СРПСКИ ЕГО И КОНВЕРТИТСТВО

Мери Дарам, учена и одважна Енглескиња, од 1900. до средине лета 1903. године – обишла је Краљевину Србију и Кнежевину Црну Гору. На основу дневника који је тада водила, настала је књига – „Кроз српске земље“. У њој је написала да су је после повратка из Србије, односно пошто су убијени краљ Александар Обреновић и Драга Машин – знатижељни сународници пропитивали о политичким приликама у Србији. Између осталог, интересовало их је – да ли Србија може да постане република? На то питање, Мери се насмејала, и отприлике рекла – „Шта вам је, па сваки Србин мисли да баш он треба да буде председник“. Од 1903. године, чиним ми се, ипак се нешто променило. Сада је и скоро свака Српкиња убеђена – да би једино она успешно водила земљу.

СРПСКО „ЈА“ ПРОТИВ „МИ“

Нећемо се бавити психоанализом, и за њу карактеристичним поимањем ега (као средишњег дела, троделне личности коју чине још и супер-его, ид). За нас је сада битно изворно значење латинске речи ego, а оно је – ја. Пошто из изворног значења произилази колоквијална употреба речи его у Срба. Речи коју обично користимо уз придев велик, како би истакли да неко придаје претеран значај сопственом „ја“ – како би истакли да прецењује своју личност.

Очито је Мери Дарам уочила, оно што и ми сви добро знано. Наш народ чине људи који своју личност цене као ретко ко, и ретко где у свету. Не треба се позивати на Цвијића, да би рекли и да је такав однос према сопственом „ја“ – поготово изражен код динарских Срба.

Но наш „велики его“ има и много добрих страна. Странци су одавно уочили да и српска убога сиротиња поштује себе. А данас, када су многи образовани припадници нашег народа отишли на Запад, запажају – и да се Срби и Српкиње без претеране снисходљивости опходе са најпознатијим професорима, значајним менаџерима, утицајним политичарима …. На срећу, та наша ноншалантна самоувереност углавном наилази на симпатије, и обично је по нас корисна.

Но зато су „туђини“ са мање „симпатија“ гледали, а и данас гледају – на наш слободарски дух, на нашу често испољавану одважност када је у питању одбрана земље и заштита националног достојанства. На нашу несклоност да моћнима дозволимо да нас ниподаштавају, тако што ниподаштавају оно са чиме се идентификујемо. Има наш его и бројне друге позитивне манифестације, али не би ваљало да сада себе много „тапшемо по рамену“ – и тако додатно „гланцамо“ и ону другу, негативну страну медаље. Страну која доводи до разних социопатолошких појава.

СИТНЕ ДУШЕ ГОЛЕМОГ ЕГА

Сви ми се повремено суочавамо са животним препрекама које нисмо у стању да прескочимо. Неке он њих су објективне – тј. нисмо им дорасли, а неке су ипак резултат друштвених неправди. Да којим случајем имамо праве везе – било би нам лакше и њих да прескочимо. Како год било, кад из неког разлога нисмо у стању да остваримо оно што желимо – рађају се фрустрације.

Нико не живи без њих. Само, нису оне код свих нас једнако присутне. Такође, не реагујемо сви на њих истоветно. Неко за све криви себе – и клизи ка апатији. Други, колико толико рационално и избалансирано покушавају да сагледају ствари, и ако је могуће пронађу решење. Неки, и оно зашта је очито да су сами криви – пројектује на друге, и друштво у целини. А себе виде као жртве, којима не дају да размахну „величанствена крила“.

Пошто смо ми нација израженог „ега“ – последња појава је код нас распрострањена. Ретко нам се чини да добијамо оно што нам по „правди припада“, а неретко и да се „силе мрака“ обрушавају на нас „праведне“ и „ингениозне“. Додуше, често осећање спутаности и није без основа. О нашем клановском духу, свеопштој корупцији, традиционалном непотизму и другим сличним „бољкама“, нема потребе ни да говоримо.

