Pre i posle Kosova, Srbi su uživali ugled kakvim se nisu mogle da pohvale mnoge nacije daleko naprednije i u ekonomskom i u vojnom i u kulturnom pogledu. Odlučnost i odvažnost Srba u odbranu slobode, pradedovskih ognjišta, pravoslavlja i ljudskog dostojanstva, prisutni su u kazivanjima prenošenim s kolena na koleno, legendama, narodnim pripovetkama i pesmama, književnim delima, udžbenicima i mnogim istorijskim radovima. Iz ustanaka i ratova koje su vodili tokom 19. i 20. veka, ostalo je more pisanih materijala koji ubedljivo govore da su Srbii i u dobru i u zlu, i kao pobednici i kao poraženi, uvažavali čoveka kao ljudsko biće, bez obzira bio on njihov sunarodnik, saveznik ili neprijatelj. Srpski vojnik je sa zarobljenim neprijateljem, mada i sam danima gladan, delio poslednji zalogaj hleba. Mnogo je primera koji svedoče da su u srpskim previjalištima i bolnicama, zarobljeni neprijateljski vojnici imali isti, često i bolji, tretman od srpskih vojnika.
Daleko bi nas odvelo nabrajanje svih primera zabeleženih o navedenim osobinama Srba. Dovoljno je, stoga, reći da ih nisu poricali, već otvoreno isticali, mnogi umni i vidjeni ljudi zemalja koje su putem ratova kidisale na srpske etničke prostore. Pisali su o tome Turci, Bugari, Nemci, Austrijanci, Madjari, Italijani i drugi čije su horde ranijih vekova, a i u novije vreme – kao NATO na primer, nasrtale na srpske zemlje. I danas, u prvoj deceniji 21. veka, veliki broj uglednih i istaknutih ličnosti iz čitavog sveta – političara, književnika, ekonomista, pravnika, publicista, novinara i drugih uglednih ličnosti, uz pohvale srpskom vojniku i čoveku, sa gnušanjem osudjuju zemlje NATO, SAD pre svega, kako zbog mučkog bombardovanja Srbije 1999. godine, tako i danas zbog pravnog i fizičkog nasilja u oduzimanju Kosmeta, najsvetijeg dela srpske pradedovske zemlje.
Jave se , nažalost, na sopstvenu sramotu i sramotu svoje nacije, pojedinci bez ikakve reputacije u svom i širem okruženju, koji, povodeći se za dnevnom politikom i ostvarenje svojih egoističnih i karijerističkih ambicija i interesa, imaju neku svoju, tendenciozno iskrivljenu, “istinu” o Srbima. Jedan od tih ljudi, kojima termin “ugledan” nikako ne pristaje, Ričard Holbruk – sada već bivši političar, izdao je knjigu o Dejtonskom sporazumu u kojoj navodi pored ostalog da “Srbi u prvi mah deluju hrabri i tvrdoglavi, robusni i nepoverljivi, ali kada im pridjete blizu i stavite pištolj na slepoočnicu, naglo popuštaju…”
Mada na prvi pogled neverovatno zvuči, te reči je glavom i bradom izgovorio, to jest napisao, čovek koji je jedinu svetsku velesilu do juče predstavljao u Organizaciji ujedinjenih nacija i koji je u velikoj meri doprineo mučkom i zločinačkom tromesečnom bombardovanju Srbije. Zahvaljujući njemu, koji se nekritički i neljudski zalagao za sprovodjenje planova svojih šefova Klintona i Olbrajtove, širom Srbije nikli su grobovi u kojima su sahranjivane bebe izginule u porodilištima, deca predškolskog uzrasta čiji su životi prekinuti eksplozijama NATO bombi u roditeljskim domovima, mladići i devojke čiji je životni put zaustavljen na mostovima, u vozovima, autobusima, stambenim zgradama, na pijacama… Nabrajanju žrtava i materijalne štete nikad kraja – ali se s pravom nameće pitanje: šta ljude poput Holbruka navodi da umesto pokajanja i izvinjenja za suludi napad na malu miroljubivu zemlju i dalje duvaju u ratne trube, uz zapenušene pretnje o “pištolju na slepoočnici?”
