Идеолошки темељи Европског уједињења

У „Новој диктатури Европе“ Еткинсон поново води слободоумне аргументе против бриселске супердржаве, наглашавајући да је Европска унија само станица на путу предратних и ратних нацистичких амбиција ка европској држави у којој доминира Немачка...“

Једно од главних својстава добрих књига је што их скоро нико не чита. У изобиљу литературе посвећене на Западу тематици «европске изградње», незапажено је прошла појава неколико иконокласних есеја који су темељно порушили тезу произведену у европским лабораторијама за обмањивање јавног мњења, по којој се уједињења Европа заснива на демократским и мировњачким начелима и која тврди да ће Европа без граница бити најбољи гарант демократије, мира и стабилности на старом континенту. «Захваљујући» медијском блокусу и неједнакој конкуренцији обимне петпарачке, тобоже «екпертске» литературе на теми «европског уједињења», која преплављује сталаже западних књижара, ти митови су успели да пруже корена у свести већине грађана на Западу.

Осим рада Роднија Еткинсона («Зачарани европски круг»), који је мање више познат нашој јавности, више важнијих истраживања у домену «еврологије» су остала недосежна српским политолозима, што је несумњиво допринело осиромашењу нивоа дебате на ту тему. Штавише, ДОС-овској гарнитури је свакако у интересу да замагли слику о узроцима и идеолошким темељима европске изградње, мада аутор ових редова сумња да интелектуална ништавила која управљају државним кормилом имају уопште појма о позадинама европеизма. Они просто следе «маршруту» коју су им зацртали налогодавци са Запада. ДОС-овом окупаторском режиму је наложено споља да непрекидно понавља једноставне формуле и флоскуле које служе  замлаћивању маса: «Европа нема алтернативе» (као што је покојни Слободан Милошевић засењивао простоту са његовим чувеним «мир нема алтернативу», након чега је искусио Нато палицу), «наша европска судбина» итд.... Папагајско понављање безазлених формула је метод који су преузели од својих западних газда. Дотични су унели у подсвест збуњених и поживотињених европских маса идеју да се воз Европе не може зауставити, да је цели процес европске интеграције историјски предодређен и да је према томе узалудно се супротстављати и пробати зауставити точак историје.

Упрошћавање врло сложеног питања проистиче из волунтаристичког и идеолошког поимања процеса европског уједињења. Валтер Халштајн (Halstein), један од «отаца» европске изградње, је упоредио тај процес са вожењем бицикла: ако престанете да покрећете педалу падате. Еврократи страхују да дође, у случају да се голема европска машинерија макар за час заустави, до непожељног освешћења очараних народа, који би могли увидети јаз који раздваја сладуњав европејски говор и назирућу мору тоталитарне мега-државе.

Анализе људи који пливају узводно, насупрот «току историје», одређеног од стране мудраца који обликују судбину народног «стада» са олимпијских врхова мондијалистичке пирамиде моћи, су угушене усред граје еуро-идеалистичких парола. Медијским бојкотом се осујећују покушаји «дисидентских» гласова да привуку пажњу јавности на негативне особине интеграционих процеса; анатемом политичких комесара се предају забораву књиге високог академског нивоа, чији се главни «грех» састоји у раскринкавању притајене позадине пројекта Европског уједињења.

Нашој патриотској и националној интелигенцији би то требао бити довољан повод за обраћање већу пажњу тим гласовима, уместо да троши драгоцене енергије и време у јаловим узајамним препиркама са незналицама и слугетинама које глуме власт. Примећује се код наших патриотски настројених елита велика ненадокнађена несташица знања у сфери «еврологије». Неретко се дају чути, из уста наших патриотски опредељених интелектуалаца, горке критике на рачун Западне Европе: «Европа нас је издала», «Европа је издала своје вредности», «Европа је изгубила душу». Укратко, Србија реагује као изневерена вереница на тобожњу «издају» Европе.

Да ли за то постоје неке основе? Нису ли такве реакције плод илузија и непознавања стварне природе «Европске уније»? Није ли Европа, напротив, сво време док је рушила Југославију, водила рат ниског интензитета против српског народа и сажимала српски национални простор, радила свесно, у складу са својим тобожњим идеалима, са својим вредносним системом и начелима ?

