ОСМЕХ СРЂАНА ШАПЕРА

Сезона избора 2008. године је претпостављамо завршена. Након одржаних председничких, парламентарних, локалних и покрајинских избора, уочена је специфична појава, која можда већ наликује на правило. Резултати једне странке, Демократске странке и њеног председника указују на чињеницу да снажна, често заглушујућа политичка кампања изведена по правилима економског маркетинга даје прилично високе резултате, али и да чак и свеобухватан маркетинг - ипак није свемогућ. У вези са вођењем маркетиншке кампање председник Борис Тадић је још једном, као и много пута до сада, доказао да поседује изузетно ретку вештину непогрешивог избора најближих сарадника, толико важну за сваког успешног политичара.

Да бисмо покушали да расветлимо феномен овог изборног маркетинга, вратимо се на почетак изборне сезоне и на један ''детаљ'' који је остао непримећен и поред тога што је био доступан практично милионима телевизијских гледалаца. На свом првом појављивању пред камерама након саопштавања процене резултата председничких избора 2008. године, председник Тадић је после неколико уводних речи, изјавио да одржани избори пре свега представљају победу демократије. У истом тренутку, лице Срђана Шапера, маркетиншког стратега председничке кампање, муњевито се преобразило. Лице Срђана Шапера, које је пре тога било затегнуто оном врстом озбиљности коју код одговорних људи ствара велики умор, спонтано је прекрио широк, незадржив осмех. Зашто се човек који је најбоље од свих био упознат са начином вођења председничке кампање и употребљеним средствима, насмејао када је чуо председников суд да управо одржани избори пре свега представљају победу демократије? Питање јесте реторичко, али пробајмо да из дидактичких и педагошких потреба дамо одговор.

Пошто сте се оправдано запитали зашто би један осмех у политици уопште био битан, замислимо на тренутак две следеће слике из других популарних дисциплина духа и тела. Пренесимо сличну ситуацију у свет који је веома близак саветнику ''демократског'' кандидата, у свет филмске уметности. Замислимо да на престижној филмској свечаности на којој се додељују награде из различитих области филмског стваралаштва, видимо једног сценаристу који се прилично резервисано радује, пошто је управо чуо да је филм за који је написао сценарио награђен као најбољи филм фестивала. Претходно је основу сценарија у великој мери ''позајмио'' из старог, давно заборављеног полуаматерског филма мале, сићушне кинематографије са другог континента, при чему се једина преостала копија налази у поседу самог сценаристе. Међутим у тренуцима док водитељ обавештава публику да је исти филм добио и награду за најоригиналнији сценарио, лице сценаристе облива искрен осмех...

Ево још једне сликовите илустрације из света спорта, посебно блиског самом ''демократском'' кандидату. Непосредно након проглашења победника реномираног боксерског турнира, тренер боксера који је победио достојанствено је задовољан. Његов боксер је у току турнира често користио забрањене удараце, које судије «нису виделе», а који су сигурно допринели победи. Међутим, у тренутку када саопштавају да се његовом пулену додељује и награда за фер-плеј, изборано лице старог тренера, које је одолевало многим ударцима, није у стању да одоли помисли која ствара широк осмех.

Вратимо се осмеху Срђана Шапера, насталом након што је демократија проглашена за победника избора, а на основу прегледаног узорка. Овај осмех свакако није био упућен ономе ко је речи о победи демократије изрекао. Вероватно није био упућен ни онима који су уживо или крај ''малих екрана'' славили изборну победу. Сасвим сигурно то није био ни подсмех упућен побеђенима. Претпостављамо да је маркетиншки алхемичар Срђан Шапер овај спонтани осмех упутио самоме себи.

Као и сваки алхемичар и он је потпуно свестан да успех не наступа у тренутку претварања олова у злато, већ да успех наступа тек након што такво злато постане прихваћено у друштву као опште мерило вредности и као предмет купопродаје. Осмех Срђана Шапера је можда био само осмех мајстора искрено поносног на своју успехом награђену вештину. Међутим, тренутак настанка осмеха упућује да су корени осмеха много дубљи. Сазнање да је циљ остварен, да је алхемијско ''злато'' прихваћено на политичком тржишту и да је за њега већ извршена куповина поверења бирача, постоји још пре изласка пред камере и пре помињања ''победе демокретије''. Основано је закључити да би у том случају осмех настао знатно раније.

