Др Матеја Матејић
КОСОВО КАО ПЛОД СВЕТОСАВЉА

Пре пет стотина деведесет и девет година, на Видовдан 15.(28.) јуна 1389. године, одиграла се судбоносна битка између Срба и Турака на Косову пољу.
Тога дана је, како народна песма каже, "српско пропануло царство". За тај историјски догађај везане су и косовска епопеја и косовска етика.
У косовској етици два појма су централна: Косово и Видовдан. Појам Косово има и географско и историјско значење, али, осим тога, у тај појам су сливени и етика и метафизика Косова и Видовдана, а та два појма су постала синоними, тако да Видовдан значи Косово, а Косово значи Видовдан.
Косовска битка није завршена на дан 15.(28.) јуна 1389. године. Она траје вековима, она се бије и данас. Све су српске битке за одбрану sрпства уткане у ту битку, а косовска битка се разлила у све српске битке. Косово није више само поље, ни само битка; то је духовни корен српског бића, без којега српство губи и самосвојност и самобитност. Али, то се мора нагласити, Косово као територија и Косово као етика и као суштина српске самобитности толико су међусобно сливени да се не могу и не смеју раздвајати.
Већ вековима се пева, говори и пише о Косову, прославља се Видовдан и настоји се да се схвати и открије сама суштина Косова и Видовдана. Много се схватило и много открило, али процес сазнавања и откривања није завршен. Сматрамо да је данас важније него икада досад, да се подсетимо шта је Косово, јер самим тим се даје и одговор на питање чије је Косово. Ово друго питање, које се није постављало до пре неколико деценија, питање је на коме се решава судбина не само једне територије, већ и једне нације и њене историје и њених духовних и моралних корена.
Да би се схватило шта је Косово, мора се рећи и шта оно није. Већ смо рекли да Косово није само једна битка, само један историјски догађај, ни само једна територија, ни само један дан у календару. Још важније је сузбити једно погрешно, а доста проширено уверење да је Видовдан дан када Срби славе свој pораз на Косову пољу. Има говорника и писаца који са поносом довикују: "Срби су једини народ на свету који славе свој пораз! " То само значи да они који овако говоре и пишу нису схватили основни значај и значење Косова, које је, независно од исхода битке, славна победа. Нису схватили да је Косово, онда, сада и увек, испит из светосавља, испит из националне и верске свести Срба. Нису разумели да су Срби на Видовдан, 15.(28.) јуна 1389. године, сјајно положили тај испит и да су у косовској битци изникли Косово и Видовдан као плод светосавља.
Припрема за Косово и Видовдан је почела од светога Саве. Он је Србе охристовио и осрбио и тако их за Косово припремио. Од њега су Срби научили Христову науку и хришћанске идеале. Од њега су чули Христове речи: "Од ове љубави нико веће нема, да ко живот свој положи за пријатеље своје" (Јеванђеље св. Јована 15,13). Да би се живот положио за друге, потребна је победа над собом, победа над саможивошћу, победа над личним у корист општег. И Срби су на Косову ту и такву победу извојевали.
Утврђивањем православног хришћанства међу Србима кроз Српску православну Цркву, свети Сава је истовремено учврстио и српски национални идентитет. Срби су тада сазрели и духовно и национално, а на Косову су ту зрелост доказали. Светосавско-косовски идеал: верност Богу, отаџбини, роду постао је свесрпски идеал, а Косово је било деоница која је разлучивала веру од невере.
Светосавско-косовска карактеристика Срба, честитост, наглашена је у народној поезији косовског циклуса. Кад год се помене име кнеза Лазара, увек стоји "честити кнез Лазар". На крају песме о косовском боју стоји: "Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно ". Косово је зато част и слава, а не пораз.
Косово је било и остало јуначка и бескомпромисна одбрана своје вере, свога рода, своје отаџбине, свога дома и својих домаћих. Косово није никада било напад ни освајање туђега. То би морало бити јасно не само онима који данас покушавају да отму Косово од Срба, већ и Србима од којих се очекује да, попут видовданских косовских јунака, бране и косовску територију и косовске идеале.
Косово се не може ни од вере одвојити. Та идеја је јасно изражена у народној песми где се каже да sе кнез Лазар, пред одлазак у бој на Косову пољу, причестио kao и целa wegova војскa. Та идеја је изражена и у песми где се Кнез одлучује за небеско а не за земаљско царство. Без те неразлучиве везе, између вере и нације, Срби би се и обесрбили и обескосовили.