Књиге професора Паскала Бринетоа (Pascal Bruneteau, «La nouvelle Europe de Hitler») и професора Ролана Хироа (Roland Hureaux, «Les hauteurs béantes de l'Europe») су у том смислу незаобилазна штива за свакога ко себи поставља та нелагодна питања. Њихова истраживања су револуционарна када се ради о поимању историје и идеолошке природе европске конструкције. Закључци и проналажења књиге професора Бринетоа, усредсређене на европејствујући француски амбијент из времена другог светског рата, се поклапају са онима до којих је дошао паралелним радом британски политолог Џон Лауфленд (Laughland), који је у свом есеју «Загађени извори» подвргнуо европску идеологију критици са угла десног либерализма.

Професор Бринето, као уосталом и Лауфленд, је педантно и неумољиво порушио мит о унутарњој «демократичности» и пацифичности пројекта европског уједињења, доказујући да је се међуратни европеизам изванредно добро прилагодио хитлеровом «новом европском поретку» и да је се највећи део про-европских елита Француске ставио у службу немачког окупатора. Подстакнути илузијом и идеолошким склоностима, припадници про-европских кругова су били убеђени да ће Хитлер и нацистичка Немачка изградити уједињену Европу, о којој су сањали између два светска рата, боље и брже од демократских режима. Од часа када су немачке панзердивизије насрнуле на Исток, ради освајања «европског животног простора», европејисти су скинули са лица маску мировњаштва, претворивши се у усплахирене корифеје милитаризма и у обожаваоце бога Марса.

Почели су отворено величати нацизам као једини политички покрет кадар да испуни њихове снове и идеале. Поздрављали су Хитлеров «процес оружаног уједињења» који ће породити «Европску револуцију». То нису чинили из чисто животињског нагона прилагодљивости новом поретку, мада је и тога било, него више из идеолошке доследности. Нацистичка странка је развила у оквиру свог програма врло опширни пројекат уједињења Европе, заснован на концепту великог простора (grossraum) који би се ширио до плодне Украјине, располагао јединственом монетом, централном банком (у Немачкој), јединственим тржиштем.

«Вредносни систем» тога пројекта се у толикој мери поклапао са идеалима које су неговале француске про-европске снаге тог времена, да је прилагођавање тоталитарном новом европском поретку прошло глатко. За њих су европски идеали били далеко важнији од страначких, демократских и националних. Европејизам им је био једина вера, калуп свих моралних и политичких вредности, оријентир, политичка бусола према којој су се управљали. Интернационалистички светоназор звани «европејизам» омогућавао им је да преброде партијске површне несугласице и да се заједнички ставе у службу немачког европског пројекта.

Та «надпартијска идеологија», која се ситуира изнад добра и зла, изнад деснице и левице, изнад националних лојалности, објашњава многе појаве које би се могле, на први поглед, учинити парадоксалним. На пример, француски мировњаци, пореклом са леве стране политичке призме, су са заносом пратили ратни поклич немачке војске кроз источну Европу, под исприком да ће донети трајни мир – наравно на рушевинама европских нација. Већина колаборациониста, поборника «новог европског поретка» и пропагандиста «уједињене Европе» под немачком хегемонијом, није се регрутовала у националистичким круговима, како се често верује, него напротив, на левици ( међу социјалистима и комунистима), међу синдикалистима, пацифистима, католичким центристима, интернационалистима свих боја, техничарима и технократама.

Један од «отаца» Европе, гроф Ричард Куденхов-Калерги, је пророчки наговестио 1927 године да ће убудуће политичка поларизација на «левицу» и «десницу» бити превазиђена парадигма и да ће је заменити нови однос снага, супротстављајући «европејисте» и њихове противнике, другим речима интернационализам против патриотизма. У далековидност такве прогнозе се свако иоле обдарен моћима расуђивања може уверити. Довољно је приметити да се на савременој политичкој сцени Европе, псеудо-елите левице, деснице и центра, десни и леви интелектуалци, изнад очигледних, фасадних свађа и шиканирања, скупљају у приватне клубове «елите» као што су Ле Сиекл (Le Siècle), Трилатерална Комисија, Билдерберг група, Фондација Сен Симон, Аспен Институт, у којима се могу, далеко од очију јавности, усагласити око заједничког програма. У тим клубовима се бивши троцкисти сусрећу са некадашњим фашистима, бивши мировњаци као што је Хавијер Солана са генералима Нато пакта, супер-капиталисти са крупно «подмазаним» синдикалистима, преобраћеним црвеним бригадистима и маоистима (Јошка Фишер). У затвореном кругу «изабраних» и привилегованих, са олимпијских висина, одлучују у друштву банкара, индустријалаца, интелектуалаца и новинара, о календару и планингу европског подухвата.

