Винко Ђурић: НАТО геноцид на Балкану - последице бомбардовања

Винко Ђурић

НАТО геноцид на Балкану - уранијумске и диоксине последице бомбардовања 1999

Те трагичне 1999. за 78 дана бомбардовања страдало је 2.000 цивила и 1.002 војника. Извршено је 36.219 налета војних авиона. НАТО авиони летели су на висинама између 10 до 15 километара где се налази озонски омотач. Резултат њиховог дејства јесте сигурно и оштећење озонског омотача изнад Балкана. Међутим, треба рећи да оштећење озонског омотача има сезонски карактер везан за одређене географске ширине и одређено доба године. Тако да се мора констатовати да оштећење озонског омотача није могло опстати на нашим географским ширинама у дужем временском периоду али је сасвим сигурно допринело глобалном проширењу озонске рупе.

Осиромашеним уранијумом гађано је укупно 113 локација на подручју тадашње СР Југославије, већина на територији Косова и Метохије. Према прорачунима доктора Владимира Ајдачића, на СР Југославију бачено је 13.000 тона осиромашеног уранијума. Американци су признали “сејање” “само” 11.000 тона овог нус-производа уранијума 235 који се користи као гориво у нуклеарним електранама.

Према подацима НАТО, од 5. до 11. септембра 1995. њихови авиони су испалили 5.800 пројектила са осиромашеним уранијумом у близини Хан Пијеска и Хаџића у Босни и Херцеговини.

Међутим, у последице бомбардовања не убрајају се само тоне осиромашеног уранијума, већ и тоне штетних и канцерогених хемијских материја расутих и сагорелих због последица бомбардовања. Опасни пирален из трафо-станица, жива, разноврсни диоксини, сагорели керозин, халони – све су то посредне последице бомбардовања које наносе много озбиљнију штету по човека и његову околину, него што се до сада признавало.

Политичари крију истину

До истине, оне потпуне, тешко је доћи без поузданих података о дејствима (квантитет и квалитет), тачном броју прелета, врсти средстава коришћених за заштиту летилица или борбених средства. На нашој страни о чињеницама везаним за бомбардовање може говорити само квалификована јавност у коју спадају: војни стручњаци, руководства фирми по којима је дејствовала НАТО алијанса, локална заједница на чијем терену се дејствовало, медицински и еколошки стручњаци, научни радници у пољопривредним, водопривредним, нуклеарним, хемијским, технолошким и другим институтима, невладине еколошке организације и појединци стручно оспособљени за еколошке проблеме. Међутим, од свих побројаних припадника квалификоване јавности само се мали број укључио у причу о еколошкој загађености коју је проузроковало бомбардовање 1999. Тај мали број припадника квалификоване јавности био је 1999. укључен у Комисију за процену штете у животној средини формирану од савезне владе. Ова комисија је започела обиман и врло стручан рад, претежно базиран на квалитативној процени штете, међутим, после првих обимнијих и значајнијих резултата неко је из политичких структура наредио обуставу рада. Да је рад комисије био настављен ми бисмо имали много бољу преговарачку позицију како по питању тужби против земаља које су нас бомбардовале, тако и евентуалног обештећења грађана и државе.

На другој страни догађало се да због неблаговременог и неадекватног информисања људи залазе у контаминиране уранијумске зоне па чак и граде објекте за разне намене. Такође треба напоменути да је немарност и својеглавост неких одговорних људи у великим производним погонима довела до тога да се исцурели пирален баци на јавну депонију као што се то догодило у Бору после разарање трафо-станице “Бор 3”. Нажалост, у Бору су се руководиоци локалне самоуправе и челници угрожених индустријских постројења оглушили о све опомене домаћих и страних стручњака тако да је одлагање пиралена обављено на нестручан и опасан начин.

У времену када је заштита животне средине постала кључни појам у научним, друштвеним и политичким опредељењима а највећи проблем у економској сфери, на примеру односа према уранијумском и диоксином рату најбоље се може доказати да су фактори здравља и болести пре свега друштвени, а онај ко крије податке о угрожености становништва саучесник је у злочину.

Сагоревањем нафте ослобађају се различита циклична једињења, која су веома штетна, а под дејством сунчеве светлости и других фактора ослобађају се и диоксини, који су изузетно канцерогени. Уранијум и диоксини учинили су да се бомбардовање СР Југославије може прогласити геноцидним чином.

Последице се уклањају споро и на неадекватан начин

Крајем 2003. (11.12.) кренуло је пут Француске 149 неоштећених кондензатора пуњених канцерогеним трансформаторским уљем – пираленом. У Француској у постројењу “Сеше”, највећем у Европи за уништавање опасних материја, биће истопљени кондензатори. Укупна количина овог опасног отпада смештеног у специјалним контејнерима, процењује се на око 5,5 тона.

У општини Бујановац на локацији Братоселце током 2003. извађено је 350 метака са осиромашеним уранијумом. Током 2004. окончано је и чишћење Пљачковице крај Врања, где је на изузетно неприступачном терену пронађено 48 метака са осиромашеним уранијумом.