Најпре је духовно Косово постало угрожено и делимично
изгубљено, а то је онда водило и води ка опасности да се Косово и као територија изгуби. Да се очувала вера косовских ратника не би било могуће да, како рече велики песник Матија Бећковић, "џамијају српске цркве", засад само на Косову, а једнога дана ће, ако им се не стане на пут, и у целој Србији.
Видовдан није само помен или парастос који се служи косовским, па и покосовским жртвама, већ је, у исто време, и подсећање на косовске обавезе, и надахнуће за очување косовских идеала. Данас, у наше доба, Видовдан је и позив на узбуну, да се брани колевка српства - Косово, да се бране српска гробља и манастири, српске цркве и домови, и животи Срба на Косову.
Косово су и српске народне песме које су се вековима уз гусле певале и које су помогле да се очува српска народност у току петвековног ропства, уливајући наду у долазак слободе. Косово су и дивне фреске и иконе српских манастира на Косову. Косово су и "књиге староставне" - стари рукописи и повеље по српским манастирима и црквама на Косову. Преживели су паљења и уништавања, грабљења и разношења и својим присуством сведоче чије је Косово. И данас, када се под притиском терора Срби повлаче са Косова, остају ти вековни културни споменици да сведоче чије је Косово. Сведоци су и цркве и манастири, гробља и надгробни споменици са ћирилским натписима. И сама историја је сведок да је Косово срpско.
Међутим, жалосна је али истинита чињеница да је данас Косово као територија скоро изгубљено за Србе. У току од неколико деценија, број Арнаута на Косову се удвостручио па и утростручио и прираштајем и усељавањем из Албаније. У исто време број Срба на Косову се толико смањио да су постали мањина. Празнило се Косово и раније, али никада толико колико се сада испразнило. Опустело је Косово и у седамнаестом веку када је Арсеније Чарнојевић 1690. године одвео десет хиљада српских породица у Аустро-Угарску. Ипак, остало је на Косову доста Срба да га чувају и бране, и очували су га и одбранили су га. Међутим, данас као да га нико не чува и нико не брани. Ничу џамије и руше се српске цркве и манастири, умножавају се турбета а крстова је све мање, вију се албанске заставе, као да је Косово у Албанији а не у Србији. Ништа српско није поштеђено од напада, ни цркве, ни гробља, ни калуђерице, ни свештеници и владике, ни младо ни старо, ни женско nи мушко. Већ има места на Косову где српска нога не сме крочити. А што је најжалосније, захваљујући бескрупулозној пропаганди Арнаута и њихових покровитеља по свету, створио се утисак да су Арнаути ти који пате на Косову, а да су Срби њихови тлачитељи. Не помажу фотографије ослепљених волова који Србима припадају, ни слике обесвећених гробаља, ни попаљених цркава, ни посечених забрана, ни силованих жена и девојака, ни свирепо убијених синова, мужева и очева - Срба. Са друге стране, ваљда због наше српске немарности, мало се чини, ако се уопште ишта чини, да се чињеницама докаже светској јавности ко стварно пати на Косову.
За ту немарност у одбрани Косова смо криви сви ми Срби, они који живе у Југославији и ми који смо по свету расејани. Питао ме је пре неколико месеци један српски калуђер: "Да ли вас Србе који живите далеко од Косова боли Косово?" Ја бих желео њега да питам: "А колико Србе који живе близу Косова боли Косово?" И како се тај бол показује? И да ли је довољно да нас Косово само боли, а да ништа не чинимо да отклонимо узрок бола? И да ли смо свесни ради чега губимо Косово? Да је бар тамо близу Косова очуван косовско видовдански дух, ако се сматра да међу нама није, не би се дошло у опасност да Косово за Србе буде изгубљено. Не може се сачувати Косово као територија ако се не очувају косовско-видовдански идеали, и ако се по њима не живи.
И ми Срби расејани по свету, за које поједини духовници из Србије кажу да смо "полу-Срби и полу-православци", јесмо обавезни да бранимо Косово као српску територију и Косово као духовну и егзистенцијалну стварност. Јер и данас, као и увек досад, Косово је деоница која све нас Србе, без обзира где живимо, дели на веру и неверу. Све српске генерације, од Косова па до данас, морале су и морају полагати косовско-видовдански испит. То важи и за нашу генерацију и за нас који смо просторно далеко од Косова али смо, одлазећи у свет, Косово понели у себи и не смемо га изгубити.

26. јуни 1989, California

Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић, Дозивања, Рашка школа, Београд, 1996, стр.125-128.

Dveri Srpske