писац: Ранко Томић

Пред ким се повлачи и зашто нестаје наше писмо. Један осврт на садашњи тренутак српске културе и друштва.

Када је пре много деценија објављена равноправност ћириличног и латиничног писма тадашњег српско-хрватског језика (или хрватско-српског), нико, вероватно, није ни претпостављао да ће равноправност у нашим данима постати потпуна надмоћ латинице (да се не упуштам у могуће теорије завере где би све ово било предвидиво). После векова потпуне премоћи и деценија одолевања, ћирилица је данас пред скоро потпуним нестајањем.

Развитак информатичког друштва (тј. друштва чије се пословање у највећем броју делатности одвија уз помоћ рачунара), помогло је скоро потпуном краху основног и првог српског писма. Но, ћирилица није само то. Она је много више - српским језиком многи говоре, али га само Срби православци пишу ћирилицом. И ту она постаје национална одредница, јасно обележје и жиг. Баш захваљујући томе што је толико српска, ћирилица је постала угрожена врста у својој постојбини.

Непостојање праве државне стратегије (и, зашто то не рећи, постојање огромне небриге) у времену које је иза нас, а у коме је рачунарска технологија доживела продор у све друштвене делатности, довело је до тога да су Срби, морајући да користе рачунаре, а немајући прави начин да свој језик бележе на писму које им је основно, искористили могућност избора (због равноправности писма) и готово потпуно прешли на латиницу. Равноправност је, иако прокламована на сва уста, нестала оног тренутка када је постало готово немогуће користити ћирилицу, за разлику од латинице која је била свеприсутна.

Није, додуше, само недостатак државног става према овом проблему допринео оваквом преокрету; уклопиле су се многе ствари које су својим збирним деловањем довеле до трагичне ситуације у којој се сада налазимо ми као народ, а и наше писмо.

Култура победника је обично, у историји, имала снажан утицај на поражене. Српски народ је у протеклој деценији водио неколико изгубљених ратова, али смо, и не само ми, у прошлом веку изгубили један невидљиви, економски рат са капиталистичким друштвима запада. Са те стране гледано, утицај те културе на нашу огледао се у много чему, а пре свега у преношењу начина понашања. Немајући прави узор у свом окружењу, а изгубивши духовно упориште које су имали у хришћанству, Срби су се, као и многи други народи, окренули тежњи за достизањем материјалистичког западног идеала живота у свим областима. Најчешће, у немогућности да због сиромаштва испрате суштину, у областима у којима је то лако и свима доступно - у подражавању изгледа, понашања, говора, писма и осталих видљивих образаца. То је донело многе промене, што само по себи није лоше, али је, због још неких утицаја (који ће бити размотрени), довело до претеране и потпуно некритичке употребе страних речи у стручним круговима, а затим и до исто такве употребе страног, тј. латиничног писма.

Снобизам је знатно допринео удаљавању Срба од своје традиције и националних вредности. Тежња за материјалним, настала из потребе да се попуни празнина настала непостојањем духовног, уздиже лако ознаке статуса и њихова изворишта изнад симбола унутрашње снаге. Тиме се слабост проглашава успехом, а жеља за изједначавањем са узором (тј. извором материјалне благодети) уништава традицију. Ћирилица пада као непожељно подсећање на дух и искон, али и на привреду неспособну да произведе чаролију потрошачког друштва. Наше друштво и држава, потпуно супротно примерима успешних (на које се угледамо само по спољним обрасцима успеха), чак и не покушава да гаји свест о потреби за куповином онога што сами производимо, напротив, све се чини да оно што није наше буде драже. Тиме и нашу привреду присиљавамо да ствара производе који изгледом и називима опонашају стране, да би уопште могли да добију какву-такву могућност да буду купљени. Уз то неизбежно иде и латиница.

Превише често заборављамо да је највеће сиромаштво сиромаштво духа и да се оно ничим не може надокнадити.

Захваљујући гомили недела учињених у име српства, од људи који су своју српскост (често врло сумњиву) ставили изнад људскости, постало је тешко бити Србин. Не само тешко - за људе који су у такозвани процес транзиције, код нас обележен диктатуром Милошевићевог режима, ушли без јасне свести о својој националној припадности (а таквих је, захваљујући идеји Југословенства, у Срба било много), а који су Српство олако поистоветили са онима који су у име истог чинили оно што нико нормалан не би, бити Србин постало је срамота. Самим тим, постало је срамота говорити српским језиком и писати српским писмом, веровати у (српског) Бога и волети свој народ и своју земљу. Наравно, само за оне који су себи дозволили да српство поистовете са кримо-комунизмом.

Но, није ствар само у срамоти. Иако највећа и најбројнија држава од свих које су преостале од бивше Југославије, Србија више није ни најважнија, ни најбогатија, ни најнапреднија. Напротив. Она је сада међу последњима у свету по свему, па је самим тим и веома зависна од трговине са суседима. Ћирилица се дакле повлачи и ту, јер, иако већина бивших Југословена зна ћирилицу, не жели да је види. Не зато што је ружна (јер није), већ зато што је ћирилица симбол српства. А Срби им нису драги, јер ратне ране зарастају споро, а ми жањемо што смо сејали. Постајемо народ камелеона, који "даје веру за вечеру". Тако смо на најружнији могући начин постигли помирење са Његошевим "потурицама". Постали смо исти као они, тиме два пута себе понизивши. Први пут што нисмо прихватили њихово право да буду другачији, а други пут што смо кренули путем који смо презирали. Новац је немилосрдан, а тржиште је његов роб. На тржишту ћирилица нема прођу и то је њен крај у свету у коме се све мери еврима.

Идеја о понижавању српства траје још од доба Титовог режима. Ћирилица је прогањана као најјасније обележје предратног српског грађанског друштва и православне цркве, а народу је потурана "напредна" братска латиница. Братство и јединство су нестали са позорнице, али је латиница остала. Само што нам је у међувремену Милошевић потурио ћирилицу као обележје кримо-комунистичке Србије вешто манипулишући народним вредностима, па је дошло до потпуне замене теза. Некада је по писму било могуће знати из ког краја "Југе" су књига или новине. Данас то више није случај. Све је више дневних новина које су латиничне. Чак је и (иначе одвратни) Експрес пробао латиницу, али изгледа да је укус био горак.

Књиге се у Србији штампају латиницом чак и кад се раде само за наше тржиште, упутства на амбалажи производа и сировински састави такође, а за то заиста нема никаквог оправдања, осим тог "да се не увреде тамо неки". Па нек се увреде. И мене вређа што тамо не воле српско писмо, а и тамо је, као и овде, ипак Србија. Не треба ваљда да Срби у Србији трпе само зато да не би тобож неког увредили. Ко не воли моје писмо, не воли ни мој народ, ни државу тога народа. Не треба ми да бринемо да ли смо увредили неког ко нас не воли, већ оног ко нам је пријатељ. А онај ко живи у држави Србији, треба да поштује и ту државу и писмо народа који ју је основао.

Како год било, борба и даље траје. Чак се јављају и људи који сматрају да је безобразлук тражити да ћирилица буде наше главно писмо и да треба тежити равноправности са латиницом. Све то у име назови грађанских права и којечега. Па где су грађанска права нас који користимо ћирилицу и сматрамо је својим писмом? Ко се за њих брине? Наша држава сигурно не, она је препустила да ствари иду како иду. А како ствари иду, ћирилица се полако али сигурно протерује са свога огњишта - не дозволимо то!

Волимо своје писмо и чувајмо га.

http://www.cirilica.org/