Управа за заштиту животне средине Министарства науке и заштите животне средине потписало је 19. јула 2005. године, са Институтом за нуклеарне науке “Винча” уговор о реализацији пројекта санације контаминираног земљишта осиромашеним уранијумом на локацији Боровац, на територији општине Бујановац.

Према најавама из ресорног министарства, током наредне године у плану је санација локације Рељан у општини Прешево, чиме би се завршила санација свих локација контаминираних осиромашеним уранијумом на територији Србије ван Косова и Метохије.

Сви презентирани подаци о предузетим активностима говоре о озбиљности са којом Влада Републике Србије прилази овом проблему. Међутим, за комплетну санацију свих контаминираних површина разним отровним супстанцама, од живе, амонијака, пиралена, и још много чега, треба много новца, толико колико Србија неће имати још дуго. Зато је и битно да се са последицама бомбардовања упозна светска, као и непосредно угрожена балканска јавност. Само широком финансијском потпором из иностранства и брзом акцијом на терену може се реализовати озбиљнија санацији загађеног простора Србије.

Међународне комисије умањују штету

Да се на међународном плану понешто и ради говори податак да је Програм УН за заштиту животне средине, иначе стручна организација у систему УН на захтев тадашње Савезне владе, обавила испитивање стања животне средине у три стручне мисије. Свака мисија била је састављена од експерата из више земаља и анализирала је десетак индустријских локација: Панчево, Нови Сад, Крагујевац, Бор, Ниш, неке термоелектране, Дунав и неколико локалитета са становишта угрожености животне средине као што су Копаоник, Фрушка Гора и Златибор. У исто време радили су исти посао, у истом обиму, и наши експерти и интересантно је рећи да се објављени резултати УН и наши разликују само у неким налазима али су те разлике у границама прихватљивости.

Међутим, евидентно је да до сада нико није започео, а камоли урадио, свеобухватни истраживачки поступак са здравим и угроженим контролним групама добровољаца у одређеном временском периоду не краћем од пет година. Само серије оваквих истраживања на угроженим просторима могу дати адекватне и поуздане резултате на основу којих би се евентуално могле предузети одређене акције. За реализацију овог пројекта потребно је доста средстава која су у земљама у транзицији, као што је наша, врло ограничена и зато је неопходно да се на некој од донаторских конференција реши и овај проблем.

За програм заштите озона у нашој земљи Мултилатерални фонд за реализацију Монтреалског протокола обезбедио је 4,5 милиона долара. Средства су отишла у домаћа предузећа: “Прву искру Барич”, “Обод”, “Прву петолетку”, “ЕИ”, “Југострој”, “Хемофарм”, “Ватроспрем” и у још десет малих фирми, како би се елиминисали из употребе фреони и халони који су криви за уништавање озона. Национални програм СЦГ за коначно елиминисање супстанци које уништавају озон, добио је у јулу ове године још 2,8 милиона долара као и 260 000 долара вредну инсталацију за формирање “банке хелона”. Уз фреон халони су највеће “убице” земљиног озонског омотача, због тога су међународне организације за заштиту животне средине на основу Монтреалског споразума (ратификовало га је 190 земаља) одлучиле да 2010. године, на снагу ступи забрана за њихову производњу и промет.

У озбиљно настојање да се открије права истина о екоциду који се догодио на простору СЦГ спада и тродневни радни састанак о Контролисаној употреби халона одржаном новембра 2004. у хотелу Метропол. На овом скупу је објашњено да су све кабине ловаца Ф-16 пре полетања 1999. биле “наплављене” халоном, како би се спречио евентуални пожар у авиону. Халон се из кабине авиона испуштао по слетању тако да је штетне ефекте халон највише причињавао на агресорским аеродромима када би слетао после обављеног задатка.

НАТО скрива истину

Југославија је те фаталне 1999. године, била полигон за испробавање муниције са осиромашеним уранијумом што је, поред диоксиног рата, и био један од циљева бомбардерске акције против Војске Југославије зацртаних још августа 1998. године. Требало је утврдити какву продорну моћ осиромашени уранијум има при практичним ратним операцијама, какав му је ефекат на живу силу и природну околину и да ли се на тај начин САД могу ослободити хиљада тона осиромашеног уранијума као отпада који немају где да безбедно лагерују.

Иста акција са погубним последицама поновљена је интервенцијом Коалиционих снага у Ираку на који је бачено више хиљада тона уранијумске муниције и због чега је интензитет зрачења на готово целом простору ирачке државе 1.000 пута већи од нормалног. Програм Уједињених нација за животну околину (УНЕП) утврдио је пет врућих приоритета у еколошком погледу у индустријским зонама око Багдада и Фалуџе, где је просуто на хиљаде тона токсичних материјала а које треба уклонити на безбедно место. Међутим, понуда УНЕП – а, није наишла на одобравање Американаца и Британаца који не намеравају да у догледно време изврше деконтаминацију озраченог терена, правдајући то недостатком правних међународних норми и докумената по којима би они били обавезни да изврше уклањање свог контаминираног земљишта. Ово се уклапа у укупно понашање Америке и Британије када су Ирак и СЦГ (Југославија) у питању, јер по сваку цену спречавају независне процене о озрачености животне средине изазване употребом осиромашеног уранијума.

