Митрополит Црногорско-приморски др Амфилохије

РАЗГОВОР СА БОГОМ

Бесједа на Литургији у Цетињском манастиру 14. марта 2008. године

По рјечима св.апостола Павла, драга браћо и сестре, наша служба, наше богослужење хришћанско је по својој природи и по своме устројству словесна служба, како каже св.апостол Павле логики латриа, разумна служба. Све је у служби црквеној словесно и разумно; нема ничега безумног, бесловесног и неразумног у свему ономе што је Црква изњедрила кроз вјекове и чиме нас она храни, чиме нас она васпитава. Уосталом, не значи ли васпитање - храњење, Значи, питати некога, значи хранити га, било тјелесно, било духовно. Свеукупно васпитање Цркве кроз вјекове је засновано на милости Божијој, на Божијем откривењу и на истини Божијој, милости која се сусрела са истином. Све је то, дакле, по својој природи словесно и разумно и зато је св. апостол Павле говорио да ће радије „пет ријечи умом својим рећи, да се и други помогну, него хиљаду ријечи језиком“ ( 1Кор. 14,19 ).

Све што изговарамо, ако га не освијетлимо умом, ако се не дотакне ума, ако се не роди из човјековог ума и ако не изађе и не утемељи се у човјековом срцу, оно се прије или касније налази у опасности да постане бесловесно, да постане неразумно. Тако је и са дивним богослужењима која је Црква основала кроз вјекове и уредила на савршени, богонадахнути начин, јер оно што су Свети Оци учинили и начин на који су се они молили није засновано просто на измишљањима људског разума него је утемељено на живом, цјеловитом саборном опиту душе, ума и срца. У томе се открива јединство свеукупног искуства, оног светог искуства које опет није људско него је искуство даривано живим Богом, Његовим присуством. Све је засновано на Логосу Божијем, на ријечи Божијој, на вјечном Логосу Божијем, на Ријечи Божијој која бјеше у почетку, као што каже јеванђелист Јован, и кроз коју је све постало што је постало, која обасјава својом свјетлошћу, својом умношћу, својом разумношћу, својом истинитошћу, својом добротом и љубављу и човјекољубљем свакога човјека који долази у овај свијет.

Зато и ми данас, када се Богу молимо, дужни смо да молимо на прави и на истински начин. Дужни смо да се молимо на онај начин на који су се молили свети Божији људи кроз вјекове, на начин како нас учи Црква Божија. Ми знамо у обичном људском разговору, да би тај разговор био истински словесан, разуман, он мора да буде нормалан, здрав разговор. Не можемо разговарати са било ким брбљајући брзо, неразумљиво, јер ако некоме нешто говоримо циљ нам је да оно што кажемо он чује, да он то прими да би онда могао и да одговори. Сваки разговор је заснован на дијалогу између онога који говори и онога коме се говори. Да би други одговорио мора да чује, да разумије, да саслуша ријеч коју ми њему говоримо. Шта је друго молитва до разговор, дијалог између срца човјековог и Бога? Као што знамо да и у обичном животу сваки наш разговор мора да буде природан и да никада не смије да се догађа да нам ријеч иде испред ума (како народ каже - бржи језик од памети). Ако памет негдје другдје остаје а језик прича своју причу, то је празна прича језика. То је исто као дрво које расте и узраста и никада плода не доноси. Тако је, дакле, са молитвом и са Богом: ако стојимо пред Њим са страхом и трепетом, онда ће свака ријеч коју читамо бити испуњена са страхом и трепетом. Ми не говоримо ријечи молитве у празно. У празно их говори само онај који није осјетио, доживио Бога, који не зна ко је Бог и коме се он моли. Онај који зна да у Њему, Богу нашем, јесмо, живимо и дишемо, тај зна да сваки наш покрет, свака наша ријеч, помисао, свака наша спољашња и унутрашња ријеч, све што се догађа у нашем срцу и у нашем уму, да се све то догађа пред лицем живога Бога. Онда ће тај знати на који начин ће живјети, мислити, осјећати, на који начин ће говорити, на који начин ће се Богу обраћати и са Њим разговарати.

