Драгослав није сишао у село да види оца. Само је поручио да је добро. Клопке се није бојао, јер је веровао својим стражама и патролама. Али, ако се чује да долази у Церје, Лазара могу опет одвести.

Лета те 1942. године штаб Гружанске бригаде постао је штаб Првог шумадијског корпуса. Територија, од Јешевца до Велике Мораве. Укупно седам бригада. Две гружанске, три крагујевачке, Лепеничка и Левачка. Смиљанић је командант корпуса, Драгослав и даље његов помоћник. Палошевић је прекомандован у ваљевски крај.

Курир ког је Драгослав послао донесе од Лазара хрпу немачких летака. Делили су их таоцима, при пуштању кућама. Одштампани на српском, на ћирилици. Славе немачке победе и благодети Нове Европе.

У штабу Првог шумадијског корпуса, изнад Борачког крша, официри читају летке.

Ту је и поручник Марко Музикравић, командант Прве гружанске бригаде. Сада он командује четницима из Церја. Озбиљан официр. Амбициозан. По струци артиљерац. Родом из Бечња код Мрчајеваца. И његовом лицу рат је додао коју годину више.

Капетан Чеда Јовановић постао је командант Друге крагујевачке бригаде. Дошао је неким послом код Смиљанића. Привуче му пажњу наслов једног летка, одштампан крупним словима: “Мир, ред, благостање и социјална правда”.

- Видите ли ово, господо! И ови као комунисти. Ко год хоће да превари народ, почне да обећава социјалну правду, - рече.

- Хитлерова партија у свом имену садржи речи социјалистичка радничка партија, - прихвати Музикравић.

- Да! Националсоцијалистичка радничка партија.

- Дедер, прочитај и нама тај летак, - укључи се Смиљанић.

Јовановић почиње да чита:

- Оног часа када извори свих међународних саботерских акција пресахну, Европа ће кренути напред, али без диктатуре капитала, без диктатуре Јевреја и без диктатуре Треће интернационале и марксиста. На националној основи, а уз признање права на рад и плодове тога рада, биће створена нова европска солидарност. Ни Черчил ни његов најновији савезник Стаљин неће и не могу Немачку спречити у том настојању!

- Ух! Ух! Европска солидарност! Европска култура! А убију човека лакше него ми зеца, - вели Смиљанић.

- Није то ништа. шта тек овде пише!

- Дедер, да чујемо, - одговори Смиљанић.

Јовановић ипак прво прочита у себи, удубљен. Сада су сви гледали у њега. Пришло је и неколико четника из пратеће јединице.

- Хајде, хајде, - пожуривао га је Драгослав.

Јовановић поче:

- Српски народ постаће члан велике европске породице. Нестаће страха од нових ратова, а српски народ ће се посветити подизању свог и општег благостања, уз подршку Уједињене Европе.

- Уједињена Европа! Ко ли то смисли? - рече Музикравић, више за себе.

- Хитлер, ко би други, - одговори Смиљанић. - Уједињена Европа и Нови поредак. То су Хитлерове главе пароле.

- А шта му то значи, гос`н капетане, Уједињена Европа| - упита један четник, који је седео на металној, приручној, кутији муниције.

Звао се Ђорђе. Био је помоћник на пушкомитраљезу. Вижљаст и жилав. Ретко кад нешто не збори. Све га занима и у све би се умешао.

- Да цела Европа буде једна држава.

- А `де ће ове силне државе?

- Да остану, али да се утопе у ту једну, нову, државу.

- И тако цела Европа?

- Да.

- Ух, ух! Па знаш ка`ће то да буде. Никад! То ти је, брајко мој, још један ред дерикожа и лажова. Прво ови ту, општински. Па срески. Па окружни. Па бански. Па државни. Па европски, - говорио је Ђорђе, бројећи прстима један по један ниво власти. - шест редова, еј! А што даље од очију народа, то већи лопови и лажови. Неће то никад Европа да пристане. Никад, брајко мој! Нико није луд!

- Како, бре, неће? Па, сви пристадоше, само ми Срби нисмо, - надовеза се други четник, пушкомитраљезац, по имену Никола, крупан и висок, држи тешко оруђе као да је пастирски штап.

- Ене-де. Ал` то је на силу, - не да се Ђорђе.

- Јес, ђавола на силу. Сви уђоше у ту Уједињену Европу. Бугари, Румуни, Мађари, Хрвати, муслимани, Албанци.

- Еј, мислио сам на Французе, Пољаке, Чехословаке.

- Ма, они су далеко. Ово што видимо, около, све ти је у тој Уједињеној Европи. Драговољно, брате, драговољно!

- Видим, видим, нисам луд. Него, знаш шта ту ја сад не могу да уберем. Јесам имао двојку из земљописа, ал` знам да је и Србија у Европи. Нисмо у Африци, Аустралији.