Odgovora na to pitanje ima više. Neka od njih spadaju u domen psihijatrije, na neka bi odgovor mogle da daju pedagofija i andragogija, ali je, izgleda, pravi odgovor u srpskom čoveku i vojniku koga nisu zastrašile bombe i rakete, koji se borio viteški i gotovo puna tri meseca dostojanstveno prkosio najmoćnijoj vojnoj koaliciji na svetu. Bio je to težak i neočekivan udarac za Belu kuću, Pentagon i NATO štab u Briselu, gde se kalkulisalo da će Srbi za samo nekoliko dana biti bačeni na kolena. Takva procena počivala je na izveštajima i “stručnim” procenama Holbruka, kome su asistirali sekretar i komandant NATO – Havijer Solana i Vesli Klark. Takav razvoj dogadjaja, pored moralnog kraha, zapretio je u jednom trenutku raspadom NATO alijanse. Jer, umesto na samo “nekoliko”, rat se protegao na predugih sedamdeset i osam dana, od kojih je svaki proticao u znaku moralnog i vojničkog fijaska udruženih snaga devetnaest zemalja. A taj fijasko se ogledao u činjenici što su umesto na srpsku vojsku, koja kao da je u zemlju propala, krstareće rakete, kasetnim i projektilima sa osiromašenim uranijumom, masovno zasipali sela i gradove, bolnice, škole, obdaništa, porodilišta, pijace stambene zgrade… Uporedo s tim, i pored neviđene medijske halabuke u satanizovanju Srba, nisu pred svetom mogle da se sakriju nevine srpske žrtve, jer su čak i u zemljama članicama NATO svakodnevno pristizali novinski, audio i vizuelni izveštaji o “učincima” alijanse u ubistvima civila i divljačkom rušenju, stambenih, privrednih i mnogih drugih objekata.
Umesto bilo kakve polemike sa čovekom kome danas niko u svetu ništa ne veruje, osim pripadnika nekih nevladinih organizacija u Srbiji, treba podsetiti na reči koje su neposredno posle Prvog svetskog rata izgovorili stranci o Srbima. Evo šta je Viljem Drugi Hoencolern, nemački car, rekao 1915. rekao vojsci koja je krenula na Srbiju: “Heroji, ja vas šaljem u jedan novi rat protiv jedne male, ali vrlo hrabre nacije. To su Srbi koji su u tri neposredna rata – protiv Turaka, Bugarske i Austrougarske – dali svetu dokaze visokih ratničkih vrlina i najvećih vojničkih sposobnosti i koji su na zastavama poprskanih krvlju, napisali za ove četiri godine samo najveće i najslavnije pobede…”
August fon Makenzen, nemački feldmaršal, neposredno pre napada na Srbijuporučuje svojim vojnicima: “Vi ne polazite na italijanski, ni na ruski, ni na francuski front. Vi polazite u borbu protiv jednog novog neprijatelja, opasnog, žilavog, hrabrog i oštrog. Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod koji voli slobodu i koji se bori i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali narod ne pomrači slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe slavne nemačke armije”. Srpska vojska ne samo da je na bojnom polju pomračila slavu nemačke armije, već je i Makenzena lično ponizila, zarobivši ga 1918. godine.
Austrijski general Alfred Kraus, takodje ima visoko mišljenje o Srbima zbog čega se ne ustručava da kaže: “Ovom prilikom treba napomenuti da smo upoznali Srbe kao valjane neprijatelje. Ja sam ih smatrao i smatram ih i sada kao vojnički najjače od svih naših neprijatelja. Zadovoljni s malim, dovitljivi, lukavi, osobito pokretljivi, dobro naoružani, bogato snabdeveni municijom, vešti u korišćenju zemljišta, vrlo dobro vodjeni, mržnjom i oduševljenjem zagrejani za borbu, oni su našim trupama zadavali mnogo više teškoća nego Rusi, Rumuni i Italijani”.
Mnogo reči hvale o Srbima i srpskoj vojsci izrekli su i njihovi ratni saveznici. Francuski maršal Franše d’ Epere ne krije oduševljenje o kvalitetima srpskih vojnika, zbog čega se gotovo pesnički pita: “Ko su ti junaci koji mogu da se podiče da su zaslužili jedno od najvećih odlikovanja na svetu? To su seljeci, skoro svi, to su Srbi tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomljivi, to su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva”.
Mnogo je takvih izjava i prikaza u štampama mnogih zemalja sveta, zabeleženih kao validne istorijske činjenice. Medju tim brojnim primerima, posebno je zanimljiva izjava češkog književnika Ervina Kiša, kaplara 11. puka 9. austrugarske divizije i učesnika Kolubarske bitke: “Tek u Srbiji 1914. godine shvatio sam da je sloboda malih naroda jača sila od nasilja velikih i moćnih”, piše on. “Tek sam ovde shvatio Šatobrijana da neumitna sila – volja savladjuje sve, a da je slabost sile u tome što veruje samo u silu”. Valjalo bi da ovo pročita i gospodin Holbruk. I ne samo on.
|
http://www.vidovdan.org
URL чланка је:
http://www.vidovdan.org/article1235.html