(А)национална модернизација

Латинка Перовић, и њени истомишљеници – протурају тезу по којој је модернизација суштински неспојива са тежњом српског народа да обезбеди јединство свог етнички простор. Ко је за једно – неизоставно не придаје значај другом, а неретко му се и супротставља. Тако је, наводно, било јуче – а „тако је“ и данас!

БАЈКА О ДВА КОНЦЕПТА

На једној страни је „концепт модерне државе“, изграђене по западноевропском узору. Та држава је одговорна, правна, посвећена својим грађанима, демократска, ефикасна. Њена привредна је напредна и либерална, њен образовни систем је функционалан и обухватан, а културне установе су динамичне и отворене. Укратко, како каже Л. Перовић, ради се о оријентацији „државе на развој у дубину“. И наравно – таква држава није баш вољна да се „бакће“ српским националним питањем.

Насупрот том модернистичко-дубинском концепту, наводно, стоји онај посвећен „ширини“. Разуме се – територијалној. Ту се све врти око „заветне мисли о ослобођењу и уједињењу читавог српског народа“. А на плану унутрашњег развоја „заточеници“ тзв. заветне мисли, умногоме, теже ономе што је „антитеза“ модерне државе. Сувише воде рачуна о „социјалној правди“ уместо да се доследно залажу за „либерални капитализам“, истичу интересе нације на уштрб права појединаца, поклоници су обичаја и традиције …. Све у свему, држава какву желе „заточеници“ – представља отелотворење „народа као целине у социјалном и етничком смислу“. И, само по себи се „разуме“ – та држава није у складу са „духом“ економске и сваке друге модернизације, политичке конкуренције и слободе појединаца. Наравно, „национална концепција“ укључује и „мрачну“ спољнополитичку оријентацију на Русију, и негативан однос према Западној Европи, односно „евроинтеграцијама“.

Како каже Л. Перовић: „Напредна и Либерална странка биле су на трагу западноевропског пута, односно изградње реалне српске државе после 1878. године као модерне државе по узору на западноевропске државе“. „Унутрашња сметња“ таквим настојањима била је Народна радикална странка – која је заговарала „онај други“ концепт. „Спољна сметња“, не треба ни рећи – била је Русија. А Србија се и данас, по истим шавовима, „у суштини дели на два блока“. Само сада су са једне стране прави „Европејци“ окупљени око ЛДП-а, и нешто мало гори али сваким даном ипак све бољи „Европејци“ – обједињени у „Коалицију за европску Србију“. На другој страни су „силе мрака и словенофилства“ – народњаци, радикали и социјалисти.

ПАТРИОТЕ – ЗАТУЦАНИ МРАЧЊАЦИ?

„Антиевропска“, „анимодерна“ Народна радикална странка – дошла је на власт 1887. године. И не да није угрозила тек спроведене „политичке реформе“ (Закон о штампи, Закон о зборовима и удружењима), „економске реформе“ (Закон о изградњи железничке пруге, Закон о Народној банци, сет финансијских закона и трговинских конвенција), и друге „реформе“ (Закон о обавезној основној школи, Закон о заштити здравља народа, Закон о судијама, Закон о стајаћој војсци) – већ је на најбољи начин учврстила тековине модернизаторског деловања либерала и напредњака.

Парламент је 1888. године усвојио Устав којим је уведена парламентарна демократија, и којим су загарантована грађанска права. Обезбеђена је слобода штампе и заштита од самовоље власти. Прописан је начин лишавања слободе, извршења претреса, а забрањени су преки судови. Уведена је пуна слобода збора и удруживања. Установљени су ефикасни механизми за контролу владе. Окрузима и општинама дата је широка самоуправа. Обезбеђена је судијска независност.

Под радикалским владама Краљевина Србија је наставила да се економски развија на исти начин као када су на власти били тзв. прозападне снаге. Штавише, одлучно противљење било чијој економској и другој превласти – додатно је убрзало њен привредни развој. Наша земља је ушла у тзв. „царински рат“ са Аустроугарском, и упркос тврдњама многих да немамо „алтернативу“ и да морамо да погнемо главу – из њега изашла ојачана.