Вођство Пентагона је чак забранило приказивање филма о штетном утицају осиромашеног уранијума на америчке војнике који су боравили у Ираку, а који су припремили за приказивање амерички лекари. Међутим, према подацима антиратне америчке невладине организације “PEACE NO – NUKES” егзактно је утврђено да постоји опасност по човека и остали живи свет од употребе муниције са осиромашеним уранијумом.

Према све обимнијим и валиднијим подацима о деловању осиромашеног уранијума (ОУ), којима се бави светска стручна јавност, постало је извесно да су у САД чак 697.000 војника, који су учествовали у акцији “Пустињска олуја” у Персијском заливу, зарадили уранијумску болест. На иницијативу Хилари Клинтон, урађена су испитивања здравственог стања ветерана из заливског рата и од 27 контрола у 24 случајева пронађени су трагови уранијума у организму а код 60 одсто њихових потомака пронађене су деформисане ћелије. Сви изнети подаци као и прогнозе о хуманитарним и еколошким последицама оправдане су, јер због последица употребе муниције са ОУ пате сви, народи у земљама где је ово оружје било коришћено, али пате и они који су га употребљавали. Али, трагичне последице задесиле су и оне које су агресори подржавали спроводећи ратне операције, као на пример Албанце. Албанци са Космета су са одушевљењем подржали све акције НАТО снага 1999. али су и добили проблем због ког ће за 20 година бити права реткост да неко са угрожених подручја Космета умре природном смрћу. Према званичним подацима НАТО алијансе из 2000. године, ОУ се нашао на свим местима по којима су деловали авиони типа “А 10”. Највише мисија авиони “А 10” обавили су западно од пута Пећ – Ђаковица – Призрен, у околини Клине, као и на простору око Призрена и северно од линије која спаја Суву Реку са Урошевцем.

Италијани организовано против уранијумске болести

Број мртвих војника, подофицира и официра италијанских оружаних снага, повратника из балканских мисија мира, попео се на 35 са тенденцијом наглог раста броја умрлих (Француска је признала 40 а Грчка три мртва од последица балканског синдрома, Црна Гора једног.). Оболелих од Хоџкиновог синдрома и леукемије има и у Италији преко 270. Проценат војних лица у италијанској мировној мисији која су била на Космету и Босни са синдромом онколошких болести пет пута је већи од од просека оболелих у италијанским мирнодопским оружаним снагама али и много већа од процента оболелих међу цивилним лицима оболелим од Хоџкиновог синдрома. Интересантно је напоменути да ниједан други италијански војник ангажован у мировним операцијама у другим земљама широм планете под заставом УН или НАТО није оболео од Хочкиновог синдрома. Због поменутих евидентираних чињеница званично потврђених, италијански Сенат је одлучио новембра 2004. да донесе закон о оснивању Комисије са задатком да испита све појединости и после годину дана рада поднесе извештај Парламенту. Комисија је састављена од 20 сенатора.

Домаћа помоћ у скривању истине

Пронатовски лоби у Србији делује против интереса свог народа, јер спречава било какву расправу о моралној и материјалној одговорности НАТО за последице бомбардовања. Многобројне НВО не узимају у обзир растући број случајева еколошких и канцерогених обољења после бомбардовања. Такође не узимају у обзир и неопходне потребе земље не само у материјалној помоћи за лечење и рехабилитацију оболелих, већ и за провођење мера о ликвидацији, односно, деконтаминацији последица употребе модерног наоружања укључујући и муницију са ОУ. Употреба ове муниције забрањена је резолуцијом Поткомитета за превенцију дискриминације и заштиту мањина комисије УН за људска права из 1996. и 1997. У прилог тези о ризику при употреби уранијумске муниције проговорио је и један од водећих америчких генерала пишући у свом извештају намењеном Белој кући “да употреба муниције са осиромашеним уранијумом трпи подношљив ризик”.

У Србији у којој није регулисан правни статус невладиних организација (НВО) и где оне искључиво живе од новца пристиглог из иностранства на најбољи начин се може рећи да онај који плаћа музику захтева и каква ће се музика свирати. “Борба за паре” условљена је резултатима претходних улагања. А пошто је међу 19 земаља НАТО алијансе највише оних које су и највећи донатори наших НВО онда је сасвим разумљиво што се ниједна од ових организација не бави откривањем истине о дејствима и последицама НОТО бомби. Чак је приметно супротно деловање невладиног сектора који жели да прикрије или да усмери последице бомбардовања ка извору уобичајених традиционалних загађивача. Прави пример за овакву праксу су настојања НВО из Панчева да све повећане последице загађења у условима смањене индустријске производње повежу са аерозагађењем, запостављајући катастрофалне последице 40.000 тона азотног “шута” (делови разорених постројења) који се налази у кругу “Азотаре”.