Необуздано вредновање свог „ја“, под „теретом“ фрустрација, може да доведе до екстремних реакција. Како у односу према другим људима и појединим групама, тако и друштву у целини. Због повређеног самољубља, појединци су спремни да издају своја уверења и своје ближње, да „шурују“ са непријатељем земље, да се упусте у отворену издају отаџбине, па и да се одрекну вере и националног идентитета.

Све то људи раде и због материјалне или неке друге користи. Ипак, најчешће користољубље иде у комбинацији са повређеним самољубљем. А код одрицања од своје народности и традиције, готово увек иду заједно. Макар, док се број фрустрираних конвертита толико не увећа да „пробију лед“ – да својим примером код многих људи „угуше“ осећање срама. И тако их подстакну да почну „хладно“ да калкулишу и о ономе што се сматра недодирљивим и „светим“.

Ипак, док то не постане уобичајеније, људи се одричу своје нације јер су, несумњиво ирационално и безразложно, кивни на њу у целини. Или зато што су, често са разлогом, љути на неке њене припаднике или институције, који имају велики друштвени значај. Историја је пуна сличних примера и код других народа. Тако, извори сведоче да је немали број Грка у Константинопољу и другим градовима, због сукоба са људима од утицаја из редова сопствене националне заједнице – прихватао ислам. Забележено је и да су хабзбуршки официри Немачке и Мађарске народности, често и са племићким титулама – после неких зађевица и унутрашњих сукоба, прелазили на отоманску страну и постајали муслимани односно „Турци“.

Било је таквих случајева и код Срба, но наше сународнике је „големи его“ чешће терао у још веће застрањивање. Или мање – ако спадате у оне што незаслужене фрустрације сматрају олакшавајућим околностима и за „ненормалне“ поступке. Немали број Срба је мењао веру, и „политички“ идентитет, који је постепено прерастао у национални – не зато што су били љути на сународнике, већ су се њих одрицали зато што су били кивни на „сурову судбину“. Постајали су муслимани или католици – јер нису могли да трпе да због свог верског и националног идентитета буду „људи другог реда“! Јер нису могли да поднесу да сјашу када поред њих пролази „Турчин“ или да у аустријској армији могу да напредују само до оног чина који не захтева да његов носилац буде католик или унијат.

И није ненормално што су ти наши сународници били бесни због дискриминације. Ненормално је како су због тога поступали. Ненормално је што им је сопствена личност до те мере била битна, да је спрам ње све друго багателно! Па и народ у коме су рођени, па и сопствени преци. А нису без основа Римљани говорили: „Трговати државом и народом није само срамотно, већ је и безбожно“.

ОД СЕКУЛЕ ДРЉЕВИЋА ДО НИКОЛЕ САМАРЏИЋА

Било да људи одбацују свој национални и верски идентитет због тога што су бесни на свој народ; или због другоразредног статуса народа у коме су рођени; или само ради користи онда када порасте број конвертита – однарођивање не може да прође без испољавања одбојности према свом народу. У ствари, повређене умишљене „величине“ га замрзну и пре него што га одбаце. Остали, морају бар да се праве да га презиру како би их прихватила група у чије редове улазе. Штавише, за њих је корисно да у мржњи буду ревносни – како би били боље прихваћени. Још нешто – конвертити су, макар док „турчење“ не постане распрострањено, дрски и агресивни људи. Одважни, макар у чињењу недела. Отуда се пуном снагом, и са много „задовољства“, окоме на „бивше“ сународнике као неке неугодне свдоке свог „злочина“.