Није читање молитава, псалама, духовних текстова, верглање као што то, нажалост, бива веома често. Код нас има један израз у народу коме се мало знаде поријекло, али је врло значајан. Кад неко прича, вергла нешто неразумљиво, онда се каже: то су тантаре и мантаре. ''Остави се твојих тантара и мантара''. А откуда је то остало? Из дубина нашег индијског поријекла, јер наши преци су дошли са Истока, из далеке Индије. И данас у Индији постоје вјерске књиге паганске, тантре и мантре. Када читају ти вјерници пагани из тих књига, онда они читају ударајући у разне инструменте, говорећи тако да се од инструмената, од музике, од ријечи ништа не разумије, све је збркано и смијешано. То су тантре и мантре. Отуда у народу «тандара и мандара», «то што причаш је тандара и мандара». Нажалост, наше богослужење понекад се претвори у тантре и мантре, у тандара и мандара. Јер, ако читамо један псалам који је записао свети пророк Давид, псалам који је тако дубок, који је најдубљи опит људскога срца, онда га морамо прочитати тако да се прво ријеч његова коју читамо дотакне нашег ума и да обујми наше срце, па да тек онда та ријеч, изнутра очишћена и оплођена, изађе из наших уста да би је и онај други коме је читамо чуо и да би и нас и онога који слуша чуо Бог. Јер, није циљ да завршимо неки обред, неки обичај. Потпуно је то бесмислено. То Богу не треба, него је циљ да оно што чинимо буде словесно, да наше богослужење буде словесно, разумно богослужење. Једна од највећих опасности код нас у цркви, и свештеника, и епископа, и богословаца и народа, јесте управо то што заборављамо да је богослужење по својој природи словесно и разумно и да оно непрекидно мора да извире из нашега ума и срца, из наше душе. Свака молитва свака ријеч коју изговарамо треба прво да буде нама чујна и разумна, а онда ако је ми чујемо, ако је ми разумијемо, ако је ми примамо, ако је наше срце примило и наш ум, онда по природи ствари, она ће бити права и истинска и она ће се дотаћи срца и другога и сами Бог ће је услишати. Зашто народ каже: ''немој ми поповати''. Није то без неке основе. Народ је осјетио да многе наше ријечи нису сагласне са нашим животом, нас који проповиједамо, да многе наше спољашње ријечи, спољашње наше слово које изговоримо није истовјетно са нашом ријечју унутарњом, да наша ријеч није сагласна са нашим умом, да она није изаврела из нашега срца и свак то осјети кад је ријеч празна.

Празнина се увјек осјети. Оно што је празно, оно одзвања. Као што удараш у нешто што је празно па оно одзвања, тако и човјек: човјекова ријеч је празна, ако се није дотакла срца и ума. Зато и ви, дјецо, пазите кад читате псалме. Јер, као што је говорио један Светогорац, кад год читаш неку молитву па се она не дотакне твога ума и срца, долази ђаво и понесе, прогута ту молитву. Он је понесе својим зубима. Кад читате псалме читајте како треба или не читајте никако. Боље да их не читамо, него да их читамо како не треба. И друго: кад се богослужи онда је богослужење као што је и разговор. Дође нам неки угледан човјек и ми ћемо се трудити да нађемо праву ријеч да му кажемо кад разговарамо са њим. И тражићемо начин на који ћемо говорити да буде свечан, да не буде обични начин. Колико ли тек треба да буде разговор са Богом свечан? Зато богослужење увијек има свечаност у себи, увијек је то светковина, јер ми светкујемо Бога, Богу се клањамо. И онда, ако му се клањамо клањамо му се на прави начин, у духу и истини као што каже у светом Јеванђељу.

Ова Света Четрдесетница нас опомиње на ту велику и свету истину, коју нам даје свети апостол Павле, да је служба наша, све што говоримо, што мислимо, што осјећамо, што радимо словесна, разумна служба и словесно и разумно богослужење. И само ако је тако, онда ће га чути Бог. И онда ће Бог услишати нашу ријеч и онда ће наша ријеч бити чудотворна као што је ријеч светих Божијих људи који су је записали. И биће дјелотворна, прво дјелотворна на нас и просвећујућа а онда дјелотвора и на оне којима говоримо ту ријеч. Нека би нас Бог научио да служба наша Господу буде заиста словесно, разумно служење у све дане нашега живота и у вјекове вјекова Амин!

СВЕТИГОРА