МОГУЋИ ОДГОВОР ПАТРИОТА НА “ЖУТЕ ЛАЖИ»
Избори од 11. маја нису као досадашњи – они представљају референдум о Србији и њеној будућности и имају историјски значај. У односу на њихов исход судбина Србије ће се одређивати за најмање једну деценију. У случају победе «жуте» антидржавне коалиције лажних «Европејаца и демократа» Србији се црно пише, јер њихове праве намере иза слаткоречивих фраза о «живљењу као сав нормалан свет» су: напуштање српске заједнице на Косову и самог Косова, односно толерисање сецесије; распродаја преостале српске привреде и земље, конфедерализација Србије са могућношћу одвајања Војводине, дужничко ропство грађана и коначно затирање српског идентитета и његова замена у виду «евроунијаћења». Политика «жутих европејаца» неминовно води у економску беду, политички хаос, као и вероватно медијско једноумље, прогоне неистомишљеника, дубоке политичке поделе и конфликте који лако могу да прерасту у опасне сукобе. Победом коалиције око ДС-а на ред долази Војводина и Рашка, па је тиме угрожен и сам опстанак земље.
Шта би патриоте у предизборној кампањи требали да учине да избегну «Сабљу II» која се надноси над вратом Србије и њима самима?
- да активније наступају у медијима, са већом дозом агресивности и наметања теме, то јест да они имају иницијативу а не само да реагују на најприземнију «жуту пропаганду». У том смислу потребно је користити све расположије медије који су до сада били стидљиво коришћени, као и нове медије попут Интернета, јер је судбина Србије у питању. Потребно је иницирати и координирати после 17. марта пробуђену «патриотску енергију» у свим официјелним и алтернативним медијима како би се постигао кумулативни ефект на изборима и Србија добила шансу за будућност.
- Потребно је стално одржавати медијску пажњу на Косову и стању у коме се налазе тамошњи Срби како их не би покрила «евроунијатска» пропагандна тама о «бољем животу и интеграцијама. Треба аргуметовано доказивати како Србија нема бољег живота без Косовоа како због самопоштовања тако због ресурса који су тамо. Широко постављена кампања за Косово треба да се стопи са предизборним кампањама, то јест да нестраначки активисти и удружења које се боре за очување територијалног интегритета државе и борбе за Косово и противљења опструкцијама овдашњим НАТО лобистима „преобученим у европско рухо“ усклађене са кампањама патриотских странака. Тако би се формирао патриотски медијски фронт наспрам евроунијатског који је већ формиран а кога поред старанака овог профила чине НГО, нестраначке јавне личности, медијски радници. Стога на патриотској страни треба исто тако ангажовати патриотски НВО и интелектуалце, јавне личности, уметнике и друге да би парирали „европејцима“. Не сме допустити да теме интеграција буду доминантније у медијима од косовске илити српске приче.
- На прљаву пропаганду страха о самоизолацији потребно је пласирати контра-кампању која неће само покушавати негирати и неутралисати инсинуације евроунијата, већ која мора имати и своју активну и афирмативну страну. Морају се пласирати једноставне и јасне поруке о перспективи Србије која истрајава у борби за Косово. Не само да се мора аргументовано доказати да су нетачне оптужбе о самоизолацији и да привредне везе са развијенијим земљама неће бити прекинуте, напротив, већ се мора се имати и алтернатива једноумљу да «ЕУ нема алтернативу» у смислу медијски препознатљивих слогана и стратегије развоја Србије у случају привремене блокаде даљих евроинтеграција иницираних са друге стране. То могу бити модели «оффсхоре Србија», слободне привредне зоне, затим пројекта Србије као моста између ЕУ и источних привредних велесила које би привукле милијарде страних инвестиција. Чињеница да смо близу ЕУ али не и њен члан се може претворити у предност, у нашу шансу успешног, специфичног привредног развоја попут Норвешке. Потребно је медијски пропратити долазак страних инвеститора, добити њихове недвосмислене изјаве да ће они и даље улагати у Србију без обзира на «кампању страха од самоизолације» а директно оптужити «жуте евроунијате» да својом кампањом терају стране инвеститоре и наносе непосредну штету привреди Србије – са примерима опструкције закључивања и спровођења уговора везаних за изградњу «Јужног тока» и пута Хоргош – Пожега. Овде је потребно ангажовање стручњака из економије и енергетике који би објективно парирали антируској пропаганди „европејаца“ која је и политички и економски штетна по Србију.
- Персонализовати негативну кампању против водећих «евроунијата» изузетно непопуларних у јавности да би се на тај начин показало право лице политике овог блока, пре свега према Млађану Динкићу и Ненаду Чанку, али и Вуку Драшковићу и Драгану Шутановцу. Потребно је не начелно, већ агрументовано и конкретно медијски указивати на њихово деструктивно деловање у политичком и привредном животу (нпр. присуство Чанка хрватској шовинистичком скупу «Сријем Хрватској», или умешаност кључних играча у приватизационе марифетлуке). Неопходно је коначно у широј јавности разоткрити њихову улогу у приватизационим аферама као што су Сартид, Национална штедионица, Лафарж, уништавање војске и дипломатије Србије...
- Нужно је разобличити размере опструкције «евроунијата» у бившој влади везане за државну политику борбе за очувања КиМ, нпр. да 17. фебруара нису отишли међу косовске Србе, да су «ескивирали» митинг у Београду итд... Јавност би требала да зна шта је ко говорио на кључним и драматичним седницама Владе уочи њеног распуштања.
- Као што «евроунијате» говоре о коалицији Шешељ-Коштуница како би сузиле маневарски простор патриотској опцији треба узвратити коалицијом Тадић-Чеда-Чанак са мањинама, и при томе користити захтеве мађарских мањинских странака о територијалној аутономији за Мађаре у складу са Ахтисаријевим планом о статусу Срба и постављати питање – да ли су то евроинтегације и будућност коју ова коалиција нуди грађанима Србије? Мора се наметнути политичка чињеница да они који гласају за ДС, гласају и за Чанка, Динкића али и за то да на власт дође Чеда Јовановић. Каква би то влада била у којој би министри били Динкић, Чеда, Ђелић, Влаховић а можда и Србљановићка.
- Медијски потенцирати политичку чињеницу да ће Тадић морати «платити» предизборну подршку Чанка и мањина федерализацијом Србије, а подршку ЕУ одустајањем од Косова за шта већ, у виду пре свега нечињења; има више него довољно индиција.
- Агресивно напасти «европунијатски блок» због штетне неолибералне социјалне политике и њених последица у виду и дужничког ропства Србије и презадуживања грађана, смањења пензија и здравственог и социјалног осигурања, а позивајући се на учинке пре свега Г17+ и њихових екстремних планова. За ово је потребно медијски и стручно ангажовати оне економисте и интелектуалце који су оштро критиковали неолибералну политику економског поробљавања Србије (Бранко Драгаш, Бранко Павловић...). И ова кампања мора бити надстраначка и стручна, да би била убедљива за неопредељене и оне који су заплашени „жутом пропагандом“. На овом економском пољу се одлучује битка ових избора и на њему се може и мора поразити лажна и штетна пропаганда „евроунијатског блока“.
- Подврћи оштрој критици спремност „евроунијата“ да и после срамотног и беспримерно циничног ослобађања Харадинаја да и даље сарађују са Хагом који по њима нема алтернативу.
