„КАТОЛИЧКА“ ДЕСНИЦА У СРБИЈИ

Домаћа десна сцена, ма колико служила за плашење јавности од стране овдашњих „реформских“ креатора јавног мнења, заправо је у приличном расулу. Она је од оживљавања вишестраначја у Србији у том стању, што не спречава лево либералне медије да понављајући бајку о „бауку деснице који кружи Србијом“ мобилишу јавност против „нарастајућег фашизма“.

Иако наше врле десничаре често погађају витални проблеми српског друштва – а пре свега непостојање национално одговорне елите – они на то једноставно немају реалан и, обичном човеку, разумљив одговор. Иако себе представљају као праве припаднике „Нације“, овдашњи десничари својим наступом и стилом пресецају везе са обичним човеком, мислећи да ће се таквим вештачким, високопарним и реторичким интелектуализмом легитимисати као “. И како то већ бива, овај десни облик идеолошке покондирености води у даљу гетоизацију. Слободни смо рећи – да овдашњи либерали имају мало креативности и стварне жеље да се једном за свагда ратосиљају „претње са деснице“ о којој неретко запомажу (на коме би онда део НВО сектора „тезгарио“), требало би да нашим истакнутим (а међусобно завађеним) десничарима дају медијски простор да се размашу својим егзибиционизмом и бизарним идејама, па би и оно мало следбеника растерали а и подболи их на идејни „рат свих против свију“.



Од када су Срби пре два века „кренули у Европу“ они су све више напуштали своје традиционалне идеје и обичаје. Уместо њих прихватали су оне из Западне Европе, углавном од Немаца. Тада се по узору на Запад и у Србији формирају две идеолошке струје „српског европејства“ – једна је више просветитељска, либерална и интернационална, а друга национал-романтичарска и конзервативна. Симболичан представник првог правца би могао да буде Доситеј, а другог Вук. У односу према традицији свог народа они осцилирају између модернистичког становишта да је то све гомила глупости и примитивизма, па до усвајања „конзервативне“ оптике која непобитно мерило узима од "европске деснице". Тако већ два века историје српске културе сведоче да се од традиције нису отуђили само они који је са модернистичких позиција нападају, већ и они који је „заступају“ и бране, уверени да су у идеолошким шаблонима и дефиницијама европске десне мисли нашли кључ за њено тумачење. Насупрот ових сукобљених идеолошких струја стоји обичан народ који се приклања час једној, час другој страни.

У основи, обе међусобно сукобљене стране прихватају европску рационалистичку парадигму, а као поседници „вишег знања“ на сопствени народ гледају са висине као мисионари у нецивилизованој средини, па се суштински и не разликују толико колико се на први поглед чини. Узмемо ли парадигматски пар Доситеј–Вук видећемо да се иза површинских разлика (које не потцењујемо) на линији народно – универзално, традиција – модернизација, крију фундаменталне заједничке идеје и схватања. Тако су се и Доситеј и Вук (као две струје истог идејног прогресизма) сложили да се српска нација дефинише по немачком моделу као заједница језика, расе и простора што је, занемаривши религијске традиције, касније довело до трагичног неспоразума у случају Југославије и српско-хрватског сукоба. Прича о Србима „три вере“ коју су причали и националисти и интернационалисти (Југословени) а коју и данас Шешељ прича у Хагу је историјска заблуда која је наш народ коштала трагичног биолошког и идентитетског пораза. Стога привидно парадоксално, исти тај Шешељ кога судске одоре у Хагу фрустрирају јер га подсећају на Инквизицију, као крајњи домет „српског национализма“ пропагира идеологију таквог ригидног и агресивног стила („Велика Србија“) која као да је изашла из бечких и ватиканских кухиња XIX века. Како већ неко рече – човек је стил.

Иако се разликују позиције и намере левих либерала који причају о „интеграцијама простора еx-Југославије“ и националиста који заговарају „велику Србију“ или „српску Југославију“ – они представљају појаву сукоба „малих разлика“. Данас „либерална парадигма“ неприкривеног тржишног фундаментализма и „неминовних европских интеграција“ обухвата левицу и десницу, либерале и конзервативце... У суштини и „националисти“ и „демократе“, виде Србију као органски део евроамеричке цивилизације (иако то многи на Западу, попут Хантингтона, оспоравају); једино се разликују у томе којој идеолошкој школи мишљења дају предност.

Отуђење националне деснице у односу на сопствену националну културу и традицију проистиче из површног и ригидног прихватања схватања европских конзервативаца и десничара. Тако је, на пример, схватање монархије Вука Драшковића и њему сличних сасвим англосаксонско, неутемељено у српској средњовековној па и 19. вековној традицији и историјском искуству. При томе, занемарује се отпор, који постоји међу националистима, према чињеници да би српски владар требао да буде човек који је у сваком погледу странац. Краљ би, насупрот томе, по традиционалном народном схватању морао бити „наш човек“ који долази „из народа“ и осећа његова стремљења и жеље; да не спомињемо да се очекује да има праву, а не само протоколарну власт.