Наиме, према подацима УНЕП-а који се после трогодишњег рада 2004. повукао из Панчева (истекао им трогодишњи уговор) а који је за време свог деловања утврдио да горући проблем овог града представља баш тих 40.000 тона опасног азотног “шута”, који је настао као последица бомбардовања производних постројења “Азотаре” и који по мерилима еколога представља један од токсичнијих материја које угрожавају човекову животну средину на дужи рок.

Мора се споменути и чињеница да сами загађивачи и жртве бомбардовања податке о елементима бомбардерских и производних акцидената проглашавају за тајним и да се због тога они не смеју презентирати јавности. Такав случај се догодио када су, руководиоци панчевачке “јужне зоне” (како Панчевци називају Рафинерију, Петрохемију и Азотару) ускратили податке италијанским експертима који су септембра прошле године започели пилот истраживање о ризику и несрећама које могу угрозити еко-систем и животе људи.

Интересантно је напоменути да поред поменутих земаља које су признале да имају жртава од последица одложеног дејства уранијумске муниције (Француска 40, Италија 35, Грчка 3, Црна Гора 1) Србија крије жртве. Наиме, у већ много помињаном Панчеву стационирана је 72 моторизована бригада Војске СЦГ која је 1999. учествовала у ратним операцијама на простору Косова и Метохије и међу њеним припадницима има и оних који су умрли од последица дејства уранијумске муниције. Било би добро када би наше власти објавиле све податке везане за ове случајеве. Јер, како можемо тражити одштету или помоћ од међународне заједнице када кријемо стварне последице варварског бомбардовања.

Дволичност Запада

Дволичност Запада не познаје границе. У априлу ове године Парламент ЕУ донео је Резолуцију број Б6 – 0094/2005. којом се регулише процес регионалних интеграција на западном Балкану, тачка 12 у којој стоји узнемиреност због садржаја радиоактивних елемената у контролисаној води и тлу. Исто тако исказују забринутост због спорог темпа деконтаминације у различитим рејонима БиХ. Заступници ЕУ све то чине како би се заборавило да су једногласно 1995. подржавали бамбардовања босанских Срба у БиХ. Добро је, ако су они извукли поуку или наук из 1995. и 1999. па зато нису подржали Вашингтон у инвазији на Ирак.

Све анализе односа САД према остатку света су утврдиле да су Сједињене Државе великим делом изван оквира међународног права, будући да су потписници само трећине актуелних међународних мултилатералних споразума.

Укупно посматрано сведоци смо парадокса да је Америка све ангажованија на глобалном плану, а у исто време су и све изолованије у глобалној међународној сарадњи. Неприхватање Кјото протокола о климатским променама, међународног документа који је почетком године ступио на снагу, или повлачење потписа са Римског уговора којим је створен Међународни кривични суд, само су неки од примера америчког “егоистичног” понашања “мимо света” јер је све очигледније да се САД због непотписивања многих међународних уговора све наглашеније издвајају из међународне заједнице.

Као пример америчке ароганције мора се навести случај са УНЕП-ом. Наиме Међународна еколошка организација “Пријатељи Земље” марта 2004. осудила је покушаје САД да подрију и ослабе до нестанка УНЕП (Еколошки програм УН). Према тадашњем саопштењу “Пријатеља Земље” на првом међународном министарском састанку “Глобални еколошки форум” који је марта 2004. одржан у Јужној Кореји, све присутне земље, осим САД, биле су јединствене у оцени да је УНЕП превише институционално и финансијски слаб и да је због тога неефикасан у борби са све озбиљнијим еколошким проблемима. Том приликом САД су на све начине покушале да оспоре сваки предлог за јачањем УНЕП-а. Међутим “Пријатељи Земље” су успели да излобирају остале земље да подрже француски предлог да се УНЕП оснажи и претвори у моћну и ефикасну специјализовану агенцију УН за еколошка питања.

Шта је УНЕП до сада урадио

Анализирајући извештаје Програма Уједињених нација за животну средину у оквиру УНЕП-а, посвећен Космету, југу Србије и Рт Азра у Црној Гори др Радомир Ковачевић, начелник сектора за радиолошку заштиту при Институту за медицину рада и радиолошку заштиту “Др Радомир Карајовић” Клиничког центра Србије, слаже се потпуно да је на поменутим просторима употребљена муниција са осиромашеним уранијумом. Међутим, запањујућа је чињеница да су након две и по године од бомбардовања детектоване радиоактивне честице и у ваздуху, које се још увек преносе на велике даљине, угрожавајући животну средину и здравље становништва. Због тога је, према закључку УНЕП-а, неопходно да се деконтаминација земљишта, која је још увек могућа, а није извршена, обави што пре.

Било је и плутонијума

Приликом мисије стручњака УНЕП-а 2000. године на Косову и Метохији процењена је угроженост животне средине на 11 локалитета. Према упозорењу стручњака из Института “Др Драгомир Карајовић” у закључцима УНЕП-овог извештаја покушано је да се евидентирана опасност умањи и сведе у неке већ признате али нешкодљиве параметре. Наиме, само у том извештају и никада више није споменуто, да је у неким узорцима угроженим ОУ пронађен и плутонијум. Прича о плутонијуму толико је опасна да јој нема краја, како у објашњењу тако и у последицама.

