ТРАГ У ВРЕМЕНИ ИЗ ЦРНОГ ШЕШИРА

КАРЛИТИН ЛОВ

О књизи Карле Дел Понте: “Лов, ја и ратни злоцинци”

Комнен Коља Сератлић

Поводом коментара о књизи, посебно академика Косте Чавошког под насловом: “Карла мрзи Србе”

Када сам био дипломата у Бугарској, негдје почетком 2006. године, амбасадор Грчке у Софији (ожењен је Српкињом из Сарајева), организовао је за нас 27 дипломата, углавном амбасадора, посјету Атосу. Како смо у највећој грчкој лаври били гости, понашали смо се као монаси (рано устајање на богослужење у 05 сати, рано лијегање итд), имали смо времена за дружење и приче. Тако ми је један западни амбасадор (који је у Бугарској имао велику екипу за праћење конвергенције Бугарске економије и свих параметара живота те земље за улазак у ЕУ) са којим сам био заједно у соби, ћелији, причао, наравно у повјерењу, да Карлита пише књигу. Тај амбасадор је познавао, и то боље од нас дипломата, све ста се догађало у суседним земљама, јер један од битних услова XY земље за улазак у ЕУ су односи са суседима. Често је знао, када се радило о корупцији, криминалу, посебно финансијским трансакцијама, прању новца, трговини оружјем, да нас дипломате из сусједних земаља изненади информацијама, просто нас је било стид како су нас земље одашиљања лосе информисале.

На другој страни, Досови дипломати, нешколовани партијски кадрови за ту професију, у свим земљама, олајавали су своју властиту земљу, износили прљави веш, пљували по својим држављанима, тако да су ме неки дипломати, па цак и један Бугарин, који је своједобно службовао у Београду, питали да ли је то налог Владе и Министарства да тако блате своје држављане Србе и Србију. Ти надридипломати и биједници сматрали су да це ДОС-у у дићи углед ако пљују по ранијем режиму и свом властитом народу. Такмичили су се у извјештајима и телеграмима ко це боље и даље да опљуне, сто се може прочитати у строго пов. и пов. документацији МСП-а.

Српски војни аташе у Софији на крају мандата примио је високо бугарско одликовање, иако је симбол битке на Сливници. Како Бугари битку на Сливници славе као свој највећи празник, јер су Србе потукли до ногу, позвали су кадете из разних земаља да промарширају на свечаности обиљежаваја тог празник. ДОС је одобрио нашим кадетима да учествују, сто је ноторна будалаштина. Бугарски генерал је рекао војном аташеу: “ Ето, први пут ћете ви Срби ући на тле Бугарске у униформи, а да нисте освајачи”. Војни аташе, српски пуковник, одћутао је тај безобразлук. Само да је споменуо Бојник село и најкрвавији пир Бугара над Србима у II свјетском рату када су све побили, цак и дјецу у колијевкама, застидио би Бугарина.

Сто се тиче Карлитине књиге, нисам много придавао важност, с обзиром на то да је постало уобичајено и често досадно да сефови држава, влада или генерално неке личности атрактивног занимања, послије одласка са тих дужности или на крају каријере, пишу мемоаре, разне књиге и узимају велику апанажу. Но, како је рекао да му је то лично Карлита саопштила када одлази на консултације у Брисел и Хаг (сигурно је имао и задатак да извјештава да ли се у Бугарској скрива неко од оних које је јурила Карла), питао сам га шта је основ књиге, да ли само пише о суђењу или уопште о себи, односно да ли су то мемоари и тсл. Дословно је рекао: “Карла је при крају књиге. Објавиће све оно сто је сазнала о чему и са ким је разговарала на просторима земаља чији су држављани оптужени, односно налазе се у Хагу. Посебно се осврће на сарадњу са представницима ДОС-а, за које није имала ниједну позитивну ријеч (нису за овај текст, прим. КС). Ништа мање погрдно није говорила о Шиптарима и Хрватима, те да ће се осветити и изнијети на видјело и њихова злодјела, јер су је углавном, као представници ДОС-а, лагали”