Слично Вуковом „монархизму“, и национализам Војислава Шешеља је заправо груба балканска копија западноевропских национализама деветнаестог века, са јаком либералном цртом (нарочито у економији). По стилу Шешељов национализам је близак хрватском. Његов секуларистички однос према цркви и изразито негативан однос према монархијској историји од Немањића до Карађорђевића се чак ни по „европским стандардима“ не може квалификовати као конзервативан и традиционалистички. Тако је привидно парадоксално у неким елементима националистичка десница (или она што се таквом представља) више удаљена од традиција и интереса свог народа од левице.


Све претходно наведено је исход идејне одвојености елите од културних матрица свог народа. Стога не чуди што су они, копирајући, често неуспешно, своје „еуропејске“ узоре правили идеолошке травестије који су споља изгледале „наше“, а у суштини били „светски“. Као и паланачки модернисти, и ови паланачки националисти се са комплексом односе према Свету. Стога је Момчило Селић у праву када овдашњу савремену десницу назива малограђанском, како умерену, тако и поготово ону што се крије под именом нове деснице. Селић је својом прозивком погодио суштину – сви ти домаћи „велики десничари“ у ствари су дубоко неспособни да, без епигонства („ерудиција“ служи да се засени простота сопственог народа), формулишу „народну идеологију“ или реалан национални политички програм.

Домаћи десничари су неретко „ходајући цитати“ које су напабирчили од само њима битних ауторитета и којима засењују простоту и стварају идејну конфузију код своје публике. Они некритички и стога неуспешно плагирају конзервативне и десне узоре са Запада, без свести о другачијој културној матрици друштва на коју те „импортоване идеје“ примењују. Иако себе називају конзервативцима они су револуционарни духови који желе да радикално мењају свест друштва и односе у њему. Стога су и они део (додуше „патриотски“) домаће мисионарске интелигенције која треба својим „истинама“ да просвети „неуки народ“, не додуше Хајеком и сличним либералним жрецима, већ Де Местром, Берком, Карлајлом и Еволом, или пак Дугином – руским „човеком цитатом“ који комбинује псеудоинтелектуализам и окултизам. Уместо митске и далеке обећане ЕУ, они замазују очи својим следбеницима и симпатизерима бајкама о Хипербореји, а притом хушкајући (за нечије идејне и стратешке интересе) наше људе на борбу против „Новог Светског Поретка“, „Евробирократије“ или „исламске интернационале“. И онда не чуди што њихови бизарни идеолошки миксови нису пустити дубљи корен у нашем друштву. Српским устаницима који су пре два века стварали модерну српску државу није био потребан Карлајл (кога изузетно ценимо) да им објасни шта је херојство, али је сада српској десници неопходно учење декадантних талијанских окултиста (Евола) или француских „потурица“ (Р.Генон) да би разумели сопствену традицију

Стога је природно што су се ови десни „еуропејци“ у идејном смислу накалемили на туђу религиозну традицију, пре свега католичку. Шта је све „католичко“ на српској „десној“ сцени у протекла два века тешко је и набројати. У ширем стилском смислу – мање-више све. У ужем смислу, наши десни интелектуалци и политичари су били ученици католичких мислилаца, па чак и оних отворено клерикалних. Француски католички „антипросветитељски“ конзервативци, попут Де Местра, утицали  су на неке наше десничаре у тој мери да се они више не могу ни назвати „српским“, иако се таквим представљају. Они су део десне интернационале, као што су домаћи комунисти или либерали испостава својих интернационала. Није овде реч о томе да ли је неко „аутохтон“, већ о томе да се прихватањем одређених идејних матрица мења и поглед на свет у тој мери да се историја и традиција свог народа сагледава кроз туђе, у овом случају католичке, наочаре.

Овај псеудотрадиционализам под фирмом народне традиције и православља намеће чисто католичке матрице и идеје. Тако се конструишу произвољне и рогобатне „историјске истине“ у којима има мало како истине, тако и историје. Тако се, по њима, српско средњовековље не разликује од западно-католичког, Кнез Лазар од западних крсташа, а Свети Сава од католичких схоластичара. Да то није нова појава сведочи и књига „Вечите тежње“ Јеле Спиридоновић Савић из 1929. (са Дучићевим предговором) у којој се светосавље усиљено представља као копија католичког мистицизма, а Свети Сава се дословно приказује као католички светац, иако за то нема никаквог историјског утемељења. Сам стил „презентирања“ прошлости са наглашеним романтичарским патосом, мелодраматиком и којекавим претеривањима је по себи стран српској култури. Димитрије Љотић, вођа профашистичког Збора, је био под изузетним утицајем католичких идеолога (у политичкој сфери Француза Шарла Мораса), а нарочито средњовековних католичких мистика којима је психијатрија одавно поставила дијагнозу. Модерни десничари у Србији попут Калајића и Бокана само настављају „традицију“ реинтерпретирања српске традиције у католичком (или шире конзервативном – антимодерном или постмодерном) кључу – па су овакви „хералдичари“ у земљи сељачке и патријархалне традиције осуђени на ексцентричну маргинализацију. Или они који попут Басаре праве политичке плагијате демо-кршћанских програма са позиција анационалног и аисторичног „хришћанина-еуропејца“ могу бити само искоришћени од стране „реформских снага“ у политичким нападима на „фашисте“ попут Коштунице или „азијате“ Ћосића.