На позив југословенских власти УНЕП је од 27. октобра до 5. новембра 2001. са тимом од 14 међународних стручњака испитао пет од 11 места, која су погођена муницијом са ОУ у Србији, и једно место у Црној Гори које је било погођено, плус једно погођено војно возило. Ових пет места на којима су извршена испитивања, УНЕП-ови стручњаци су сами изабрали по критеријуму количине употребљеног ОУ, безбедносних чинилаца, карактеристика животне средине и густине становништва. Тим за процену је сакупио 161 узорак, укључујући 69 биљних, 54 узорака тла, 17 узорака ваздуха, 11 узорака воде и 4 узорка размаза. Три пенетратора и три фрагмента пенетратора су такође анализирана. Узорке је анализирала швајцарска лабораторија “Спиез” и италијанска лабораторија АНПА.

Резултати испитивања су показали да се честице ОУ могу детектовати у узорцима тла и у осетљивим биолошким индикаторима као што су лишајеви. Тим је био јако изненађен што је у ваздуху после две године пронашао честице ОУ.

Главни закључак УНЕП-ових стручњака своди се на неопходност сталног надзора контаминираних области све док се не изврши деконтаминација. Међутим, у извештају је наведено да НАТО није дао податке о једном месту свог дејства ОУ а југословенске власти су га идентификовале. Нажалост, избегавање давања правих података постала је уобичајена пракса НАТО свуда где је деловао па и на тлу СЦГ.

Осиромашени уранијум

Осиромашени уранијум се по хемијско-токсичном својству разликује од природног уранијума. Постоје три врсте уранијума 234, 235 и 238. Овај последњи се користи у нуклеарним реакторима за производњу нуклеарне бомбе. У ту сврху га обогаћују с друга два радиоактивна изотопа која су извучена из минерала уранијума, који, пошто је лишен ове две компоненте, постаје уранијум 238 од 99,8 одсто тј. ОУ. Минерал који је двоструко мање радиоактиван од оргиналног. У овој безазленој али не и “наивној” форми се користи, због своје чврстине (густине тј. велике специфичне тежине) јер је двоструко тежи од олова, у производњи штапова за голф, као баласт за авионе, за кобилице бродова, за оклопе тенкове и за повећање пробојности пројектила. Када пројектили од осиромашеног уранијума експлодирају у додиру са циљем, развијају температуру од 3.400 степени целзијуса пробијајући и најтврђе оклопе. Сам ОУ при сагоревању развија температуру близу 3000 степени док са малом примесом плутонијума развија још додатних 400 степени. После пробијања препреке зрно се претвара у сићушне честице, које сагоревају у додиру са ваздухом, изазивајући код оног ко их удише оштећења краткотрајног или дуготрајног карактера. Да ли ће оштећења код контаминираних особа бити краткотрајна или дуготрајна, зависи од облика уранијумовог оксида са којим је особа дошла у контакт.

Постоје два облика уранијум оксида. Један који је у гасној форми и он се може излучити из тела знојењем и мокрањем. Други облик у “керамичком стању” се може физички одржати на неком ткиву на дужи рок, а то значи да особа која је дошла у контакт са овим обликом уранијумовог оксида поседује трајни извор зрачења у сопственом организму, са свим последицама које то зрачење изазива.

Уранијум не спада у олигоелемент, није сатавни део људске ћелије. ОУ има алфа емисионо дејство и велику продорну моћ. Његовим дејством стварају се јонски парови, који цепају све мембране укључујући и генетски материјал који се касније преноси на потомство. Проузрокује поред малигних и многа друга обољења. Поседује токсичност која изазива отровна дејства на свим највиталнијим човековим органима.

Један милиграм ОУ унет у организам довољан је да заустави рад бубрега, док педесет милиграма изазива већу радијацију од максималне дозе дозвољене само за раднике који раде у нуклеарним централама. Технички речено, када радијација продре у тело, довољна је само десетина тримилионитог дела секунде да отме један електрон од човека. Затим електрон, пошто је негативно наелектрисан, оставља позитивно наелектрисан атом вршећи такозвану јонизацију. После тога електрон и атом, пошто су постали нестабилни, производе ланчане хемијско-физичке реакције, проузрокујући промене у молекулима и у генетском наслеђу ћелије, која од тог тренутка може да поспеши развој рака.

У искуству муслимана, Албанаца, Срба и Хрвата из БиХ рођен је феномен назван “америчка киша”. Наиме, особе које су дошле у додир са ОУ врло брзо после контакта жале се на хронични умор, главобољу, претерано знојење и отежано дисање, а те тегобе према изјавама озрачених грађана појачавају се током кишних дана.

Оно што посебно брине је податак да је ОУ опаснији од уранијума јер оксидише, растворљив је у води и требало је да се загађене зоне одмах деконтаминирају, пре него што ОУ стигне до водоносних слојева у земљи.