Такав човек је био Секула Дрљевић. После пуштања из заробљеничког логора 1918. године, започео је успешну каријеру у администрацији уједињене државе Срба, Хрвата и Словенаца. Но, напредовање није ишло оним темом који је Секула Дрљевић очекива. Он, који је до 1913. био црногорски министар просвете, морао је да „чами“ на месту обичног начелника у министарству правде Краљевине СХС. Отуда, његов национални, српски ентузијазам – почео је да бледи. Иако је био присталица уједињена, и није му одмах засметао модел припајања Црне Горе Србији, када се осетио фрустриран – постао је заговорник „црногорских права“. А у следећој фази и – Хрват. Потом је устврдио да су то и остали Црногорци, а онима који то нису желели да буду – наменио је „нож“. Позната је његов допринос у масакрирању црногорских четника који су се пред крај рата повлачили преко територије тзв. НДХ.

„Несрећна“ је била и београдска судбина Јеврема Брковића. Млад и амбициозан – желео је све одмах. Но, није добио стан у нашем „граду на две реке“, нити је добио функцију какву је прижељкивао. И шта је друго њему, човеку големог „ега“, остало – него да постане Дукљанин? И да „љуто“ омрзне свој народ, који није умео да препозна „величанствени таленат“. А друговао је у младости са Матијом Бећковићем, и са Радованом Караџићем – и био гордо поносан на своје српско порекло. Али, не морамо да се враћамо у двадесете или шездесете године прошлог века. Имамо пред очима и један актуелан пример – Николу Самарџића!

СРБИЈА ДО ЕСТОНИЈЕ

Радован Самарџић је био велики историчар. Један од највећих које смо имали. А био је и, у најбољем смислу, велики Србин! Велики Србин, додуше на неодмерен па и агресивнији начин, био је и његов син. Постао је и историчар, но неоспорно другачијег „калибра“ него његов отац.

Никола Самарџић је постао асистент на Филозофском факултету, и то на Катедри за општу историју новог века – чији је његов отац био шеф до пензионисања. Затим је и докторирао, поставши прво доцент па онда ванредни професор. У међувремену је, вредно, објављивао радове и књиге. Нажалост, оне нису наишле на сјајну оцену од стране стручне јавности. Уз то, због Николиног, чини ми се, непотребно натегнутог стила – његове књиге нису нарочито занимљиве ни читалачкој публици. И то упркос занимљивим темама којима се бави. Стога, док су књиге Радована Самарџића штампане у великим тиражима, и док су их због литералних квалитета са задовољством читали и они које историја много не занима – Николине тренутно могу да се купе за 100-200 динара на тезги прекопута Железничке станице. Тамо где се продају књиге које су дуго стајале на полицама књижара. Тужно је, али је тако – таленат се увек не наслеђује.

Но, док је Радован Самарџић био жив – Никола је ипак могао да се нада некаквој каријери и да ће универзитетско окружење уважити његове велике амбиције, могуће је и да се надао да ће постићи и чланство у академији наука. Можда је и због те амбиције и желео да се докаже па је и давао „прекомерног одушка“ свом српству. Све је чинио како би у немирним и ратним временима био опажен као полетни и немилосрдни „интелектуални ратник“, на „правој страни“ на страни своје нације.

Академик Радован Самарџић умро је почетком 1994. године. А сви знамо какви су људи. Ако и не забораве пријатеље или људе од ауторитета којих „више нема“, забораве њихове блиске. Никола више није био оно што је мислио да јесте, једноставно је остао без моћне подршке какву је до тада уживао. Вероватно се осетио повређеним и осујећеним и тој мери да је то изазвало и за оне који су га познавали неочекивану и радикалну реакцију. Огорчен он је почео да мења своја политичка уверења. Престао је да буде националиста, макар и умерени.

То се ипак у пуном обиму није испољило „преко ноћи“ већ је то била постепена „еволуција“. Самарџић је прво потражио неко „прибежиште“. Настојао је, ублажавајући своју националну реторику а истичући демократска, прозападна опредељења – да олакша себи даље усавршавање, да пронађе издаваче заинтересоване за оно што пише, да „отвори“ себи медијски простор и врата за напредовање. И наравно, одмах су се нашли они који су увидели интелектуални и политички потенцијал он има. Како своју амбицију није могао да оствари међу онима који су важили као национални, или је пак једноставно процењивао да је време „националне еуфорије“ прошло па се окренуо оним другима. А они су га охрабрили да крене даље у „личној транзицији“ јер је било значајно да се са „српским национализмом“ обрачунава баш националистички конвертит и што је најбоље да то буде син нашег великог историчара националне оријентације. Можда неком од њих и није било згодно да комуницира са бившим националистом, али је то очигледно било вредно жртве.