У систему вредности у коме је успех највиша вредност, Алхемичаров осмех је можда последња искрена реакција савести суочене са свешћу о апсурду. Чињеница довођења у заблуду великог броја људи у вези са вредношћу алхемијског ''злата'' и потпуно обесмишљавање основа самог тржишта (политичких избора) у политици одавно није апсурдна. Осмех апсурда је покренут помишљу која је у тој еуфоричној атмосфери успеха угледала оно чему се најмање надала - сенку последице превише добро обављеног посла. Дакле, осмех вероватно није измамљен тиме што је алхемијско ''злато'' прихваћено као право злато, већ тиме што је такво ''злато'' проглашено за меру златовитости, за сам еталон.

''Ови избори представљају пре свега победу демократије''

Давно је речено да је најтеже одупрети се хумору апсурда. Смех побуђен схватањем апсурда полази из удаљених и ретко походљивих дубина душе и ка површини лица куља брзином и снагом вулканске лаве. Испуњен је циљ и жељени политички капитал је стечен, међутим помисао о стварној вредности таквога капитала спонтано је прикривена једним осмехом. Зашто? Зато што, уколико на тржиште пустите превише алхемијског злата, морате рачунати на то да ће вам се велики део вратити у вашу ризницу, а онда се поставља логично питање чиме сте заправо богати. Колико вреди ваш политички капитал?

Није проблем уколико кројач свој један аршин штофа (0,7 м) представи свима као метар. Међутим проблем ће неизбежно настати када кандидат као корисник маркетиншких услуга такво одело буде покушао да обуче

Потписивањем једног дугачког уговора чији је почетак важења условљен наступањем будуће неизвесне чињенице - веома брзо је пружена прилика демократији да још једном победи, а председнику ''свих грађана'' да обуче своје ново одело. Изненедно и непланирано одржавање парламентарних избора врло брзо је дало оцену стварне вредности политичког капитала, чија је једина мана била у томе да је у превеликом делу састављен од гласова уплашених и забринутих бирача. Бирача који су управо успешним деловањем маркетиншког алхемичара уплашени како самом могућношћу понављања тешкоћа из прошлости, тако и могућношћу неостваривања пријатних и пожељних обећања у будућности. Да ли је демократија оличена у лику корисника услуга маркетиншког алхемичара поново победила?

Пошто нам је већ постала навика да одговарамо на реторичка питања, учинимо то опет. Имајући у виду све разлике у врсти избора, 2.304.467 гласова на председничким изборима појавили су се као 1.590.200 гласова на парламентарним изборима и 103 места у Скупштини, коју чини 250 посланика. Постигнути резултат је висок и сасвим довољан за муњевиту акцију театралног отварања шампањца, испијање здравица демократији и упућивање претњи политичким конкурентима. Истовремено, резултат је, сам по себи, недовољан за гаранцију формирања владе која би имала своје упориште у вољи бирача, а не у вољи за вршењем власти. При чему воља за вршење власти почива на невероватној економској и медијској моћи, као и ''добронамерним'' упозорењима о могућој примени притисака од стране глобалних политичких покровитеља ''демократског'' кандидата. Стидљиво је помињана чак и сила. Вештина маркетиншке алхемије у овој представи је била двоструко важна, потребна је како бирачи не би пропустили да уоче да само једна од страна има моћ да казни и награди, при чему свакако треба очувати привид слободе личног избора.

Монтескје ја давно приметио да је народ у исти мах и видовит и слеп. Другим речима, уколико основ за вршење власти потиче из народа, народ има право и да не буде у праву. На основу гласова бирача, појединци и странке могу на власт долазити, одлазити и на власт се могу опет поново враћати. Међутим, историјско искуство једну чињеницу чини извесном - у случају узурпације власти повратак на власт је искључен, а одлазак са власти најчешће веома ружан.

Маркетиншка алхемија, као и свака друга алхемија, може снажно, па чак и пресудно, да мења предству о стварности, али ма како вешта била не може да мења саму стварност. Највећа опасност и јесте у томе што код онога који је користи ствара привид да може.

Нажалост, од поновног успостављања парламентаризма у Србији превише политичара је причало о демократији, а до свог последњег часа безгранично веровало у маркетиншку алхемију. И дословно сви они су све више и радије слушали глас најбољих алхемичара, него глас народа. Претпостављамо да су сви маркетишки алхемичари шапутали отприлике следеће речи: ''Глас народа заправо не постоји... то звучи тако патетично... то су само бројеви... а на бројеве можемо и треба да утичемо... ако ми дозволите показаћу Вам како... да, да наравно, све је то у интересу народа... и наравно да не заборавимо у интересу... демократије''.