Најтежа стања код људи настају као последица мутагених, тератогених и канцерогених дејстава ОУ, која ствара радијационе гроздове на хроматину у једру ћелије. Пораст инциденце малигних обољења настаје две до пот године после прве интерне контаминације храном и водом.

Шта последице бомбардовања 1999. могу да проузрокује:

Поремећај централног нервног система

Пораст малигних обољења (рак плућа, штитне жлезде, јајника и органа за варење) и леукемије.

Психолошке тегобе

Пробавне сметње

Поремећаји природне равнотеже животне средине

Поремећај климе на ограниченим просторима и у ограниченом обиму.

Уништавање флоре и фауне

Уништавање озонског омотача

Загађење ваздуха, земље, воде и подземних токова

Генетске поремећаје

Повећање стерилитета код оба пола

Презир моћника према последицама бомбардовања

Бомбардовање БиХ, Југославије и рат у Ираку потврдили су опасне последице употребе муниције са ОУ али су и транспарентно показале потцењивање негативних последица по здравље локалног становништва од стране САД и Британије. Имајући то у виду може се предвидети да ће челне државе бомбардерске акције према Југославији 1999. бити још чвршће у настојању да се до конкретних података и последица не дође никада, посебно сада када САД и Британија имају снажнији утицај на актуелну власт у Ираку и СЦГ.

Црна Гора признаје

Шест од осамнаест домаћих стручњака – физичара и припадника војске, који су учествовали уклањању муниције са уранијумом са Рта Азра код Херцег Новог, задобило је генетске поремећаје, пише подгорички Дан поводом саопштења Министарства здравља Србије.

Према речима помоћника министра др Невене Карановић, реч је о последицама присуства осиромашеног уранијума баченог на црногорско полуострво Луштице током НАТО бомбардовања. Код шест особа је у урину пронађено 0,03 до 0,23 милиграма уранијума по литру и утврђене су специфичне промене хромозома, директно изазване ОУ. Деконтаминацију овог простора вршило је осамнаест стручњака из Еко-токсиколошког завода Црне Горе и београдског Института Винча. Једино је преминуо Жарко Раичевић.

“Глас јавности” 24. август 2005.

У Србији, посебно у јужном делу, у Црној Гори у граничним подручјима са БиХ, Косметом и Албанијом забележен је велик пораст оболелих од рака респираторних органа (према статистичким подацима домова здравља са поменутих подручја). Муниција са ОУ загадила је човекову средину и мењаће стотинама година генетску структуру становништва које је било угрожено овом муницијом.

Укупно гледано постаје неопходно да се координираним акцијама на глобалном плану заштити право људи настрадалих од последица деловања муниције са ОУ као и осталих еколошких загађивача и отрова. У ту сврху треба истрајати на тужби против земаља НАТО пакта, које су нас бомбардовале, из простог разлога, јер ако су деловале плански и синхронизовано ради експеримента над балканском популацијом (последице трпе на разне начине све балканске земље а посебно БиХ, југ Србије и Космет) онда морају сносити сву одговорност укључујући и материјалну, јер би то могао бити фактор уздржавања од употребе овог оружја у будућности.

Свим угроженима од уранијумске муниције и осталих елемената, који су изазвали екоцид, мора се компензовати физичка, материјална, морална и психичка штета, јер само тако правда може бити задовољена, а уранијумска демократија осуђена.

Мора се знати да су НАТО снаге бомбардујући СР Југославију прекршиле следеће међународне конвенције, резолуције и протоколе:

- Конвенцију о деловању на животну средину донету 1977.

- Конвенција о заштити светске природне баштине 1982.

- Стокхолмска декларација по питањем животне средине 1972.

- Додатни протокол број 1 у Женевској конвенцији. У области заштите жртава међународних ратних конфликата 1949.

- Конвенције о забрани употребе одређених убојних средстава.

- Бечке конвенције о заштити озонског омотача

- Монтреалски протокол о супстанцама које оштећују озон (1987. са изменама 1997.)

- Резолуцију Поткомитета за превенцију дискриминације и заштиту мањина комисије УН за људска права из 1996. и 1997.

Тужбе и oдштетни захтеви

Међународни суд правде у Хагу одбио је тужбу СРЈ (СЦГ) против земаља НАТО прогласивши се ненадлежним за ово питање, што не значи да агресија и њене катастрофалне последице није било, као да није било жртава и неће бити нових инвалида и оболелих од рака и умрлих због последица бомбардовања. Ништа није решено ако је суд одбио тужбу, негативних последица има, па има, и на нама је да се све жешће боримо за обештећење, како за уништена привредна постројења, стамбене објекте, болнице, мостове, тако и за обештећење сваког појединца који је претрпео и трпи патње од бомбардовања као и чланова породица који су изгубили негог од укућана.

У исто време док се очекује исход вијетнамске тужбе против САД за употребу “наранџастог гаса”, италијанско министарство Одбране одобрило је давање новчаног обештећења оболелим војницима и официрима као и породицама преминулих војника, жртава ОУ, коришћеног за бомбардовање Републике Српске и Космета током деведесетих година прошлог века.