Тако су се Срби Николи сасвим „откинули“ од срца. Свестан онога шта ради, и зашто то ради – чини се да се искрено отуђио не само од националиста већ и од целог свог народа. Неки од таквих иду дотле дао мрзну свој народ и да више не могу да се сматрају његовим делом. Но питање је шта Самарџић мисли и у шта верује да је постао, да ли је припадник српског народа или не. Без обзира како се декларише. Јер, ако неко каже да су само границе ЕУ оне границе које Срби треба да бране, да Срби треба да се идентификују са простором од Атлантика до Естоније, по цену одрицања од дела своје националне територије и равнодушности према делу сопственог народа – онда је несхватљиво како то он може да се осећа као део српског колективитета.

ЛОШИ ЉУДИ ЗА ЛОШ ЗАДАТАК

То што се Никола Самарџић, Биљана Србљановић или Наташа Кандић, вероватно декларишу као Срби, скоро сам сигуран – није резултат њихове воље. Могли би они да буду и некакви етнички Европљани (или ће можда бити) или можда по узору на Секулу Дрљевића – Хрвати. Дакле неки од њих се још декларишу као припадници српског народа иако себе не осећају као „Србе“. Они у најчешћем случају за сада знају шта нису, али не и шта јесу.

Но њихова мисија и није да буду неки „други народ“ већ да буду квасац који ће српској форми дати неки другачији, а неретко и супротан садржај. Они треба да изнутра доврше процес мутирајућег преображаја уз задржавање спољашње форме. Циљ је да се Срби „покају за своје злочине“ да се одркену своје традиције и да изграде нови глобалистички и европејски идентитет народа. Крај процеса је да Срби постану „глобалистичка раја“ дакле лојални и сервилни послушници глобалне елите, а ако затреба и њихово верно топовско месо за разне „афганистане“.

И ту су Никола и компанија – подбацили. Велики „его“ је непредвидљив. Лако га је искористити, али је тешко на основу њега урадити нешто конструктивно и дугорочно. Макар, када се ради о финим нијансама. У случају „простих форми“ – још некако и даје резултате. Могао је тако некада Јован да постане Мехмед, и да потом са исуканим јатаганом крене на неког дојучерашњег сународника. Но данас је задатак етноинжењеринга много суптилнији – а то је да убеди већину Срба да је његова прича исправна и да треба да га следе. Да га следе на „новом путу“ и без обзира на његову недоследност коју он пројектује на друге кроз изјаве типа „накнадна памет је готово једнако спорна као и првобитна глупост“. Речи које нас подстичу да додатно размислимо о кредибилитету некога ко је јуче прича једно, а данас говори супротно. Када је Никола био у праву онда као горљиви националиста или сада као исто тако горљиви интернационалиста.

„Велики его“ код конвертита рађа такву острашћеност да, осим ако се не ради о правој борби или полицијско-тамничарској служби – постају дугорочно штетни за „идеју“ којој служе. Много више људи отерају својом неприкривеном агресијом и нетрпељивишћу – него што успеју да придобију. Много више људи учврсте у постојећим опредељењима, него што их охрабре да та опредељења бар преиспитају. Без обзира на интелигенцију и медијску вештину (научену ко зна где) они заправо раде у корист штете своје идеологије. Како они нису корисни за промоцију своје приче, ми желимо да они и даље остану на својим позицијама, али се бојимо да ће се неко досетити да они сваким својим наступом иритирају људе и створе десетине и стотине нових национално опредељених. Они не уважавају ни начело старих мајстора манипулације језуита који кажу: „Циљ расправе није надвикивање и вређање, већ придобијање срца неистомишљеника“.

