Briga o duši

EPISKOP JEGARSKI PORFIRIJE

Narod žedan Boga

“Crkva je uvek iznova pod kritikom svojih starih poznanika, iskusnih veterana ‘politički korektnog’ antiteizma. Samo, ponekad je na tapetu zbog premalo, a ponekad zbog previše aktivne uloge. Ponekad se od Crkve traži da se kloni svoga naroda, a ponekad da ga osuđuje”

Piše: Maja Radonić

Jedan je od mlađih vladika Srpske pravoslavne crkve, episkop istorijske Eparhije jegarske i iguman manastira Kovilj. Blag, smiren i dubokomislen, nesklon da tajnu života svodi na njene deliće, naročito je omiljen među mladima. Vladika Porfirije je opšte uvažavan i dragocen sagovornik, kojeg s radošću dočekujemo na stranicama prvog broja Evrope NACIJA.

Gubeći orijentaciju u mnogim bitnim domenima, moderni čovek je zaboravio, izgleda, i stvarni smisao i prirodu Crkve?

Najčešće ljudi ne razumeju prirodu Crkve i njenu ulogu u svetu. Tako neki smatraju da je Crkva svojevrsna Pandorina kutija ili centralni komitet koji može i treba da daje odgovore na različita socijalna, kulturna, naučna, društvena, nacionalna, politička i slična pitanja čovekovog života. Drugi bi hteli da se Crkva bavi isključivo takozvanim duhovnim i metafizičkim problemima.

Crkva, međutim, čoveka posmatra kao ličnost, a to znači da vodi brigu o celovitom čoveku, i o njegovoj duši i o njegovom telu. Brine se za čoveka u vremenu i u večnosti. Otuda za Crkvu ne postoji nezdrava, veštačka podela na sakralnu i profanu sferu života. I kada se bavi pitanjima obične, materijalne svakodnevice čovek ne napušta svoj pogled na svet, svoju veru, nego dela u skladu sa moralnim i duhovnim vrednostima za koje se opredeljuje. Zato s punim pravom možemo reći da se u svakom delu, u svakoj reči i u svakom pokretu, kroz uspeh i neuspeh, u radosti i u tugi, u svakom damaru čovekovom vidi i njegova vera. Sve što čovek ima i što čini treba da nosi na sebi svojevrsni duhovni pečat, ima šansu da dobije večni smisao i identitet. Uostalom, Crkva postoji zato što je čovek neutoljivo gladan i žedan večnosti i zato što postoji istorijska realnost smrti, koja kroz biološki prestanak života predstavlja i brutalno, tragično iščeznuće onih koje volimo.

Ulaskom u Crkvu Hristovu čovek ovde i sada dobija mogućnost da učestvuje u pobedi nad smrću, dobija mogućnost da spozna da je stvoren za večni život i to kao biće radosti i ljubavi. Drugim rečima, ima šansu da ne proglasi sporedne razloge postojanja kao primarne. Dostojevski je govorio da mediokriteti sekundarne razloge postojanja, kao što su uspeh u poslu, bogatstvo, zdravlje, slava, harmonična porodica... proglašavaju za primarne, dok ozbiljni i odgovorni ljudi, makar i sve imali, ne mogu biti radosni dokle god ne razreše problem smrti. Crkva nam daruje primarni smisao i razlog postojanja, a to je pobeda nad smrću i večna zajednica ljubavi sa Bogom i bližnjim. Intenzitet i mera delovanja Crkve na socijalnom, nacionalnom, kulturnom, političkom... planu zavisi, u jednoj sredini, od stava prema ovoj suštinskoj odrednici Crkve kao bogočovečanske ustanove u svetu. Pri tom, uvek treba imati na umu da Crkvu ne sačinjavaju samo sveštena lica nego svi oni koji su kršteni i koji se izražavaju kao vernici. U Srbiji je to, kako nam ukazuju ankete, gotovo 90 odsto stanovništva.

NAŠE NEMOĆI I SILA BOŽJA

Srpska pravoslavna crkva proteklih godina je, uz Vojsku, bila institucija kojoj narod najviše veruje. U procesu “deinstitucionalizacije Srbije”, koji liči na specijalni rat, ugled Vojske je tokom prošle godine, za samo nekoliko meseci intenzivne kampanje, drastično srozan.Sudeći po mnogim znacima i pojavama, sada je na red došla Crkva?

Od samoga svoga postanka Crkva se nalazi na krstu. Uz retke istorijske izuzetke, ona je, sa manje ili više mržnje proganjana. Čak i onda kada bi nailazili naizgled mirni periodi za Crkvu, sile ovoga sveta su nastojale da je, koliko god je to moguće, kontrolišu. Ovde, međutim, treba naglasiti dve istine:

Prvo, radost i mir su unutarnje kategorije čovekovog bića, koje ne zavise pre svega od spoljašnjih okolnosti. Radost je plod dvojedine ljubavi — prema Bogu i prema bližnjem. Nezavisno od okolnosti u kojima živimo, ako bezuslovno volimo oca, majku, brata, sestru ili prijatelja, i ako znamo da oni vole nas, mi ćemo biti radosni. S druge strane, možemo da imamo i kristalni dvorac, ali ako smo lišeni ljubavi, taj će nam dvorac vrlo brzo postati najmračnija tamnica i pakao.

