СРЕЋНИ ОБРОК МЕКДОНАЛДС ЧОВЕКА iliti "Make a break - break a Mac"

 

Година је 1988, почетак марта. Мој средњошколски панк бенд одлази на турнеју у северну Италију. А кад се вратимо кући, пролазимо поред километарског реда на Славији, чак од данас непостојећег, срушеног биоскопа Славија (уместо којег имамо красни наплатни паркинг) до улаза у тек отворени Мекдоналдс ресторан у Делиградској, први у некој комунистичкој земљи и први у СФРЈ.              

Самоуправљачи, већ уредно истренирани за чекају у редовима за кафу, зејтин и детерџент, сад стоје и тапкају у месту сатима да окусе хамбургер-на-спрат о ком су начули понешто. Чим је то америчко, сигурно је нешто добро. А већина је закључила да није неки. Много је прогноза бачено да у земљи лесковачког роштиља Мек нема чему да се нада.

Но, десило се управо супротно. Београдски Мек на Славији, прескуп и релативно спор, неколико година за редом био је шампион света по продаји и броју посета. А већ на првом дербију Динамо-Звезда (или је то ипак био Партизан?), навијачи су из Београда понели транспарент "McDonalds 400 км" и певали песмицу "Ми имамо Мекдоналдс, Мекдоналдс, Мекдоналдс, ми имамо Мекдоналдс, а где је вама?" Што је у преводу имало значити, ми смо модернији од вас, загребачких аматера, ми улазимо у свет пре вас.

Ех, да се то мерило бројем поједених Биг Мекова, где би нам био крај. Када је отворен следећи, Мек на Теразијама, то је за неко време био и највећи Мек ресторан на свету и преузео је титулу светског лидера од првог српског Мека. Био је то слатки, обећавајући почетак везе између Мекдоналдса и небеског народа. Што би рекли Амери, дани салате – salad days, кад је нешто ново и свеже. А онда је Мек урадио нешто неопростиво. Преко ноћи је постао симбол америчког зла које нас засипа касетним бомбама из ваздуха. Само што су прве бомбе пале на Београд, сви београдски Мекдоналдс ресторани су демолирани, а било их је између пет и осам, не могу тачно да се сетим, и сви су добро пословали.

Ипак, брзо смо опростили Мекдоналдсу све што нам је скривио. Недуго након престанка бомбардовања, поново смо почели да славимо дечје рођендане у Меку, јер, перфидне ли политике, били су то једини children-friendly ресторани у граду, где (пред)школарци добију и играчку, и кловн се замлаћује са њима, и имају играоницу и свашта нешто...

Исте те 1999. године мој сестрић, четворогодишњи дечкоња, путује са мном из свог лепог средњоевропског градића у разрушени Београд, да обиђе баку и деку. Воз прелази Саву, а пред нама се указује осветљен град, готово леп, са мноштвом светлећих реклама. Клинац залепио нос на стакло и гледа то шарено чудо, а онда раздрагано примети оно што га подсећа на играчке које добије сваки пут кад мама потроши довољно парица на хамбургер. "Мекдоналдс!"

 

 

 Мекдоналдс-човек

 

Касније смо сазнали и неке нове моменте. Рецимо, то да глобализација, тај неолиберални вирус плантераних размера, представља мекдоналдизацију културе. Оно што је Мекдоналдс учинио хамбургеру, то глобализација ради са музиком, филмом, начином одевања, животним стилом људи.

Неолиберализам, идеологија победника хладног рата, није само економска доктрина. То је пре свега доктрина која тежи да изгради Новог Човека. Најшире гледано, ако је реал-капитализам имао за циљ да произведе Марлборо-човека широм света (у чему је добрим делом и успео - Marlboro Man, поред тога што дише ваздух обогаћен нареченим никотинским брендом, носи фармерице и слуша Елвиса...), неолиберализам има свој одговор. То није немачки надчовек, такође један од испробаних пројеката Новог Човека.

Не. Нови Човек нових либерала је Мекдоналдс-човек, својеврсни подчовек, безмозгоид који је добар, дисциплинован потрошач и који не размишља превише. Мекдоналдс-човек викендом иде у куповину и купује одједном и на једном месту, гајбе и картоне и галоне и џакове и промотивна паковања нечега што ће он и његова фамилија појести попити истиснути обући обрисати исписати прочитати одгледати одиграти (...) пре него што дође по нову количину. Мекдоналдс-човек завршио је болоњски Мекдоналдс факултет који нуди тачно онолико знања колико Биг Мек има витамина...

О, још бих до сутра ујутру могао да типкам о атрибутима овог homo hamburgericusa kečapiensa, али не могу, уморан сам а сутра ујутру ми долазе гости из иноземства, треба их нахранити и угостити како доликује Србину геџи, шумадијском домаћину. Те ћемо стога смањити доживљај.

Будући да је Мекдоналдс и изван Србије, широм мајке Земље, препознат као знак злог Вавилона, то се све што на свету мисли и има муда дало у обрачун са овом накарадном корпорацијом. Херој ове неравноправне борбе, Канађанин Morgan Spurlock, жртвовао је сопствено тело и снимио документарац "Supersize Me", показавши шта Мекдоналдс чини човеку који се храни у овом ланцу брзе хране. Корпорација није пала, али је примила први озбиљан ударац. Неки други хероји, мање познати, схватили су као своју мисију рушење Мекдоналдс ресторана, без људских жртава, и то се дешава махом на европском континенту, непрестано. Широм света, антиглобалисти обележавају 10. октобар као светски дан борбе против Мекдоналдса.

 

Београд против Мекдоналдса

 

Београдски рушитељи Мекдоналдс ресторана, који ових дана поново јашу, нису хероји антиглобализације. Они су просто вандали, махом фудбалски навијачи истих оних деноминација које су се својевремено хвалиле пред комшијама да ми имамо Мекдоналдс, а где је њима. Ипак, треба им признати да су вероватно светски рекордери по броју демолираних Мекова, а то није мала ствар.

Њихова идеолошка позадина крајње је опскурна, махом су на екстремној десници, али, занимљиво, чак и такви, њихови рушитељски чинови имају у себи ноту која се може условно схватити као борба за глобалну правду на локалном нивоу.

Међутим, иако антиглобалисти гледају са презиром или барем са висине на етнички мотивисан отпор глобализацији и неолиберализму, треба се присетити II светског рата, када је све што припуца на Немце било сматрано чланом антинацистичке коалиције, с пуним правом, па макар то била и Стаљинова Црвена армија.

Свако ко зада ударац Ротшилдовој империји, тај је на светлој страни силе, барем у назнаци. Свако ко пљуне подругљивог Дарт Вејдера, кловна Роналда Мекдоналда, учинио је нешто важно за мислеће човечанство.

Ипак, мислим да Мекдоналдс не треба рушити. Треба га бојкотовати. Можда је боље да он буде ту, да нас упозорава. Треба га прежврљати, као што су антиглобалисти у Пољској прежврљали овај знак ЕУ. Ако из Србије сасвим отерамо Мека, то ће уједно значити да следећа генерација неће сасвим разумети појам мекдоналдизација. Нека остане један, онај први, на Славији, некадашњи првак света. Купите понекад помфрит или сладолед у њему, колико да може да тавори.