Народи и суверенистичке странке, које презирно називају «популистичке», нису позвани да учествују у процесу доношења одлука. Та скупина гледа на народе као на безобличну масу коју треба подвргнути «преваспитавању». Опозицију европској изградњи су опрезно уклонили и држе је на маргинама политичког живота. Као свака тоталитарна идеологија, Европејизам догматски искључује могућност расправе са противницима, с обзиром да истина може бити само на његовој страни. Доследно том коду понашања, Жак Делор је изјавио да «аргументи противника Европе нису достојни једне напредне демократије». Европеизам, парадишући апсолутизам, једноставно гласи «демократија то сам ја».

За те кругове – метаструктура власти – демократија је пука љуштура, превозно средство које ће им омогућити да стигну до одређеног циља званог европска, транс-атлантска или светска држава. Када процене да демократски воз не напредује довољно брзо и да би могао да наиђе на непремостиве препреке, спремни су увек да без колебања скоче у експрес тоталитаризма, који краћим путем води ка «новом врлом свету». За узор им могу послужити међуратни европејисти, који су хитро ускочили у воз Хитлеровог новог поретка, да би после рата првом приликом из њега сишли и упутили се на колосек атлантизма.

Европејизам и демократија не морају дакле бити органски повезани. Европејизма окупира и попуњава простор демократије као кукавичије јаје, паразитско тело које изнутра изједа и преобликује систем. То је значај «револуције од горе» коју су проповедали техничари (економисти, индустријалци), која уместо рушења парламентарних демократија споља, привилегује стратегију заузимања кључних положаја унутар државног апарата, са циљем преобликовања система и његовог сламања изнутра. Видети (Gérard Brun, «Technocrates et technocraties en France 1914-1945»,Paris, 1985). Социолог Зоран Аврамовић, правилно процењује да «Једна струја демократског мишљења настоји да демократизује државу и нацију а друга да користи демократију за њихову критику. У овом другом случају демократија постаје инструмент за остваривање економских, политичких или регионално-себичних интереса».

Није дакле могуће, супротно тврдњама политички подобне историографије, гледати на ратни период као на трагичну међуигру, која не заслужује већу пажњу историчара, у процесу европског уједињења. Уочљива је, напротив, познаваоцу праисторије европског пројекта, непрекидност процеса и идеја који теку од предратног до послератног периода, стабилност елита које су проповедала ту идеологију.

Професор Бринето и Џон Лауфленд, излажући се ризику да буду сврстани у редове политички неподобних, су отишли корак даље, тврдећи да је Хитлеров «нови европски поредак», у многим случајевима, био полазна тачка целе авантуре. Не може се порећи да постоје фрапантне сличности између планова и слогана скованих за време рата и поратне европске организације и реторике. Нису ли се фашистички «еврократи» заносили звучним формулама као што су «заједнички економски простор», «јединствена монета», «преношење суверенитета» «Европа региона» итд.?

Са своје стране, професор Ролан Хиро је запазио да европска идеологија поседује унутрашњу логику, која чини да што се више европска конструкција приближава зацртаном циљу, тим поприма све већи број карактеристика тоталитарних система, радило се ту о комунистичком или фашистичком устројству. Према професору Хироу, европска конструкција која је се заснивала до 1985 на прагматичним начелима, почела је од тог часа да се преобликује, и да се усмерава ка (меком) тоталитаризму. У праву смо да се питамо да ли постоји нека тајна спрега између те промене курса и најаве транзиције комунистичког система ка Перестројки.

