др Владимир Умељић
Мило Ђукановић или „милЕУ ђУСАкан“
Када се Мило Ђукановић својевремено извињавао Хрватској „због нечовечног и нецивилизованог масивног бомбардовања Дубровника“ (дакле оног „стравичног разарања“, које су у међувремену многи не-српски аналитичари – од немачке историчарке грофице Разумовски па до аустријског очевица, публицисте Курта Кепраунера – разоткрили и осудили као једну више-мање успелу пропагандну фарсу из времена последњих балканских ратова), неколико писаних медија у Србији и један наш дневни лист дијаспоре у Немачкој су објавили моје „Отворено писмо Милу Ђукановићу“.
У том писму сам му упутио две примедбе:
Прво, да је исхитрено и неодговорно извињавати се било коме због нечега, што тек треба испитати и – овако или онако – верификовати а да је уз то непримерено и нечасно чинити то у име народа, чији квантитативно највећи (подземни) град у Хрватској носи име Јасеновац, за који иначе хрватска политичка, интелектуална и клерикална елита до данас тврде да је исти само једна „великосрпска измишљотина“...
Друго, да је сваком већ површном познаваоцу историје више него јасно да Србима није потребан један Вили Брант а да је исти, иначе, врло добро знао да се при уласку у политичко позориште никада не оставља сопствена кичма на гардероби, јер се иста ни за тридесет сребрњака а ни за сва блага овог света не може поново откупити.
После овог најновијег, исхитреног и неодговорног, послушничког и нечасног чина признавања илегалне арбанашке псеудодржаве на српској Светој земљи Косову и Метохији а то, наравно, „ради унапређења добросуседских односа са свима, у првој линији са Србијом“, био сам сигуран да ће са српске стране доћи бројне осуде и подсећања да Ђукановић и његова владајућа камарила забијају не само свим живим и свим нерођеним Србима нож у леђа, већ и свим помрлим а живим Његошима и Николама, сваком Петру, Мирашу и Марку, сваком Благоти, Новаку и Новици, сваком Батрићу, Данилу и Вуку... а о сестрама и супругама, о мајкама и кћерима да и не говоримо, рањавање немоћних још више боли...
Нисам, међутим, сигуран - да се не огрешујемо ми, критичари, о тог МЂ? Јер, такве примедбе, приговори и осуде би имале смисла ако бисмо се задржали на представи да се дотични заиста зове Мило Ђукановић и да је то један (да цитирам) „од комунизма изнедрени банални државнички патуљак и политички послушник, један „пословњак“, програмиран на максимум криминалне енергије и бескрупулозности“?
Да се разумемо – ове оцене, наравно, нису никакве емоционално конотиране увреде већ разложне и, ако се жели, дискутабилне претпоставке – прибијање уз реп тренутних светских моћника по сваку цену може, додуше, да буде израз нагона (личног) самоодржања, нагласак међутим лежи на ономе „по сваку цену“ а њу плаћају у овом тренутку и у блиској будућности други, плаћа је народ док ће (емпиријски) МЂ стићи на ред касније... и прекасно за било какву) наду, веру или љубав...
А што се нашег (критичарског) потенцијалног огрешења тиче – шта ако он није он, шта ако је он један хомункулус са „мрачне стране моћи“ и само успешно закатанчен неком генетском манипулацијом у часни изглед једног динарског горостаса? Да се дотични не зове можда на пр. „милЕУ ђУСАкан, Рег. Бр. $ 1 000 000 тј. € 750 000“ а ми и даље живимо у заблуди да он потиче од коленовића „Српске Спарте“, да потиче од сердара и песника, од војвода и сликара, од владика и светаца, искушеника и перјаника?
Било како било, МЂ хрли из једне катастрофе у другу фарсу, из једне манипулације у другу трагедију, из једне странпутице у другу безнадежност – мисли ли он, мисли ли његова пратећа богатунска клика да ће им њихови виспрени расрбљујући ментори спасти душу, очекују ли они вечиту захвалност безосећајних, вечиту подршку непоштених, вечиту заштиту пролазних? Слуте ли да ће доћи дан, када ће и они бити на лицитацији односно бити изложени као демодирани артикли за распродају на некој паланачкој бувљој пијаци?
Истакнути српски интелектуалац, родом са Цетиња, Мишо Вујовић, написао је књигу о МЂ- режиму у Црној Гори и насловио ту књигу о актуелној несрећи ове предивне земљице са „НИ ЦРЊА НИ ГОРА“. Штета да је МЂ, очигледно, никада није читао...
Онда би, наиме, знао зашто је празно огледало испред њега, одакле потиче реч „отпадник“ и где завршавају дотични у људском и историјском смислу, зашто му молитве – ако их икада буде окушао – остају неуслишене, зашто му не прија вечера и зашто му у речнику недостаје прелепа реч „вера“...
Свим светосавским заточницима, свим часним људима у Црној Гори, од срца порука – браћо и сестре, држите се и борите се за своју историју и име, своје достојанство и част, за своју веру и идентитет... сетите се и песника: „Заборавни стомак свакодневно иште, заборавна глава туђем је буњиште...“
