BORIS GAMP
U srpskoj javnosti već su se čula poređenja Borisa Tadića sa filmskim likom Foresta Gampa za čiju je ulogu Tom Henks svojevremeno dobio Oskara. Neko bi mislio da se radi samo o paraleli Tadićevih glumačkih sposobnosti da, kao političar poznat po manekensko-marketinškom imidžu, vešto sebe u javnosti predstavlja kao dobroćudnog i naivnog momka iz komšiluka. Analogija je, zapravo, mnogo dublja i mnogo ozbiljnija. Naime i Boris i Forest su momci skromnih potencijala, sa nasleđenim talentom (Borisov fizički izgled, Forestove trkačke sposobnosti) i dobrog porodičnog vaspitanja. I jedan i drugi inkliniraju sportu i predstavljaju se kao ljudi sa sportskim srcem. Ali gde se negde doda, negde mora i da se oduzme. Sportsko srce najčešće povlači i sportski mozak. Ili što bi naš narod rekao više sreće nego pameti.
Lik Foresta Gampa prikazuje nam na najbolji način kako spletom slučajnosti i istorijskih okolnosti, jedan prostodušni mediokritet postaje svedok i učesnik velikih istorijskih događaja. Na svom životnom putu, često nesvestan šire situacije, Forest se susreće sa znamenitim istorijskim likovima, predsednicima država, učestvuje u istorijskim demonstracijama, mimo svoje volje i namere postaje heroj izvikan od strane medija, samo zato se u pravom momentu našao na pravom mestu, i pred kamerama spontano izrekao neku u tom trenutku prihvatljivu i simpatičnu dosetku.
Bilo je slično i našim predsednikom Borisom. Ko je pratio njegov životni put, a naročito njegovo predsednikovanje, mogao je lako da uoči brojne sličnosti sa Forestom Gampom. I on se igrom slučaja nalazio vrtlogu istorijskih zbivanja, bio je učesnik u demonstracijama i previranjima, uspeo je da se slika sa poznatim ličnostima. Scena kada se Forest Gamp slika sa američkim predsednikom toliko podseća na Borisove predizborne spotove u kojima se sreće sa svetskim državnicima, a da pri tome ni sam ne shvata najbolje šta traži tamo. Naročito nas je asociralo Borisovo ponašanje na Forestovo kada je na velikoj predizbornoj konvenciji na dobacivanje publike „borise Borise" on odgovorio da hoće jer ga je tako naučila mama. Tako je i Forest čitavog života ostao nezreli dečak svoje mame.
No naš je Boris Gamp postigao puno više nego što je Forestu bilo nemoguće – uspeo je da postane predsednik Srbije, i da na toj funkciji prilično uspešno glumi predsednika. Ali, iz njega je uvek virio nesigurni i smušeni Forest Gamp. Njegove predsedničke delatnosti, nesnalaženje u svetskoj politici, nevešt način na koji je komunicirao sa stranim državnicima, izjave u medijima koje je krajnje površno, a opet široko prihvatljivo davao, sve to je govorilo da je Srbija u stvarnom životu, a ne samo na filmu, dobila predsednika kakvog nema ni na filmu – Borisa Gampa.
Iako mu je do sada sve išlo kao po loju i iako je do sada uvek imao sreće naš Boris Gamp mora da se pokaže kakav jeste – smušeni momak koji je do sada uvek imao sreće i koga ljudi vole jer im deluje pristojno, no koji ne može biti pravi predsednik Srbije u teškim vremenima. Tu njegova manekenska poza, kućno vaspitanje i prežvakane fraze o Evropi, budućnosti i boljem životu koje mehanički ponavlja nisu više dovoljni srpskoj javnosti da je ubedi da ima pravog predsednika. Opšta mesta koja ponavlja kako je recimo bolje biti bogat no siromašan, i kako je lepše biti mlad nego star ne mogu više doneti pobedu i pored sveg marketinga. Ljudi su provalili najstrože čuvanu tajnu – predsednik Srbije je Boris Gamp.
Bane Sumar