Каже да му је испричала и неке детаље из књиге који се односе на Ратка Младица, јер је уложила сав свој ауторитет да њега доведе у Хаг. Управо због обећања да це Ратка Младица испоручити, а нису, буквално је са гађењем говорила о саговорницима из Београда, посебно о саговорницима из војних кругова, јер га је, према њеним увјерењима, “војска чувала”. Додао је да су представници цивилне власти пребацивали терет на војску, а представници војске на цивилне власти. Амбасадор коментарише да је видно незадовољна са оним ста је урадила, да није испунила обећања да процесуира све оне које је имала на списку, односно да је доживјела неуспјех.

С обзиром на то да сам одлучио да не пишем забиљешку, телеграм из тога разговора, посебно што би то неко у МСП-у бацио у кош или архивирао (то су радили са много озбиљнијим извјештајима и телеграмима, као сто је примјер Вимеровог писма, односно комплетног извјештаја са састанка у Братислави маја 2000. године на коме су присуствовали и дипломати, висе нисам показивао интересовање за књигу Карле Дел Понте.

Без обзира на велики значај ријечи и дјела цијењеног академика К. Чавошког, није добро за академика и један озбиљан лист да се тако паушално и са неколико реченица осврну на једну неоспорно пожељну књигу. Само је један податак довољан да књига има значај, онај који се односи на српског јунака В. Шешеља. Да је било ко изјавио то сто је Карлита написала за Ђинђића, све би оне Кандићке, Бисерке, Павичевићке и др. несрећнице и најамнице скочиле и тврдиле да су то измишљотине, али када је Карлита у питању сви ћуте и не спавају. Књига као баук кружи Европом.

Такође, ваљда је и малом дјетету јасно да се та књига никада не би појавила да главни ментори и владари из сјенке нису дали одобрење, односно дали јој налог да написе ту и такву књигу. К. Чавошки наводи да “то сто су она и покојни премијер разговарали на наводним тајним састанцима...” Стварно је чудновато да академик доводи у питање да су се тајно састајали. За све састанке знали су српски дипломати и обавјештајне службе, односно кућа дипломатије. Ко је уговарао те састанке него министри иностраних послова и њихови трабанти од 2000. године, а зна се који су. Најлакше је реци: “Карла мрзи Србе”. Ја то не поричем, напротив – говорио сам на ТВ каналима, писао жешће и црње и о Карлити и о Холбруку, Солани, разним Ахтисаријима, Де Микелисима, Козирјевима, Черномидинима, Вокерима и свим другим зликовцима и лутајућим циркусантима, који Србима одређују “срећну будућност” у велелепним хотелима уз кавијар и шампањац, уз лепе младе даме и мушкарце.

Хвала Богу сто је Карла написала књигу, без обзира да ли мрзи или не мрзи Србе. Ако у књизи открива и шиптарско-хрватско-муслиманска злодјела, онда је то доказ да није узимала милионе долара, као сто је то радио Холбрук, Вокер, Олбрајтова и још многи други западни, како већ написах, лутајући циркусанти. Она није била тајна за многе који су сарађивали са Карлом. Нема једностране сарадње. Карлита је такву сарадњу казнила. Господо, сто сте радили кусајте. А, могли сте да не сарађујете и да се не утркујете ко це да је прима и то на највишим нивоима, иако то није дозвољавао протокол. Највиши ниво који је требало да је прима јесте ресорни министар. Зато су и Карла Дел Понте, посебно Солана и многи морали бити непожељне особе, нису смјели никада да уђу у ову земљу, не само они већ и њихови потомци.

На крају (иако лудоријама у овој земљи нема краја), велики безобразлук је изјава једног доктора са ВМА поводом књиге, “да Шиптари и Албанци нису имали медицинске могућности и способности да узимају и продају органе заробљених, отетих Срба”. Значи, доктор Карлу Дел Понте критикује и утјерује у лаж. Браво Србине. Карлита, ја сам за Твоју књигу, па ком опанци а ком' обојци, а ви?