Последица једностраног идеолошког настројења је практична колизија са народном традицијом и његовим виталним интересима. Подложност утицају католичких и фашистичких идеолога је довело до отуђења од народа који је био јасно антифашистички настројен. Ево најочитијег историјског примера: Димитрије Љотић је као главног непријатеља Срба видео комунизам, а не фашизам и усташе. Стога он не само да није ништа предузимао против усташа, већ су љотићевске новине за време и после рата овај терористички режим и њихов фанатични милитаризам и етатизам сматрали „узорним“ жалећи ето, што Срби нису у стању да створе једну такву „озбиљну“ творевину. Заслепљени туђом десничарском идеологијом коју су покушавали накалемити у Србији љотићевци су помагали Немцима у борби против четника и партизана.



Када се ово узме у обзир и не чуди што наводно наша, а идејно „католичка“ десница нес(п)ретно кокетирајући са западним десним екстремизмом (фашизмом, нацизмом, усташтвом...) као „страно тело“ не може да придобије поверење ни дела српског друштва. Обичном припаднику нашег народа су стране идеологије малограђанско елитистичке и нападно етатистичке деснице. Шовинизам и расизам који покушава да се увезе са Запада преко „наци-скинс“ субкултуре не може да ухвати корена у нашој средини. Уосталом, како се неко може представљати српским националистом, а бити следбеник идеологија које су нанеле највеће зло његовом народу? Исто тако – како се може под „фирмом“ српске традиције потурати, као кукавичије јаје, једна друга и другачија културна матрица. Да би циркус био потпун, треба додати да у тај идеолошки микс западњачке конзервативне митологије улази и њу-ејџ неопаганизам, европејство „посебног кова“, „самурајски“ милитаризам и ко зна шта још. Стога овај идеолошки „чардак ни на небу ни на земљи“, који није ни у „Србији“ ни у „Европи“, представља праву културолошку мутацију која погубно утиче на душевно здравље његових експонената и малобројних симпатизера.

Важније од питања колико су Главуртић, Мужић и Сунић или остали „хрватски“ (или бар католички) десничари утицали на српску десну сцену је прихватање једног мрачног духа католичанства и европске деснице која живи у параноичном свету вечних завера, фасцинације смрћу и борбом „правоверних“ и „сила мрака“. Идејни фетишизам ових „крсташа“ и „инквизитора“ и код њих, а поготово у нашем „кривом срастању“, стварају код заговорника десног погледа на свет неприродну самоувереност која их ослобађа од моралне одговорности за своје поступке.
Такве идеологије су плодно тло за „развој“ неуротичних и психопатских поремећаја. Охоли дух десног „елитизма“ у својој „узвишеној усамљености“ а заправо изолован од реалности и свог народа, доживљава исти тај народ као инструмент освајања власти и остваривања идеолошких циљева (у чему су идентични са домаћим либералима – чедистима). Тако се, на жалост, српски народ данас нашао између две врсте екстрема, оних који му нуде идеолошки „хипермаркет“ отвореног друштва и оних који му нуде аутархију „Хипербореје“, наспрам прагматичних политиканата који гледају само како да се овајде и напуне свој џеп. У односу на њих, домаћи „реформски“ шарлатани и корумпирани политичари испадају срећно решење. Свесни тога, неки мисле да је добро да се медијски потенцирају „супротстављени екстреми“, јер тиме јачају своје „умерене позиције“.

Чини се да, попут љотићеваца у Другом светском рату, и ови садашњи леви чедистички и десни „фашистички“ Европејци имају шансу да се дочепају власти и моћи само под протекторатом стране велике силе, да би се својим менторима доказали, вршећи њихове налоге, као „већи католици од папе“. Иако се привидно налазе на два краја политичког спектра, сличност левих и десних екстремиста је велика. И у једном и у другом случају, када се саструже позлата реторике (грађанске или националистичке, свеједно) открива се језуитски макијавелизам коме ништа није свето, и јасно се указује да се ради врло сличним нехуманим и манипулативним идеологијама које су у име виших интереса спремне да жртвују део свог народа, позивајући се при томе на интересе тог истог народа.


НСПМ