Drugo, apostol Pavle kaže da se u nemoćima našim sila Božja pokazuje. Zaista, spolja gledano, Crkva je slaba i nemoćna. Ona nikada nije raspolagala, pa ni danas ne raspolaže sredstvima pomoću kojih bi mogla bilo kome da se nametne. Uzmimo samo medije, televiziju i radio. Crkva danas nema mogućnost slobodnog pristupa medijima. O njoj uglavnom govore oni koji nisu iz Crkve, a vernici tek ponekad imaju šansu da sami o sebi i o svojoj veri ponešto svedoče. Pa ipak, narod, hvala Bogu, ne samo da ima poverenja u Crkvu, nego, više od toga, Crkvu doživljava kao svoj duhovni prostor i kao svoj dom. U Crkvi, dakle, postoji paradoks, da baš onda kada izgleda da ona propada, da je sve izgubljeno, iz pepela se silom Božjom, a ne našom zaslugom, rađa nova snaga i novi život.

Neki elementi anticrkvene kampanje kao da su nadahnuti mržnjom, poput emisije “Zašto se u Crkvi šapuće” na B92 ?

Evidentno je da i danas kod nas postoji netrpeljivost u odnosu na Crkvu. Siguran sam da se radi o pojedincima, a ne o organizovanim kampanjama. To su uglavnom ljudi koji su još uvek opterećeni konceptom marksističko-lenjinističkog pogleda na svet. A u retorici marksizma i iz njega proisteklog komunističkog ateizma Crkva je “opijum za narod”, deo staleža eksploatatora “radničke klase”, “servis svekolike reakcije”... I zato je u društvima otvorenog borbenog ateizma Crkva po pravilu na meti bespoštednih kritičara iz redova takozvane “poštene inteligencije” (u funkciji čuvara postojećeg poretka i vesnika nekog “besklasnog”, tobože “idealnog” društva).

I posle pada komunizma, posle otvaranja našeg društva prema različitim ideološkim i političkim opcijama, ostao je na snazi, kod nekih ljudi, ovaj prigodni, bogoborački rečnik — samo sada adekvatno presvučen i transformisan, umekšan i prikriven. Razlika je samo u tome što su nekadašnji gonitelji Crkve neskriveno i brutalno projavljivali svoje neprijateljstvo, a ovi savremeni se pozivaju na demokratske principe i evropske tokove.

NOVI DIZAJN GONITEQA

Tako, priča o “odvajanju države i Crkve” ovde kod nas, u njihovom rečniku (a posle svega), ima drugačiji ukus nego na Zapadu. Isto kao i ideja “sekularnog društva”, uloge Crkve u društvu, uvođenja veronauke... Sve to oni izgovaraju i domišljaju na već izgrađenim temeljima, kao novi čin u uvežbanoj praksi izvrgavanja Crkve ruglu. Kao finalni udarac koji treba da konačno završi odavno postojeće procese.

Otuda i svi ti zahtevi za sprečavanjem svakog ozbiljnijeg angažmana Crkve; otuda ovakav i ovoliki otpor Crkvi, njenom mestu i ulozi. I zato od Crkve često traže povlačenje u kulu od slonovače, izolaciju, neučestvovanje... a, na drugoj strani — apsolutno učešće, stav o svemu što se događa, sve do suđenja (“nedoraslom”, “necivilizovanom”, “grešnom”) narodu. Delovala premalo ili previše, Crkva je, dakle, uvek iznova pod kritikom svojih starih poznanika, iskusnih veterana “politički korektnog” antiteizma. Samo, ponekad je na tapetu zbog premalo, a ponekad zbog previše aktivne uloge. Ponekad se od Crkve traži da se kloni svoga naroda, a ponekad da ga osuđuje. Stoga i razlika u retorici kritičara: od onog — da Crkva “ponovo diže glavu”, “opet galami”, “zloupotrebljava svoju ulogu”... pa do onog — da “nije osudila”, “digla svoj glas”, “prekinula sa praksom”, da se “nije ogradila od...” Ali, i u jednom i u drugom slučaju, Crkva je ili “uradila nešto što ne treba”, ili “nije uradila nešto što treba”. Po potrebi, od slučaja do slučaja.