Динамична и полиморфна природа Европског подухвата изазива збуњеност код многих аналитичара савремених политичких процеса у Европи. Димна завеса демократичности, иза које се крију врло сложени механизми, чини све тежим дефинисање политичке природе ЕУ и размршење испреплетаних конаца демократије, фашизма и комунизма. Модерна Европа делује као нека врста хибрида, смесе у којој су уочљиви трагови свих тих система. Тај парадокс узрокује код многих противника Европске изградње криво тумачење њене битности. Десничари виде у њој накалемљени комунизам, левичари је оптужују за криптофашизам, док понеки совјетски дисиденти пребегли на запад, као Владимир Буковски, препознају у њој, са правом, преображај совјетског система. У ствари, под утицајем личности које су дошле са разних политичких хоризоната, посебно троцкизма и ауторитарног католицизма, Европска Унија је присвојила извесне црте различитих тоталитарних система.

Не губећи из вида те «загађене изворе», све теже је предвидети, како тврди професор Хиро, који ће облик «европски поредак» попримити у будућности и кроз какве ће све преображаје проћи у будућности. Неоспорно је једино, наставља професор Хиро, да се ЕУ не усмерава ка федерализму, него ка централизму. Империјална тежња је суштинска скривена димензија Европског уједињења. Назвали је ми «Европа сила» француског председника Жака Ширака, Империум Ото фон Хабзбурга, «Хришћанство» Ватикана, увек је реч о строго централизованој и бирократизованој империји. У сваком случају, Европска изградња не тежи ка федерацији нација.

Ако може бити говора о федералном устројству, то се више односи на поделу држава нација на мноштво псеудо-државица зване региони. Европејисти интернационалистичког кова не таје своју одбојност спрам нације и циљају растакању националних творевина путем регионализма и унутар-државног федерализма. Што се тиче питања федерализације држава нација постоји консензус између технократских и интернационалистичких псеудо-елита са једне стране и католичких, боље рећи ватиканских кругова, са друге.

Конзервативни католички кругови виде у Европској Унији могући преображај западног римског царства, «renovatio imperii». Субзидијарност, у њиховом речнику, замењује феудализам. Филозоф Дејвид Хјум (Hume) је приметио у свом делу «On the balance of Power» да се непрестано «Европа колеба између два модела: равнотеже и империје, грчких полиса и Рима». Према томе, свака нова империјалистичка и хегемонистичка појава се тумачи у Европској идеологији као «translatio imperii» или «Roma rediviva».

Ипак, на изворни западноевропски империјализам су се током времена накалемиле све патолошке и накарадне идеје које су обележиле различите стадијуме дехристијанизације Европе. Европско уједињење јесте грађено на митовима средњевековног феудализма, Крсташких похода, «Хришћанства» (la chrétienté), мада су Ренесанса «Просветитељство» и буржоаске револуције такође увршћени у корпус оснивачких митова покретача паневропског политичког волунтаризма. Европеизам је у ствари западноцентризам. Уосталом, европејисти масонског кова не пропуштају ни једну прилику да напомену како ће бити тешко интегрисати и поевропити Балканске народе, с обзиром да нису прошли кроз Ренесансу, «Просветитељство» и буржоаске револуције, што у случају Србије, нажалост, није ни тачно. За католичке конзервативце проблем се поставља другачије: могу ли православци бити добри Европљани и премостити своју византијску, такорећи варварску прошлост ?

Истина је да су словенски народи и понеке православне нације позвани да се придруже западноевропској породици народа, али не као једнаки субјекти, него као пасивна пучина, која не придоноси ништа Европи, осим своју јефтину радну снагу, јефтине сировине и храну, као и своје прелепе девојке (ради буђења мушкости сенилних флоридских стараца или франкфуртских блазираних банкара). Запад не интересују Словени, њихова култура, њихова прошлост, него превасходно простор на коме обитавају и сировински плен који лежи под земљом. Словени су једино корисни Западу у улози потрошача нискоквалитетне робе, топовског меса у Афганским каљугама или неком будућем походу на Русију.

