(POLITIKA)

Окружни суд у Београду рехабилитовао Миљурка Радуловића који је 1945. на цркви у Великом Градишту поставио Спомен-плочу јунацима из Балканских и Првог светског рата

Миљурко Радуловић

Крагујевац – Правда је за Миљурка Радуловића, царинског ревизора Краљевине СХС, стигла прекасно. Умро је 1981. у родном Заграђу крај Куршумлије, далеко од своје растурене породице, не дочекавши одлуку Окружног суда у Београду који га је 19. октобра 2007. рехабилитовао и утврдио да је био „жртва прогона и насиља из политичких и идеолошких разлога”.

Пресуду су примили његови синови, Миодраг и Ђорђе. Ђорђе, са којим разговарамо, каже да су му чланови Судског већа, пре читања решења, рекли: „Овде је све јасно, имамо документацију, али ваше муке нико не може да надокнади”.

Миљурко је по завршетку Другог светског рата послат у Велико Градиште као испомоћ тамошњој царинској служби. На цркви у том граду поставља Спомен-плочу српским војсковођама и јунацима из Балканских и Првог светског рата, али не и – „палим борцима из Другог светског рата, припадницима НОБ-а”. Официри Озне га због тога хапсе, а плочу ломе и бацају у Дунав.

– Кад су упали у кућу, прво су га ударили у груди, песницом у одликовање српске војске. После тога су га одвели. У казаматима Озне провео је три године, три месеца и 11 дана. Најтеже му је било у нишком затвору, где су га мучили глађу, а зими поливали хладном водом – прича Ђорђе.

Суд у Београду утврдио је да затворске установе у којима је Миљурко Радуловић мучен „не располажу никаквим подацима да је био хапшен и осуђиван”.

Након одлежане казне, Миљурко је лишен свих права. Натеран је да се разведе, врати у родно Заграђе и прекине сваки контакт са својим синовима.

– Да би добила посао, мајка је морала да га се одрекне. Ноћ у којој је мој отац ухапшен, била је последња када су се видели. „Удбаши” су ми све узели, оца, детињство, растурили читаву породицу. До смрти ћу памтити злотворе, сарадника Озне Светозара Милићевића и доушника Ику Селића. Имао сам само седам година кад су у црним кожним мантилима упали у нашу кућу – казује Ђорђе.

Пуштање Миљурка из затвора није крај мука за његове синове. Према Ђорђевим речима, припадници полицијских служби их прате и прогоне годинама.

– Малтретирали су ме све до 1968. Кад год бисмо се срели, претили су ми да ће ме убити и бацити у Дунав, а једном су ме ударили и поломили ми нос.

Разговор са Ђорђем водили смо у Крагујевцу, где често долази да запали свећу на гробовима својих рођака. Његова мајка Наталија, Миљуркова супруга, пореклом је из оближњих Комарица. Заједно су живели у Крагујевцу, пре одласка за Велико Градиште.

Спомен-плочу на цркву у Великом Градишту његов старији син Миодраг поново је направио и вратио на исто место, где и данас стоји са именима Мишића, Бојовића, Путника, Штурма...

Бране Карталовић

[објављено: 15/04/2008]

KOMENTARI:

C.P.Pariz , 15/04/2008, 12:02

Roman sa nazivom: "Jedan dan u zivotu Miljurka Radulovica", koji bi napisali neki novi Alfred Muzil, Dzems Dzojs ili Franc Kafka, vrlo brzo bi postao svetski best-seler. Duboko saosecam sa porodicom coveka ovako neobicnog i strasnog usuda....

Miroljub Cirovic Dr., 15/04/2008, 18:26

Nije nikakvo cudo sto Srbija ovako prolazi posle Drugog svetskog rata,brat bratu ,Srbin Srbinu oci vadi.Boze oprosti im.

terramare , 16/04/2008, 01:28

I sta se promenilo ? ....

Borislav Tirnanic, 16/04/2008, 04:22

Ma kakav Holivud i njihovi filmovi strave i uzasa,to oni ne mogu niti da izmisle,a jos manje da snime.Sta mi jedni drugima radimo je uzas nad uzasima.Sav sam se najezio nakon ovog teksta.Ne,definitivno nama neprijatelji nikad nisu ni bili potrebni.Sta mislite zasto?

Pavle I. Premovic, 16/04/2008, 20:00