "тријумф државних корпорација", који се манифестује у пракси да државне корпорације "гутају" приватне, (Иларионов је подсетио да су међу "прогутаним" компанијама "Јукос" олигарха Хородовскогтачније његов основни део "Југансњефтгаз"и "Сибњефт" Романа Абрамовича)..
И црква се укључује у овај процес. Патријарх московски и све Русије Алексеј Други на почетку заседања Светог синода у октобру 2004. године поручује да је "хитно потребно развити идеологију" јер нас "двадесет први век приморава да на дневни ред ставимо нека питања, као што су неповратан преображај духовне свести која доводи до општег пада морала..." Патријах поручује и да "ми, православци, имамо пуно тога да понудимо држави и друштву".
10. Сверуски сабор као почетак процеса стварања нове идеологије
У априлу 2006. се одржава Десети сверуски сабор у Храму Христа спаситеља у Москви. Учествују највиши представници државе и цркве. Том приликом митрополит Смоленски и Каљинградски Кирил износи: " Постајемо сведоци тога да се иза концепције о људским правима скрива лаж, скрнављење религиозних и националних вредности. У комплекс права и слобода човека постепено се интегришу идеје које противурече не само хришћанским него и уопште и традиционалним моралним представама о човеку. И зато се не трба чудити расту ксенофобије у тренутку кад откривамо све могућности човеку кога никакве моралне норме не спречавају да уништава светиње, да пљује по својој отаџбини, да уништава своју културу. Такав човек ће кренути да убија другог човека само зато што је друге националности или друге вере" Митополит Кирил је указао и на занемаривање моралних норми, које се лажно представља као заштита људских права, што доводи до двојних стандарда, као што је агресија на СРЈ, рушење православних храмова на Косову и Метохији, вређање пророка Мухамеда у данским медијима. Митрополит Кирил је и објаснио да Десети сверуски сабор није сабор само православаца, већ и свих оних који себе сматрају делом руске културе.
И министар иностраних послова Сергеј Лавров је истакао: "Човечанство се још једном нашло на преломној етапи... С једне стране су снаге су снаге које траже да се народи одрекну своје историје, културе и духовности. С друге стране су они који инсистирају на својој националној самобитности пред притиском глобализације".
Сабор је завршен усвајањем Декларације о људским правима успети. На Сабору је закључено је да вера, морал, домовина и светиње нису ништа мање вредности од људских права.
Солжењицин
У истом месецу, Александар Солжењицин је дао интервју "Московским новостима " у коме је подржао ставове са Десетог сабора. Велики писац, десничар и нобеловац је критиковао слепо копирање англосаксонског модела демократије: "Да, поступили смо сасвим неразумно, мајмунски. Тачно је и да је садашња западна демократија у озбиљној кризи и још се се не назире како ће се она из те кризе извући. Исправан пут за нас би био онај који би подразумевао да никакве моделе не преносимо слепо, без задршке, некритички, и да се, не одступајући од демократских начела, побринемо за физичко и морално благостање нашег народа... митрополит Кирил је на Десетом народном сабору сасвим тачно истакао да ' остваривање права и слобода не сме да угрожава постојање Отаџбине нити сме да вређа национална и верска осећања других '. Рекао је да и да светиње по вредности ни најмање не заостају за људским правима'. Неограничена 'људска права' јесу управо оно што је имао наш пећински предак: њему ништа није бранило да отме ловину од свог суседа или да га докрајчи мочугом... Још од доба просветитељства непрестано слушамо о 'људским правима' и чињеница је да су она широко распрострањена и реализована у читавом низу земаља, али се то остваривање не одвија у оквирима моралности. Међутим, нико нас и ништа нас не позива да да штитимо 'људске обавезе'. Чак се и сваки позив на самоограничавање сматра ружним и смешним. Међутим, једино самоограничавање и самоспутавање пружа морални и поуздани излаз из свеколиких сукоба... "
Солжењицин оцењује да би се за нови вид идеологије који се јавља у Русији " могло рећи да је настао и кренуо да јача као природни одговор на потпуну распуштеност, ситуацију у којој је све дозвољено. Он улива наду, али још делује као 'експериментална појава'.".
Солжењицин износи да је 'Тотални либераризам'... у светским размерама је сасвим извесно већ потрошена и исцрпљена снага којој истиче рок. Биће замењен неким другим облицима друштвене и државне свести. Ипак, не би се усудио да прогнозирам каква ће бити њихова суштина и облик"..