Како наводи историчар Стеван Павловић: „Њен успех био је економски колико и политички. Потреба за прерадом свињског меса ради извоза на удаљена тржишта помогла је Србији да развије индустрију и 1911. оконча рат свиња, углавном наметнувши своје услове“. Упоредо са настојањима да отвори нова страна тржишта, српска влада је много тога учинила и на уређивању и развоју унутрашњег тржишта. „Реформисан“ је бакарски сектор, унапређен саобраћај, побољшана је извозна контрола и осавремењен царински систем. Све то је допринело привлачењу страних инвестиција. У раздобљу од 1904. до 1910. године – Французи су уложили значајна средства у руднике Мајданпек и Бор, а Белгијанци у експлоатацију угља у рејону Алексинца. Што се британског капитала тиче, он је уложен у металуршки комплекс Смедерево.

О „антимодерном“ ставу радикала, и о „потпиривању“ негативних трендова у економији – говори и делатност Лазара Пачуа (1855-1915). А у питању је познати првак те странке, и прворазредни финансијски стручњак и дугогодишњи министар финансија. Домаћински је управљао државним средствима, показао се као способан преговарач у вези са добијањем повољних кредита у иностранству, уредно је сервисирао јавне дугове …. И због света тога био је цењен од најугледнијих светских економиста свог времена. А по аналогији са нашом историјом са краја 19. и почетка 20. века – о „антимодерном“ ставу наших данашњих национално опредељених снага сигурно „говори“ њихово настојање да Србија добије савремене аутопутеве, да кроз њу прође магистрални гасовод, и да Београд коначно постане мегаполис чији грађани се возе метроом уместо „предпотопским“ трамвајима.

Но, нешто је ипак тачно из садржаја „бајке о мрачној Србији“. Радикали су стварно настојали да колико толико заштите социјална права најширих слојева србијанског друштва – па су енглески путописци чак говорили да је „Србија рај за сиромашне“. И можда је баш због тога што социјална диференцијација није попримила размере које оптерећују унутрашње односе и нарушавају националну солидарност – српска војска показала толико истрајности и храбрости, толико самопрегорне посвећености, у ратовима од 1912. до 1918. године. С друге стране, можда социјална поларизација друштва која нам се сада намеће није само мотивисана користољубљем, односно доктринарним увођењем „либералног капитализма“. Можда има за циљ и да изнутра паралише све српске националне тежње.

Настојали су радикали и да у мери која не ремети напредак, очувају наше обичаје. Да раде на уједињењу српских земаља. И ради тога – да сарађују са свим оним државама са којима смо могли да нађемо заједнички језик. Уосталом, као што и национално опредељене странке данас покушавају да уз помоћ Русије, и других земаља са којима можемо плодотворно да сарађујемо – пронађу модел уз помоћ кога би заштитили интегритет Србије и спречили даљу ерозију Републике Српске.

НАПРЕДНА СТРАНКА – ЛДП 19. ВЕКА?

О изразито националном опредељењу либерала не треба много ни говорити. Ево тек пар речи из њиховог програма: „либерали држе да српском народу мора бити главна брига и непрекидно старање, уједно највиши и најсветлији циљ – да раскомадане делове државе и земље своје на Балканском полуострву уједини у природним и етнографским границама ….“

Што се тиче напредњака – њихов приоритет је стварно био што бржа и темељнија „европеизација“ Србије. Како је то рекао, један од њихових првака, Милан Пироћанац (1837-1897) – желели су државу која „сматра за циљ човека“. А у погледу спољнополитичке оријентације били су, у многоме, аустрофили. Штавише, једна фракција која се одвојила пред Први светски рат, и формирала Конезрвативну партију – залагала се за то да Србија уђе у државну заједницу са Угарском и аустријским земљама.