- Не мисли се на улазак у Европу буквално. Него, онако, - поче Јовановић да објашњава.

- Како, онако? - опет ће Ђорђе.

- Па онако, да будемо као они, - ускочи Никола.

- Да будемо педераши?

- Ма не!

- Да убијамо Јевреје?

- И, бре, ко с тобом да изађе на крај. Гос`н капетане, објасните Ви овом мамлазу, - рече на крају Никола, не би ли се отарасио беде - њему је овако Ђорђе досађивао по цели дан.

Јовановић опет не стиже да проговори. Ђорђе продужи:

- Не, стварно, гос`н поручниче, дал смо ми најгори? Ево, за Бугаре смо домаћини и по! Од Румуна нисмо гори. Мађари имају више пара, што јес, јес, ал` брате побише силан народ у Новом Саду. Бацају људе под лед, у Дунав. Каква им је то Европа?

Јовановић најзад дође до речи:

- Али видите, мађарски председник владе, гроф Телеки, извршио је самоубиство кад му је Хитлер наредио да нападне Србију.

- Шта кажете! Нисам знао. По цену живота није хтео са том њином Јевропом, - опет ће Ђорђе.

- Како рекосте да се звао? - упита Никола.

- Гроф Телеки.

- Свака му част, то је људина! - рече, с дивљењем, Никола.

Драгослав испод ока мерка чеду. Задовољан је што је успео да одбрани Мађаре. Добро се досетио грофа Телекија. Сигурно је Катицу посаветовао да, ако крене прича, говори о Телекију. Проћи ће то како треба, само да Мађари опет не дођу до Груже. А овај брбљиви Ђорђе сад ће сигурно да удари по Хрватима.

Ђорђе је одмеравао официре. Налактили се и пуше, није им до разговора. Закључи да његових пет минута нису истекли. Продужи у једном даху:

- Ал` шта вреди, тог доброг човека натераше да се убије, па доведоше оне бандите да бацају народ под лед. А пази даље: Хрвати! Еј, бре, па колико они народа побише и протераше, а примили и њих у ту велику европску породицу! А муслимани: све као Хрвати. За Албанце да не причам. Сви ти чланови велике европске породице пале куће, руше цркве, убијају нејач, пљачкају. И они заслужују подршку Уједињене Европе! И они да уживају то благостање! А нас неће да приме у ту Европу!

Сад Драгослав овлаш погледа Смиљанића. Није ни трепнуо. Нико, сем Драгослава, не зна да му је жена Хрватица. Тако ће и остати. Хрвати немају грофа Телекија. шта може човек рећи у њихову одбрану? Ништа. Зато Смиљанић ћути. Своју муку оставља за себе. Али, шта ће радити ако га прекомандују негде на запад? Па налети на шурака у усташкој униформи.

Ђорђе збуни Николу, који потражи помоћ од Јовановића. Узалуд. Он се забавио паљењем цигарете. Не уочи Николин поглед.

- Ја сам мислио да смо ми најбољи, а оно испасмо најгори, - настави Ђорђе.

- Па јесмо најбољи! Не дај Боже с овим зликовцима да се равнамо. Кад је, бре, Србин отимао туђе? Никад! Па ми се само бранимо, и опет им не ваљамо! И да знаш, мамлазе ни један, `оће они нас да приме у ту Уједињену Европу, ал` ми нећемо да уђемо! - плану Никола.

- Шта Ви мислите, гос`н капетане? - обрати се Ђорђе, стидљиво, Смиљанићу?

- Свакако би нас примили. Кад бисмо испунили услове.

- А који су то услови?

- Прво и основно, да им се преда наш ђенерал.

- Опа, бато! Еве им га на што ће им се преда ђенерал, - узвикну Ђорђе, одмеравајући до лакта.

- Ђенерал Дража је симбол отпора, - настави Смиљанић. - Они хоће да униште тај симбол. И наравно, потпуно да сломе наш отпор. Историја се понавља, господо. И у прошлом рату ти наши суседи били су уз окупатора. У турско доба, ми смо се највише бранили, а кад смо пали, први смо устали. Све је исто! Ничег новог нема под капом небеском. Само, нек остане и даље онај горе са нама.

Смиљанић се прекрсти, па настави:

- Читали сте како је то лепо објаснио Драгиша Васић у књизи “Карактер и менталитет једног поколења”?

- Да, да, - климну Јовановић, лењо, главом.

Никоме више не беше до разговора. Ухватио их поподневни дремеж. Сем Ђорђа. Али, он није читао Васићеву књигу. Нити коју друго. Побоја се да ће открити неукост. То га ућутка.

ОДЛОМАК ИЗ РОМАНА ''БОРАЧКИ КРШ'' МИСЛОСЛАВА САМАРЏИЋА

(Роман ''Борачки кршш'' можете поручити на адресу pogledi@sbb.co.yu по цени од 390 динара.)