Зиновјев
Други велики руски интелектуалац, леве оријентације, Александар Зиновјев је такође писао о прозирности западне идеологије, али и о обмањивачкој моћи медија и квази културе благостања, који је преносе: ". Моћ западних медија је далеко већа него, рецимо, моћ Ватикана у доба његовог највећег утицаја-која је већ била огромна. Али то није све: и филм и литература, и филозофија, и сва средства ширења културе у општем смислу иду у истом правцу. На најмањи импулс, сви они који делају у тим подручијима реагују са таквим једноумљем да изгледа као да сви примају наређења од неке централне власти. Довољно је да падне одлука да неког Караџића, Милошевића или неког другог треба осудити, па да се планетарна пропагандна машина покрене против тих људи, дотле не нарочито значајних... Западна идеологија комбинује и уклапа идеје према својим потребама. Једна од тих идеја је да западне вредности и начин живота надмашају остале, иако су за већину народа на планети погубне. Покушајте да убедите Американце да Русија од њих скапава:никад вам то неће поћи за руком. Они ће постојано тврдити да су западне вредности универзалне, примењујући тиме једно од основних начела идеолошког догматизма... Када слушате западну елиту, све изгледа, безазлено, великодушно, све одише поштовањем људске личности. Тим брбљањем они примењују класично превило пропаганде:стварност закрити речима... И појам људских права је данас подвргнут све већем притиску. Та, чисто идеолошка, претпоставка да су та права урођена и непримењива не би одолела иоле озбиљнијој провери. Спреман сам да подвргнем западну идеологији научној анализи... То је мондијализм, глобализација. Другим речима - светска власт. А пошто је та идеја прилично одбојна, заклањају је иза неодређене и алтруистичке реторике о планетарном уједињењу, о претварању целог света у једну целину... либерализам је стварно одиграо велику историјску улогу. Али данас је апсурдно бити либерал. Либерално друштво више не постоји. Његова доктрина је тотално превазиђена у овом добу историјских невиђених концентрација капитала. Кретање огромних новчаних маса се не обазиру на интересе држава или на интересе појединаца. Либераризам подразумева личну иницијативу и лични ризик, а данас се ништа не постиже без новца од банака. Те банке су, узгред речено све малоброније, воде диктаторску политику, која је сама по себи присилна. Приватници су на њиховој милости и немилости, пошто је све подређено кредиту и тиме под контролом финансијских сила. Улога појединца, која је суштина либерализма, је сваким даном све слабија"
Дакле, западна идеологија је догма, као што су и биле и друге освајачке идеје у историји. Она злоупотребљава племениту идеју људских права зарад разбијања државних граница и стварања олигархијско монополског система. Људска права се примењују селективно, и не важе за Србе, Палестинце или Ирачане
Александар Зиновјев увиђа и да се Русија опоравља, и да већ има велику војну и економску снагу потребну да предводи антиглобалистички свет. Али и руски научник запажа недостатак постојања нове идеологије. Тако Зиновјев констатује да се ради на обликовању нове идеологије: "Сва мислећа Русија тражи. Тражи, али хоће ли је наћи? Наши властодршци ствар овако замишљају. Теоретичари треба да намрште чело и открију Идеју. Да је саопште највишем руководству. Оно ће је у своје име изнети пред читавим народом. Чувши Идеју, народ ће се једнодушно прожети њоме и почеће да се понаша онако како то власодршци апелују. Одмах ће започети муњевити препород Русије. Потећи ће рапорти о успесима. Руководству-слава, почасти, награде. Свет је запањен. Русија је на челу читаве Евроазије, а можда чак и читавог човечанства... Главно је открити ту проклету Велику Идеју!... Потребно је нешто такво па да руководство и читав народ одмах устрепте... Није свака мисао идеја, већ само мисао која поседује одређена својства. То је мисао која утиче на понашање људи, која их подстиче на одређене поступке или у нечему спречава... Да би остварила ту улогу, она мора бити изграђена по одређеним правилима. Идеологија је целокупност идеја која утичу на понашање људи. Она се ствара по посебним правилима... Потребни су одређени услови да би такав феномен настао и сачувао се дуже времена. Такви услови не постоје увек... ".
Отац Јустин Поповић - Владика Николај Велимировић
И у српској духовној елити су постојали слични ставови.
Отац Јустин Поповић је писао о бахатој и лицемерној западној идеологији. Та лажна идеологија предвиђа људска права само за западни део човечанства. Осталима је, без икакве милости, намењена само патња. Јустин Поповић истиче: "Наука 'непогрешивог' европског човека прогласила је начело самоодржања за основно начело свеколиког живота на земљи. А то значи, и за основно начело људског морала. Преведе ли се то начело на језик простији и схватљивији, оно гласи:кад је у питању одржање свог живота - све је дозвољено:и злочин, и грех, и убиство, и пљачка, и људождерство".Отац Јустин не одбацује грађанске идеале, али је против њихове злоупотребе, јер "Грађански су идеали увек право и органски везани са моралним идеалима;и несумњиво је да из њих потичу... Баш у томе и лежи снага велике моралне мисли - тиме она сједињује људе у чврст савез... ".
И владика Николај Велимировић је још у првој половини двадесетог века препознао трговачки дух глобалиста који увек жртвују друге зарад остваривања свог циља.: "... историја бележи две врсте хероја, наиме оне који жртвују свој живот своме идеалу, и оне који жртвују туђ живот свом идеалу... ". Николај Велимировић запажа и другу основну особину глобалиста - похлепу."Вазда исти злочин, разног степена - од 1 до 1000-а истог имена: егоизам. Ниједна створена ствар на земљи нема више маски него неостварени људски егоизам...". Из те похлепе олигарха-монополиста се рађа лажна идеологија англосаксонског варијанте демократије, чији је основни задатак да прикрије двоструке стандарде:"... Демократија, то ће рећи, упаде магарац у реч, да сви носимо једнак самар, и неће рећи, да ја носим три самара а His Lordship тигар ниједан".
Дакле, та лажна идеологија је најлицемернија у историји јер злоупотребљава племениту идеју људских права и појам слободе: "Индивидуализам је стоти пут поновљена лаж. И зато што је обучена у тогу старости, свет јој се склања са пута и указује пошту...", закључује српски владика као да је пред собом имао говоре глобалиста из двадесет првог века.
Дакле, треба се надати да ће савремена руска цивилизација наћи идеолошку алтернативу која ће успешно разоткрити лажи америчко - британског система. Наравно, та алтернатива ће задржати све добре стране западног система, али ће елиминисати оне негативне. Треба наћи модел универзалне правде, која ће се примењивати једнако за све. У том смислу треба пажљиви пратити и овај, нови сукоб између православног, руског осећаја за правду и западне лицемерне, олигархијске идеологије двоструких стандарда.