После ових речи, сигруно ће неко да каже – „каква сличности са ЛДП-ом“! Исто, залагање за „улазак у Европску унију без условљавања“, и „окретање политике према животу грађана“, без губљења времена решавање небитног „националног питања“. Међутим, није тако! Следбеници Живојина Перића (бивши напредњаци окупљени око „пројекта“ нове – Конзервативне странке), водили су рачуна о решавању српског националног питања. Само су то покушавали да ураде, на начин који им је у контексту међународних односа изгледао реално.

Циљ им је био да се Хабзбуршка монархија тако преуреди да већи део српских земаља буде уједињен у оквиру њене српске конститутивне јединице. Уједно, она би задржала свог монарха као што је то био случај са Баварском у саставу Немачког царства. Значи, итекако су конезрвативци постављали „услове“ за „евроинтеграције“ и имали су у виду српске националне интересе. Требало је да „европски пут“ послужи српским националним тежњама колико и напретку земље у целини, и њених грађана понаособ. Ни у лудилу конзервативци нису помишљали да Срби треба да жртвују своје интересе ради „уласка у Европу“.

Још „класичније“ су били национално опредељени „mainstream” напредњаци. За њих је модернизација била у функцији јачања моћи Србије – у функцији стварања основа за ефикасно, макар и оружано, обједињавање српских земаља када за то искрсну погодне околности. О њиховим националним тежњама речито говори текст, једног од њихових вођа Стојана Новаковића (1842-1915) – „А сада?“ Текст који је објављен после аустроугарске анексије Босне и Херцеговине 1908. године. После чина који је био исто тако нелегитиман као доношење акта о сецесији Косова од стране тамошњих привремених институција, уз подршку САД и главних европских сила.

Поента Новаковићевог текста је – ако сада ништа не можемо да урадимо на плану политичког уједињена, треба да се усредсредимо на културно уједињење српског простора и да чекамо својих „пет минута“. Сами нисмо довољно јаки да изборимо српско уједињење. „Једини сплет догађаја којим би се могао изазвати такав обрт, био би велики европски сукоб, у коме би учествовале западне земље, заједно с Русијом, против средњоевропског савеза.“ Но, „очевидно је да смо од тога … веома далеко“, па Србија треба да ради оно што може: да ојача економски и у сваком другом погледу, и да широм свог етничког простора подстиче „дух српства“.

Значи, напредњаци нису проповедали, као што то чини данас ЛДП, одрицање од српских земаља ради „неометаног напредовања Србије у европским интеграцијама“ и ради што брже модернизације. Нису били спремни да се претварају да су пријатељи са онима који нам чине страшну неправду, нити су пристајали да им пруже легитимитет за кршење међународног права – као што то чини вођство „Коалиције за европску Србију“. Напредњаци су знали да „сила Бога не моли“, и нису је изазивали – али су јасно стављали до знања шта су циљеви Србије, и били су спремни да раде на њиховом дугорочном остварењу. Отуда, много су у том погледу сличнији онима који данас кажу: „Не можемо безумну силу, силом да обуздамо. Али нећемо ни да аминујемо отмицу онога што је наше. Напротив, на начин који је реалан – настојаћемо да повратимо оно што је наше!“

СТАЉИНИСТИЧКИ „ЛИБЕРАЛИЗАМ“

Латинка Перовић са нескривеним симпатијама истиче како је модернизацију Краљевине Србије „пројектовала и реализовала мањина, и то врло убрзано.“ И то упркос воље већине. „Отуда назив – револуција одозго“. С друге стране, по мишљењу Л. Перовић, један од највећих грехова радикале био је то што су се идентификовали са народом, што су у многоме уважавали његове жеље.