“Реч је о врло важном преседану и за цивилна лица која су страдала од последица бомбардовања пројектилима са осиромашеним уранијумом. Верујем да се ради о првом кораку ка признавању права на обештећење и за њих”, истакао је крајем марта ове године адмирал у пензији Фалко Акаме, бивши сенатор и садашњи председник Националног удружења жртава, војних лица

Ко нас је бомбардовао?

Белгија, Канада, Чешка, Данска, Француска, Немачка, Грчка, Мађарска, Исланд, Италија, Луксембург, Холандија, Норвешка, Пољска, Португалија, Шпанија, Турска, Велика Британија и САД

Светска јавност мора чути истину

Свесно презентовање непостојања последица по људе и животну средину од бомбардовања 1999. има за циљ да да одрешене руке “извозницима демократије” и њиховим савезницима за некажњену употребу модерних врста наоружања укључујући и муницију са ОУ у будућим ратним операцијама. Због тога је битна подршка напору антиратних и анти-НАТОвских снага, које желе да присиле светско јавно мњење да призна да је током НАТО – бомбардовања СР Југославије, први пут у историји цивилизације еколошка катастрофа створена циљно и плански. Требало је прецизно утврдити ефекте дејства уранијумске муниције и последице диоксиних акцидената у природним условима. Мора се изазвати пажња међународне јавности на опште еколошке опасности и заштиту становништва. Потребно је захтевати од свих актера бомбардовања пуну и објективну информацију о обављеним акцијама као и о истраживањима посвећеним последицама које су изазвале војне операције на непосредан и посредан начин.

Мора се онемогућити сваки селективни приступ утврђивању истине о последицама бомбардовања СРЈ 1999.

У Србији се до 1999. регистровало између 15 и 20 хиљада нових случајева канцера, да би тај број већ 2004. достигао цифру од 30 000 нових болесника.

Мора се још и рећи да су земље чланице НАТО савеза за време бомбардовања СР Југославије починиле према незваничним подацима око 3000 прекршаја који се по националним законодавствима и међународним конвенцијама могу сматрати тешким. Само еколошка штета настала бомбардовањем процењује се од 3,6 до 10 милијарди долара. Прву процену (3,6 милијарди) дао је Завод за заштиту животне средине Министарства за науку и заштиту животне средине док је другу вишу процену (10 милијарди) дао Институт Г17.

Такође треба истаћи да укупна материјална штета нанета СР Југославији, према речима Војислава Коштунице (03.04.2001.), износи 300 милијарди долара.

Шта даље?

На основу свих изнетих података мора се констатовати да је у току агресије НАТО на СР Југославију уочена јасна тенденција вођења “диоксинског и уранијумског рата” против недужног становништва уз планско разарање објеката виталних за живот човека.

Према тврдњама професора Кадера Азмала, који је као министар за водне токове и шумска богатства у Влади Јужноафричке Републике, био гост Светске конференције за очување природних ресурса, у организацији Ројтерс Фондације, у Лондону 1994. са запрепашћењем је тада сазнао да су најмодернији уређаји недвосмислено лоцирали два места са простора бивше Југославије, кључна за контролу водних токова Европе: регион Плитвичких језера и делови Косова и Метохије.

На основу закључака овог професора лако је објаснити зашто је НАТО 1999. на први поглед нелогично, бацио известан број специјално оклопљених бомби са осиромашеним уранијумом. Наиме, такве бомбе се успешно пробијају до дубоких подземних водотокова и трују их на дужи рок. На овај начин спречено је да било које локално руководство на простору Косова и Метохије, било када у будућности, уцењује светске моћнике питком водом као “оружјем” које ће владати светом у овом веку.

На другој страни, диригованим распадом социјалистичке Југославије, други кључни подземни водоток Европе, Плитвичка језера стављен је под контролу одређених немачких концерна. Ово објашњава пристрасност Немачке у акцији превременог признавања Хрватске, што је довело до легализације распада Југославије од стране међународне заједнице.

Када су у питању подземни водотокови на Космету врло је значајно у ком смеру се они крећу, докле досежу и ком сливу највише гравитирају, јер би ти подаци показали праве размере штете по животну околину које су изазвале уранијумске мамут бомбе не само Космету већ и околним земљама.

Укупни скуп поменутих чињеница због размера презентираних акцидената ће на успорен начин изазвати имунодефицит код становништва у зонама еколошких катастрофа. Из дана у дан, повећаваће се ризик канцерогенезе, мушке болести криптохирзма и бесплодност код жена. У одређеном смислу “диоксинска агресија” више је противчовечна него атомски рат, будући да се радиоактивна загађеност мери помоћу гајгерових бројача а контрола диоксина могућа је само у стационарним условима, што искључује активни дугорочни мониторинг. Дијапазон могућих болести код становништва са простора БиХ, СЦГ и Ирака као резултат бомбардовања ОУ и диоксинским загађењима ће се из дана у дан повећавати ако не директно од последица бомбардовања а оно од последица разноврсних посредних дејстава разних хемијских једињења подстакнутих ратним дејствима.