Та хијерархијска подела на Европљане који путују првом класом и оне који не заслужују боље од «треће» класе, одразила се на неке важне пројекте претеча савремених еврократа. Економиста Франсис Делези (Francis Delaisi) је предао јавности 1929 своју књигу «Две Европе» (Les deux Europes), која у чисто технократском духу предлаже поделу континенталног простора на Европу А (Европу трактора) и Европу Б (Европу плуга). Прва, западна Европа, је организован и обрађен простор, привредно развијен, друга, словенска Европа се састоји од «агломерата аутономних предузећа и разноврсних етничких скупова». Европи Б не признају се дакле ни државна, ни национална, ни економска самобитност. (стр. 101)

Делези истиче да се те две Европе допуњују, пошто је Европа А високо индустријализована, док се економија Европе Б темељи на пољопривреди. Та разлика у степену развитка, привредна неравнотежа, је битни услов који омогућује уједињење. Европа Б представља потенцијално тржиште за индустрију Европе А и неисцрпљив извор сировина и енергената. Једном речју, источна Европа се схвата као колонија, пошто није предвиђено да се њена природна богатства користе за развој локалне привреде, него да се ставе на располагање западним индустријама.

«План Делаиси», како је другачије названа та теза, су усвојиле многе међуратне про-европске организације и покрети као што су Паневропска унија грофа Куденхов-Калергија или Европска царинска унија. (стр. 102) За време немачког Drang nach osten (продор на исток), про-европски кругови су тумачили напредак немачких трупа на Истоку као «проширење» Европе и интегрисање њеног источног дела. Признавали су Немачкој, као природном хегемону, водећу улогу у рационалној организацији Европе Б.

Новинар Бертран де Жувенел (Bertrand de Jouvenel) је хтео видети у «новој Европи» близанца Сједињених Држава, у којима један индустријски блок (Европа А) искоришћава «колонијални» прирепак (Европа Б) из кога црпи сировинска и пољопривредна богатства. Немачки економиста Вернер Дајтс (Werner Daitz), у оквиру Auslandwisenchafliche Института, је произвео пројекат «органске структуре» заснован на идеји хијерархијске поделе рада између индустријских и пољопривредних држава.

У свим списима европских идеолога наклоњених Хитлеровом поретку је доминирала идеја да је Источни «простор» пасиван, безобличан и недржавотворан, да његови економски потенцијали нису рационално искоришћени и да чека као успавана невеста загрљај западно-европског државника који ће је пробудити из дубоког сна. Историчар Беноа-Месин, у својој повјести Украјине, приписао је Западу улогу да пробуди «фантома Украјину» и да га претвори у «витални простор број један» Европе. Немачка теорија «виталног простора» је била усклађена са европским тезама о допунском карактеру словенске Европе. Француски часопис «La vie industrielle» (Индустријски живот) је предлагао 1941 да се оснује у источном делу Европе «врховна власт, која би, арбитражом између сукобљених интереса» омогућила да се организује источни простор где «извори богатства једва обрађени чекају плодан напор који ће обогатити заједницу и омогућити цивилизацијски напредак» (стр. 100)

Немачки експерти – економисти, географи и демографи - окупационог апарата у словенским земљама су били претече модерних бриселских еврократа и «први зачетници истребљења». Плански су спроводили опустошење села у сврси ослобађања виталног простора за германске колонисте. Часопис «La vie industrielle» (19-21 септембар 1942) је на следећи начин објашњавао ту политику: «С обзиром на високу средишњу густину, прегруписање пољопривредних имања ће ослободити знатну масу радне снаге која ће наћи после рата боље услове живота у индустријским предузећима.» Ту наилазимо на истрајну лицемерну намеру да се на снагу усреће словенска становништва, која је имала као резултат «робовање» словенских народа у нацистичким фабрикама. (стр. 109) Управљајући се истим принципима Европска Унија је наметнула источним земљама кандидатима као један од услова за интеграцију у ЕУ драстичне програме прегруписања малих пољопривредних имања и усвајање законских мера којима се омогућује западним фармерима да откупе неограничене количине земљишта.

Форсирано проширење Западне Европе на источноевропски простор није замишљено као средство за усрећивање и материјално обогаћење народа источне Европе, него за оживљавање малаксале Европске економије. О себичним интересима Европске велике индустрије и стрвинарским апетитима који се крију иза ружичастих парола изрично говори један извештај Европског округлог стола индустријалаца, најмоћнијег привредног лобија при Европским институцијама. Истиче се да је ширење Европске уније од основне важности јер ће «Донети велика економска доброчинства. Те земље ће придонети нове потрошаче, многе способности, технологије, васпитање, вештине. Такође ће придонети материјална средства, као што су земљиште и енергетске сировине, тржишта за наше производе». Сестрински лоби, УНИЦЕ је образложио: «На Западу, наша тржишта су засићена. Већ трошимо све што смо кадри да трошимо... На Истоку, имамо око што милиона особа са софистицираним укусима којима недостају сви производи које ми већ трошимо». Видети («Europe Inc. Liaisons dangereuses entre institutions et milieux d'affaires européens», observatoire de l'Europe industrielle, Marseille, 2000).

