ЦРКВА НА ИНТЕРНЕТУ

Очување словесности

"Остадосмо без града и без закона,

град је пао.

Не знамо где нам почиње земља,

а свуда је крај"

(Миодраг Павловић:

Оплакивање Смедерева, 1969.)

Срби су захваљујући својој аутокефалној Цркви сачували свој крштени језик и своју словесност. Сачувавши своју словесност, Срби су очували своју суштину – словесни начин постојања свога народа. Сачувавши словесни начин постојања свога народа, и то баш у време непостојања своје државе и окупације свога државног простора, Срби су од народа узрасли до нације. Етничка заједница је постала Заветна заједница – српска нација као Нови Савез српскога народа са Васкрслим Христом.

Ако су другим европским народима били потребни државни оквири, односно инститруције световности да би се формирали као нације, Србима је била довољна духовна заједница – Црква, као простор који не познаје границе – да би и без сопствене државе од народа постали нација.

Данас се свет суочава са кризом државе и нације. Међутим, то је, пре свега, криза државе, јер свет не може да прихвати нацију без државе. Државе су постале сувише тесни оквири за животне токове савременог човека: са једне стране могућности за самореализацију човека превазилазе оквире постојећих држава, а са друге стране те државе не могу дефинисати своје институције световности без појма границе.

Криза државе и нације се напослетку појављује као непоштовање закона. Безакоње је постало највећи проблем савременог света. Рушењем закона насиље бива једини однос међу људима, народима и државама. Опет, као што се у дому без молитве осећа дух затвора, тако се и у земљи без закона не зна где је њен почетак, а свуда јој је крај. Без молитве и закона дом постаје затвор, а државна граница почиње на његовом прагу.

Ако је технологија појавом Интернета предсказала цивилизацију будућности као свет без граница, онда је задатак нас православних да том свету укажемо на могућност да се развија без насиља упркос одсуства институција световности које увек са собом доносе инструменте ограничавања.

Због тога, ми, православни Срби, оставши по други пут у историји и без града и без закона, треба по други пут да покажемо и себи и свету да су и живот и заједница могући без државе. Зато, ми, православни, расејани како по земљи Србији тако и по целом свету, у туђини а на своме као и на своме у туђини, сматрамо да на интернету прво треба да поставимо своје најмилије и најдраже, своје наважније и најпрече: своју Свету Православну Цркву.

Ако Цркву не чине честице малтера од којих су сачињени земаљски храмови, него је она пре свега духовни простор – мистична заједница верних у Васкрслом Христу, онда ће Интернет као виртуелни простор постати само медиј који треба да нам омогући да превазиђемо земаљску удаљеност једних од других.

Једино у Цркви и са Христом ми смртни људи, без Њега виртуелни, постајемо реални, стварни и бесмртни; и једино у Христу и са Христом васцела тварност, без Њега виртуелна, постаје реална и стварна. Зато ће и освећењем овог интернетовог виртуелног простора он постати реалан и стваран. А он ће бити освећен само ако и ми будемо освећени и ако нам Господ услиши молитву коју Му упућујемо приликом резања славског колача:

ХРИСТОС ПОСРЕДИ НАС !

1999.