ШТА ЈЕ НАМА ЧИНИТИ?

Под „социјалним капиталом“ подразумева се све оно што унутар једног друштва олакшава колективну акцију. Све оно што доприноси заједничком деловању људи – ради опште користи. У још ширем смислу, под „социјални капитал“ подводи се и оно што на нивоу друштва омогућава људима да успешно раде и у свом личном интересу. Да „приступе“ економским и другим друштвеним ресурсима, и да имају шансу да се самореализују. Значи, ради се о својеврсној „друштвеној клими“ односно „друштвеној логистици“ – која у већој или мањој мери иде у прилог настојањима људи да унапреде сопствене животне услове, али и да допринесу бољитку групе до које им је стало.

Да погледамо истини у очи. Наш „социјални капитал“ је на ниском нивоу. Систем није срачунат на то да у „контролисаним условима“ учи људе да пливају, и да их потом у пливању подржи. На свакоме од нас је да ускочимо у реку пуну вирова, и да се копрцамо како знамо и умемо. Ко има „блиске“ који су сами вични пливању – има много веће шансе да стигне до друге стране реке. Наравно, и у земљама са много већим „социјалним капиталом“ – људе до успеха не воде „за рукав“. Али, бар су прецизније дефинисана правила и боље се примењују. Бар постоји систем који оним спремним да раде – олакшава приступ жељеним ресурсима. И од тога сви имају корист!

А ми, уплашени јер је колач мали, и у страху да неко не дограби наш део, али и умишљени и сујетни – спречавамо да се ваљано испоље потенцијали нашег друштва. Тако колач остаје и даље мали. Једино, уз много буке и туче – повремено се другачије дели. Зато наше предстојеће реформе, а то су тек мере које додирну „срж“ проблема а не одвијају се само на површини – морају да буду у функцији повећања „социјалног капитала“ српског друштва. Морају да буду усмерене на подизање поверења грађана према држави путем ефикасног ублажавања свега онога што се широко препознаје као главна кочница нашег развоја.

Тако ће најбоље бити охрабрена и подстакнута „доброћудна“ интеракција међу грађанима – интеракција која чини пола успеха. Тако ће држава стећи кредибилитет и да непосредно, путем образовног и васпитног система, подстакне јачање свих оних вредности од којих зависи здравље једног друштва. Јер – „речи лете, а примери остају“. Тако ће бити и мање разлога за фрустрацију – и то фрустрацију на „опасном терену“. Међу људима који, по правилу, имају велики „его“. И могу, као припадници ретко ког народа, због личне фрустрације да оду далеко; чак и у воде „националне деструкције“. Све у свему, тако ће бити више успешних и задовољних људи који ће доприносити слави и прогресу Србије и српства, а мање нових Секула Дрљевића, Јеврема Брковића и Никола Самарџића.

* * *

Све се мења, али не може баш све толико да се промени – да дође до суштинског преображаја! Океан не може да постане река. Тако и српски „его“ не можда много да се „смањи“. Једино могу да се створе погодније околности да он иако „дебео“ остане „здрав“. А они што имају изражене „психолошке предиспозиције“ да буду бојовници – да то бар буду у нашу корист!

Ипак, док сам претходни ред писао – пробудило се и побунило нешто „православно“, „светосавско“ у мени. Као да чујем неки „унутрашњи глас“ како говори: „Ниси у праву. Стварајте ви социјални капитал да би имали бољу земљу и друштво, и да би били срећнији. Борите се против оних који вас угрожавају – али тако да останете људи и поред тога што сте Срби!“ Зато, нека екстремисти, „људи мржње“ – иду из наших редова! И нека друге „усрећују“ својим друштвом. Боље је да нас не срамоте, тако што се онакви какви су, боре за наша права и интересе!