Ради боље приступачности источноевропском тржишту, Франсис Делези је замислио у својој књизи «Европска револуција», објављеној 1941, спајање источне и југоисточне Европе са западном посредством разгранате мреже путева, аутопутева, железница, којима би «војске камиона», возови и лађе превозили у једном смеру обрађену робу из западних фабрика, док би у другом смеру путовали необрађени пољопривредни и сировински производи. Технократске елите трећег рајха и њихове Француске колеге су израдиле мегаломанске пројекте просторног умрежавања Источне Европе, као што је на пример био «Дунавски план».

Запостављени силом прилике после пораза Осовине и интегрисања словенских земаља у комунистички блок, ти пројекти су, без већих промена, поново изронили на површину после пада Совјетског Савеза. Програм о изградњи трансевропске комуникационе мреже је усвојен као део «пакета»  Махстрихтског уговора. Осам година касније, 1999 године, покренут је програм Трансевропске мреже (ТЕН), који је представљен јавности као највећи пројекат те врсте у историји, чиме је свесно заташкан нацистички преседан. Тадашњи европски комесар за транспорт, Нејл Кинок (Неил Кинноцк), правдао је подухават под изговором да ће проузроковати високу стопу раста. У ствари, радило се како олакшати великим западним фирмама приступ тржиштима «друге Европе».

Поред економске поделе Европе на кориснике и искоришћене, западноевропске елите су такође уважавале постојање психолошке, културне и цивилизацијске границе између западног цивилизацијског ареала, коме је приписана већа вредност, и заосталог словенског и православног Истока, чије се цивилизацијске особине ниподаштавају. Вођа групе Европска народна странка у европском парламенту и истакнути србомрзац, Белгијанац Вилфрид Мартенс, је предложио 1991 да се повуче на мапи Европе линија разграничења која би се протезала од Сент Петерсбурга до Загреба, и која би делила, на основу социо-културних критерија, «праву» западну Европу у смислу средњевековног «Хришћанства» од православног истока.

Постоји варијанта «плана Мартенс» позната као «теорија три Европе» коју је у најопштијим цртама и са извесним хумором изложио геополитички часопис Лимес : «Узмите на пример једног парадоксалног мађарског филозофа, ма каквог добитника књижевне награде пореклом из Мителевропе, додајте притом једно-два стручњака за политичке науке, радије Француза, све то уз благослов словеначког епископа, добићете готову теорију три Европе: католички Запад развијен, православни југоисток, дакле заостао и центар који се по правилу колеба између та два «модела», али који ће се неминовно вратити – геополитичка одређност – са добре стране.»

Интеграција у страно политичко тело звано ЕУ (романо-германско, католичко-протестантско) је попримило значај историјског пораза и изласка из тока историје за словенске и православне народе. Претапањем у Европски (касније трансатлантски) melting pot и западно потрошачко друштво, усвајањем туђег модела друштвеног и политичког устројства, словенски и православни народи су се бедно одрекли политичке и културне самобитности коју су наговештавали и прижељкивали славјанофили XИX века.

Западна Европа је искористила интелектуални вакуум, немаштину и апатичност које је иза себе оставио комунистички систем, како би збрзано наметнула дезоријентисаним источним народима своје вредности. «Усисавање» источне Европе у орбиту западноевропске псеудо-цивилизације је извршено са јасном намером да се неутралишу месијанске тежње словенске Европе и да се предухитри могућа појава новог пансловенског и православног «културно-историјског типа», заснованог на изразитим анти-материјалистичким и духовним начелима.

Прилагођавајући мисао Николаја Данилевског феномену Европског уједињења, могло би се закључити да је у питању «огромни историјски процес у чијем се ходу решава питање о томе, јели дужно словенско племе... да остане само ништавни додатак, такорећи прирепак Европи, или да са своје стране задобије империјални значај и стави свој печат на цели период историје».

Миленко Терзић - Француска

Српска политика

http://www.srpskapolitika.com/intervjui/cirilica/055.html