На Балканском симпозијуму о туморима одржаном почетком 2005. презентирано је истраживање Медицинске секције САНУ (Српске академије наука). У студији “Репродуктивно здравље у Србији од 1989. до 2001. године”, уз консултоване статистике из скоро свих наших здравствених центара, увиђа се драстичан пад броја порођаја, али и пораст спонтаних побачаја. Према резултатима из 30 здравствених центара, који су обрађени према методологији Светске здравствене организације, истиче се да се највећи број болести повећава управо после 1999. године.

Како је констатовано на симпозијуму, повећан је број премалигних болести, доброћудних и злоћудних тумора. Примера ради, број доброћудних тумора јајника материце повећао се са 26 на 496, а на грлићу материце на 176. Вишеструко су се увећали спонтани и превремени побачаји. Број умрле превремено рођене деце попео се са 50 на 357, а број умрле малформисане деце са 121 на 610.

Главни циљ закључака БТФ-а (Балканске радне групе УН) је био да се еколошко стање у реонима бомбардовања 1999. представи као последица хроничних и давних загађења животне средине само сада мало усложњено због дејства бомби. Међутим, сам попис евидентираних супстанци у извештају БТФ-а са приближним подацима о супстанцама и загађеним површинама дозвољавају да се сви поменути рејони бомбардовања прогласе за критичне еколошке зоне са одређеним последицама по живот људи и природну животну околину. Тако да циљ агресије НАТО алијансе није био уперен против војске и политичког вођства СРЈ, већ је био уперен против недужног становништва што потврђује избор циљева за бомбардовање који наносе максималну штету екосистему и здрављу људи. Међутим, ту је и пребацивање трошкова за деконтаминацију загађених површина на плећа бомбардованих људи што још више отежава борбу против последица бомбардовања, јер се СЦГ данас налази у економским тешкоћама које не предвиђају довољно средства за деконтаминацију свих загађених простора. Акција државе усмерена је само ка деконтаминацији терена угроженог муницијом са ОУ док је деконтаминација од отровних хемијских једињења остављена за нека “боља времена”.

Рад на евентуалној обнови и деконтаминацији трајаће деценијама углавном због енормних трошкова који би били превелики и за много богатије земље од зајднице СЦГ. Колики су то трошкови показује пример из САД где је у Луизијани загађено 114.685 кубних метара подземних вода угљенхидрогенима (угљоводоницима) и 157.000 тона земље за чије враћање у природно стање је потребно 110 милиона долара а за еколошко чишћење авиобазе Токај близу Будимпеште, у суседној Мађарској, треба утрошити 600 милиона долара.

Еколошке санације представљају проблем читавог региона Балкана и ако се овај проблем врло брзо не реши међудржавна загађења овладаће целим простором који ће постати опасан за живот.

НАТО је употребио још много забрањених средстава којима је загађена животна средина и не сме да објави праве податке, јер би то сигурно изазвало гнушање светске јавности а грађанима СЦГ показало да су тровани и озрачени “хуманитарним оружјем” од стране садашњих “пријатеља” и “савезника”. О укупном дејству НАТО снага на СР Југославију и последицама које су могуће најбоље говоре подаци о количини убојних средстава бачених и испаљених на нашу територију. На објекте на земљи испаљено је 15.000 граната са 22.000 тона експлозива мада се незванично говори о много већој количини експлозива. Бачено је 150 контејнера са касетним бомбама, уз велик број термовизијских и графитних бомби чија је употреба забрањена већином међународних конвенција.

На крају мора се рећи да су гробља у Србији и на Космету све пунија од последица уранијумског и диоксиног рата вођеног против СР Југославије 1999. и да се на територији Србије ради на отклањању последица у оној мери колико расположива средства дозвољавају. Међутим, на територији Космета се готово ништа не предузима да би се ублажиле последице бомбардерских акција НАТО снага, а последице из дана у дан, постају све погубније и могу на крају, због балканског немара и светске ароганције и дволичности, бити катастрофалне по све балканске популације.

Да би се спречили негативни ефекти од последица бомбардовања СР Југославије 1999. нужно је пре свега утврдити праве размере свих акцидената, затим се мора направити план акција за ублажавање и анулирање негативних последица. У целу акцију се морају укључити сви релевантни државни органи од Скупштине, владе до полиције и војске као и институти, здравствене установе, невладине организације, домаће и стране фондације и међународне организациоје за заштиту човекове околине. За решавање овако крупних и дугорочних проблема потребна је мобилизација целе друштвене заједнице као и међународног фактора, јер границе ширења последица од уранијумског и диоксиног рата не постоје. Један од циљева борбе са последицама бомбардовања мора бити и инсистирање на резолуцији Савета безбедности УН којом би било осуђено незаконито бомбардовање СРЈ чијим чином су прекршени многи међународни споразуми и конвенције као и Повеља УН о правима човека.

Реализацију овог додатка помогли су:

Институт за политичке студије

Информативна агенција ИПРЕС

пренето из Јустина