Не заборави

Све оно што желим да кажем,

рећи ћу када се сунце насмеши

и моја нада утоне у жељу

коју баш сада желим теби рећи.

Нестварно уморно добијам дане

окорео у немиру који се тражи

и понет мишљу да заувек будем

и да заувек сањам оно што живим.

Прича је далеко од мене и траје

као да корачам стазама света

прерушен у облак што путује дивљем

утонуо у освит белога цвета.

Надасве срећан са опет што се рађа

са умором са смехом што се пољима креће

и не тражим пуно само мало ветра

који ће ме одвести до извора свега.

Пусти ме да будем своје сенке патња

пусти ме да се далеко досегнем п

оучен лепим што траје и што се буди

на освит нечега што личи на себе.

Да то је појам за век, за век што следи

за тајне које откривам

опет уморан опет загрејан да пловим у себи

можда је то дубина нечега,

не знам ни сам.

Патње усуда за нешто што треба бити

освешћен ветром у нади што гори

лепотом што плени и не засењује душу

лепотом која гори а не сагорева.

Ма ко си ти ако име своје лако дајеш

ако пушташ да траг светла нестане о теби

остани са собом и не плаши се дана

који ће морати једном да се деси.

Не заборави и не мисли да је далеко

када је оно увек ту, када покушају узети

Моју душу моје Косово.

Моју душу моје Косово.

Аутор: Синиша Влајић, Жарково, Београд 23.01.08

Don't forget

All I want to say

I will say when the Sun smiles

and my hope sinks into the wish

I would like to tell you right now.

Incredibly, tired, I gain days,

all restless, aging, searching for myself,

led by the thought that I will exist

and always dream the life I live.

The story is far away from me and lasts

as if I was roaming along the roads of the world

disguised into a cloud, travelling towards the wild

fallen asleep in the blossom of the white flower.

Above all happy, with everything being reborn,

tired, with a smile travelling through fields

I don't ask for much, just a little wind to lead me

to the source of all.

Let me be my shadow's pain,

let me reach myself far away,

taught by the beautiful, which lasts and rises

at dawn of something that resembles itself.

Yes, that's the idea of a century,

a century that follows the secrets I reveal,

smiling again, warmed up again,

for I could set sail in myself,

It could be the depth of something

I don't know myself.

Whether they are pain caused by destiny

for something that has to be,

brought to my sences by the wind

burning in hope,

by the beauty that allures, but never obscures,

the beauty that burns, but never gets consumed.

And who do you think you are

if you give up your name so easily

if you let the trace of light that speaks of you desappear,

stay with yourself and have no fear of the day

that must come once.

Don't forget

and don't think that it is far,

when it is always there,

every time they try to take away

my soul, my Kosovo,

my soul, my Kosovo.

Author: Sinisa Vlajic, Zarkovo, Belgrade, 23.01.08