За немали број некадашњих напредњака и либерала важе речи Слободана Јовановића: „Тај тип политичара … хоће владу парламента али под условом да у парламенту заседају господа“, тај тип политичара је „пун љубави према политичкој слободи, а пун неповерења према народној маси“. Ти „либерални елитисти“ желе да просвете народ, па онда да му дају слободу. А не желе да их слобода нецивилизованог народа спутава у спровођењу „револуције одозго“. Но, ово све не важи за главне гласноговорнике и играче Л. Перовић, окупљене – према речима Зорана Ђирјаковића – у Чедином ЛДП-у и Хелсиншком одбору.

Они не желе чак ни владу „слободоумне господе“ – људи који су цивилизовани „Европејци“ али се разликују у мишљењима. ЛДП и њихови пријатељи – прижељкују неку врсту диктатуре истомишљеника, желе систем у коме је, да искористим речи Л. Перовић – остављена врло уска маргина за политичку конкуренцију и слободу идеја, „једном речи – за алтернативу“. И у томе су ЛДП-овци много сличнији бољшевицима, титоистима – него било којој опцији у некадашњој Србији. Такође, једино њима су следбеници Л. Перовић налик и у вези са односом према српском националном питању. Јер, све српске политичке снаге су се до 1918. године, на овај или онај начин – бориле за уједињење српских земаља. Камоли да је неко и помишљао о препуштању неког дела тадашње краљевине.

У нашој прошлости, једино су српски следбеници Коминтерне радили на систематском распарчавању српског етничког простора, као што то очито данас ради и ЛДП. Уосталом, њихова „духовна мајка“ некада је била лидер Савеза комуниста Србије. А сада је потписник Отвореног писма председницима Међународног суда правде – којим се тражи преиспитивање ослобађајуће пресуде Србији за геноцид. Сигурно, са циљем да се плаћањем астрономских „репарација“ повећа капацитет наше државе за решавање актуелних проблема грађана! Чак и оних што гласају за ЛДП!

* * *

Србији треба модернизација и европеизација – да би сви ми боље живели, и да би били способнији да се боримо за наше националне интересе. А Србија не може да буде стварно „европска“ без пуне владавине права. Без обзира да ли се то допада унутрашњим и спољним моћницима.

Према члану 8. нашег Устава: „Територија Републике Србије је јединствена и недељива.“ А у члану 50. стоји да: „Надлежни суд може спречити ширење информација и идеја … ради спречавања позива на насилно рушење Уставом утврђеног поретка или нарушавања територијалног интегритета Републике Србије“.

Очито, оно за шта се залаже ЛДП у вези са питањем Косова и Метохије – нарушава територијални интегритет Србије. С друге стране, борба за останак јужне покрајине у саставу Р. Србије – није у функцији хомогенизације етничког простора већ је, напротив, у функције очувања „мултиетничког и мултикултурног карактера“ наше земље. Па би модерна држава Србија, схваћена и на начин са почетка текста – морала да предузме све оне мере које би предузела и свака западноевропска цивилизована земља! Није нужно да држава буде „отелотворење народа“ да би штитила свој територијални интегритет!

Међутим, наша држава није предузела никакве мере против оних који отворено подривају интегритет земље. А вероватно то није урадила зато што и много јаче политичке странке, додуше прикривено, „мисле“ и раде оно што и следбеници Л. Перовић. Биљана Србљановић, кандидаткиња ЛДП за највишу функцију у Београду, тврди: „сасвим је јасно из многобројних контаката са представницима већинске демократске странке да је њихов став према Косову заправо идентичан ставу ЛДП-а“.

На нама је сада да одлучимо – да ли ће се антиуставни ставови дела наших партија преточити и у резултате; да ли ће бити настављен процес свођења Србије на границе „Београдског пашалука“, а ми присиљени да се свима извињавамо за све лоше што се десило на Балкану од када су се Срби на њега доселили. Или ћемо, у нашим постојећим границама, на што потпунији начин да имплементирамо „концепт модерне државе“. Концепт који је усредсређен на „развој у дубину“ тј. на животне проблеме грађана. Поготово, што он – осим у мислима оних што Србима не желе добро – не искључује ни распростирање „националног духа“ у ширину!