Београд, април 12, 2008.
Оливер Вуловић
Избори – Влада победничког квантитета или влада свесрпског споразума
На изборима 11. маја, који, ма колико оба супротстављена блока галамила из свег гласа, ипак се неће одлучивати о томе хоће ли Србија у ЕУ или не. Ни један од супротстављених политичких блокова није добио бланко мандат или обећање од еурократије да ће баш под њиховом влашћу Србија аутоматски по устаљеном редоследу испуњавања услова постати члан ове организације држава али ни апсолутно непромењљиву и цементирану претњу да то неће постати никада под влашћу блока партија која према ЕУ у овој кампањи не заговарају апсолутни негативизам, већ врло оштри критицизам који нема везе са евроскептицизмом британског типа, већ са суштинским питањем, српским националним и територијалним нерешеним питањем у модерној Европи, као и начина и услова под којим би смо ми у ту организацију држава били примљени али такодје са јаком израженом жељом да Србија на крају буде у ЕУ.
Да није тако онда би смо могли очекивати да ће Солана имати животни век од 200 година а садашњи састави холандског и белгијског парламента најмање по пола миленијума, с, тиме што нико не може да гарантује ни да ће Белгија опстати, било у до сада познатој државној форми или као држава уопште. На овим изборима ће се само дати прилика ЕУ да нас преброји у складу са инвалидним принципима демократије који предност дају квантитету а не квалитету.
Војислав Становчић у Зборнику радова - о демократији - у издању 'Библиотеке политика и друштво' из 1995-е године се осврнуо на квантитет као постулата демократије као државног уређења и подвукао да - већина чији гласови превагну и самим тим њихове касније одлуке буду општеобавезујеће не мора самим тим бити и апсолутно у праву јер контра предлози које даје мањина се у будућности могу показати као много разумнији и паметнији по државу и народ -. Да није тако онда после председничких избора у Србији не би ни долазило до нових избора, без обзира што су ови сада парламентарни, јер се и током председничких као током садашњих парламентарних избора тврдило и тврди исто - да ће се коначно и за сва времена Србија определити за једну или другу опцију.
Оном приликом кроз личност Председника Републике а овом кроз састав Народне Скупштине. Ако Председникова коалиција и на овим изборима добије већину, онда би требала много више да од утом смислу датих вербалних изјашњења након победе на председничким изборима, ако заиста воли своју земљу, размисли и осмисли како да поведе озбиљне унутрашње преговоре са квантитативно гледано губитничком политичком мањином. О преговорима са квантитативним губитником морају озбиљно да размишљају и један план у том смислу изнесу испред бирача и политичари из Председнику супротстављеног политичког блока у колико су у праву да никада нису били ближи освајању власти од преврата 2000-те. Уколико се то не деси, за Србију ће и даље сви следећи избори бити 'на живот и смрт' и самим тиме аутоматски лишени демократског стила изборних кампања али и демократске форме након објављивања резултата.
Некадашња комунистичка Јавна расправа која је имала изузетно мали демократски капацитет / не може се ни рећи да уопште није имала никакав / јер је своју сврху имала само у оквиру једне политичке партије је срећом по државу и народ доживела свој крај Милошевићевим прихватањем реалности постојања и других политичких опција. Међутим, били смо сведоци и да у вишестраначју и демократији англосаксонског типа која је постојала у Србији и за време Милошевића, уколико политички квантитативно јача страна буде упорна у својој искључивости сопственог поимања вршења власти, када тада дође до преврата / без обзира да ли је настао као последица акумулираног унутрашњег незадовољства или финансијском потпором из иностранства или комбинацијом оба. Будући победници на парламентарним изборима у Србији морају озбиљно повести рачуна о томе.
Весна Пешић је ретко када у праву када говори о свом народу и држави ипак се мора издвојити један део из њених скупштинских говора у којима је рекла да би требало свима у Србији да нам постане мука од смењивања власти превратима и пучевима и ако је она са задовољством у једном од њих касније активно учествовала. Говори о злоупотреби идеологије национализма кроз које она у свом деловању једино и посматра национализам а заборавља на још гори алкохолисани апсолутистички мондијализам чији је она неодвојиви део. Но ово о превратима треба издвојити не због њеног истинског уверења у тако нешто, јер је својим петоктобарским деловањем и подршком револуционарним кризним штабовима, упорним залагањем за одстрел неистомишљеника кроз политичко-полицијско-војни '6. октобар', мученица је ипак наслутила шта њене политичке и менторе и пулене може задесити.
Она је то рекла из страха а не из уверења, али је ипак чињеница да историјски гледано демократију Србији траје само у интервалима, то јест да постоје само одређени периоди у којима долази до мирног смењивања власти, све до тренутка када политички квантитет на конто демократије не уведе демократуру и тиме одустајањем од компромиса са политичком мањином доведе до радикализације у њеном начину политичког деловања. У том смислу се варају јастребови из Председниковог политичког блока у свом уверењу да ако победе и на овим изборима да су ем коначно за дужи временски период себи обезбедили несметано спроводјење својих политичких идеја ем такође на дужи временски период неопорављујуће поразили противника.
Њихове процене би можда и имале добру подлогу да осим због појаве јаке Русије у свету, није дошло и до коначног спровођења мера и у редовима њихових противника на овим изборима, те се све може озбиљније рачунати на постизборну коалицију вечитих губитника СРС са ДСС-ом. Изузетно је битна и чињеница да су Социјалисти коначно раскринкани и да је свима сада јасно да је њихова политика еквидистанце од СРС-а и од ДС-а вербално праћена бригом за радничку класу и пензионере, ништа друго до издаја сопствених конгресних докумената и партијског статута, а СПС ипак није организација типа НАТО пакта да олако наставља да успешно вара цео свет око себе и ако тако крши и сопствено устројство. Бирачи нису побегли од СПС-а само због смрти Милошевића и перманентног губљења избора / и радикалски вођа је утамничен у Хагу и они редовно губе изборе/ већ због суштинске промене своје политике и издаје уверења на основу којих су некада били озбиљни политички субјект у Србији. Њихова нада да ће бити политички тас на ваги која ће одмеравати ко ће формирати владу би био једнако поразни постизборни резултат по Србију као и у мери у којој би након победе једног од два профилисана блока дошло до поруке - е сада има да буде само онако како ми кажемо.
За прошлу републичку владу кажу да је била испреговарана, можда, али не у Србији. То је и био њен највећи недостатак и разлог њеног кратког постојања. Оног тренутка, када српски политичари заиста сами између себе испреговарају владу без утицаја и Солане и Лаврова, када се обавежу једни другима да неће доносити одлуке кроз сопствене централне комитете и своје политичке противнике посматрати само кроз злоупотребе идеологија које представљају а не саме идеологије, онда ће једна таква влада моћи да изадје у свет и коначно буде озбиљно и схваћена и прихваћена. Ове досадашње посткомунистичке владе су биле или вишеруске или бриселско-америчке него српске и због тога смо ту где сада јесмо.