U ovakvoj viziji, Crkva je uvek shvaćena kao nekakav talac ateistički “svesnog dela društva” — ne da bi bila “odvojena od države”, već servilno “podređena državi”. Ili da bi se sklanjala od države, ili da bi joj služila. Primera radi, pozivajući na uzbunu naši “prosvetitelji” govore da se ovde sprovodi klerikalizacija društva, samo zbog toga što neki političari ili javne ličnosti, izražavajući svoju versku opredeljenost, celivaju Patrijarhu ili sveštenicima ruku. Voleo bih da objasne sebi činjenicu da u Americi kao i u većini demokratskih zemalja Evrope predsednici država stupaju na dužnost kroz crkveni čin, polaganjem zakletve nad Jevanđeljem. Ili, šta bi rekli za neke skandinavske zemlje i Englesku gde su u istoj ličnosti spojeni poglavar države i poglavar Crkve. Domaći kritizeri Crkve, po svoj prilici, nisu za demokratiju. Naprotiv, njima demokratija smeta, smeta im sloboda — što ateizam nije zvanična religija i što napokon i u našoj zemlji, i pored mnoštva teškoća, svako može slobodno da veruje u Boga.

EPISKOPI — SLOBODNI I RAZLIČITI QUDI

Nažalost, ovi nesrećnici u suštini i ne napadaju Crkvu, nego svoju pretpostavku i ideološku projekciju Crkve, jer na Crkvu uvek gledaju u političkom ključu i kontekstu. Kao da je Crkva nekakva partija, a ne slobodna (duhovna, bogotražiteljska) zajednica. Ne znaju da je značenje reči Crkva — celina, a pojam partija dolazi od latinske reči — pars, što znači deo (parče), što ukazuje na podelu. Ne može se Crkva svesti na deo, na bilo koju partiju. Celina je iznad dela — ona obuhvata sve delove. Crkva je otvorena za sve i svakoga prihvata onakvim kakav on jeste, ne da bi ga osuđivala i kritikovala, nego da bi tešila i ukazala na mogućnost preobražaja i uzrastanja ka savršenstvu.

Iz svega sledi da je deo naše moderne “poštene i nepogrešive inteligencije” zamenio teze, pa je besmisleno braniti se od njenog udvojenog, dvoglasnog napada. Što god da se odgovori — nikada nije po meri kritičara. Jer, iza njihovog stava stoje, ujedinjeni: mržnja i neznanje. Zaista, ne znaju šta rade, neka ih Bog pomiluje.

U specijalnom ratu glasinama, neprestano se poslednjih meseci sugeriše da u vrhu Crkve postoji “tihi rascep”potpuno suprotna gledanja na temeljna pitanja naroda, što je naročito intenzivirano nakon posete delegacije SPC SAD i potonjeg javnog istupanja nekih vladika. Šta je istina?

Glasine o “tihom rascepu” u vrhu naše Crkve nisu tačne. One su ili plod neznanja i neobaveštenosti ili, možda, i plod zlih namera. Sabor naše Crkve čine episkopi, koji su slobodni i različiti ljudi, a ne klonovi ili unificirani, neslobodni roboti. Ono u čemu su svi jedinstveni i jednodušni jeste pravoslavna vera i pripadanje pravoslavnoj crkvi. Što se, pak, tiče načina organizovanja života, kao i odnosa prema aktuelnim pojavama na različitim poljima naše svakodnevice, prirodno, postoje razlike, a ponekad i potuno suprotna gledanja. To ni u kom slučaju ne umanjuje i ne ugrožava jedinstvo. Naprotiv, bogatstvo razlika otvara mogućnost za konstruktivan dijalog u zajednici ljubavi. Razlike ove vrste, uostalom, javljaju se od samih početaka Crkve. Susrećemo ih već među apostolima, a sastavni su deo istorijske dinamike hoda Crkve kroz sve vekove.

Po potrebi, među episkopima danas postoji neformalna, spontana komunikacija i razmena iskustava i ideja. Pored toga, svi episkopi i redovno se dva puta godišnje sastaju na saborima u Patrijaršiji u Beogradu, između ostalog, i zato da bi različite stavove u vezi sa vitalnim pitanjima života Crkve usaglasili kroz dijalog; da bi došli do zajedničkih, sabornih rešenja koja su u datom momentu najbolja za Crkvu i njenu misiju u svetu. Prema tome, suprotna mišljenja nemaju za cilj da poraze i u “polemici” eliminišu drugoga (bližnjega), nego su bratoljubiva, brižna borba za sabrata i nastojanje da se blagim rečima ispoštuje ličnost, ali i čvrstim argumentima pokaže “korist” ili “šteta” nečijeg stava, po pojedinca i zajednicu. Pri tom, uvek smo svesni da sabor episkopa nije skup “nepogrešivih individua”, nego zajednica ličnosti koje imaju i svoje vrline i svoje mane, ali se trude da, po daru Božjem, odgovorno, kroz mnoge teškoće i iskušenja vode kormilo Crkve putem spasenja.

KONTINUITET POLITIČKE DEMONOLOGIJE

SPC, kao nesumnjivi duhovni stožer svog naroda kroz vekove, danas dobija zamerke da se “suviše meša u politiku”, a sa druge strane, istovremeno, da “suviše često propušta da se izjasni o sudbinski važnim pitanjima za opstanak naroda i države”. Kakav je Vaš stav o tome?

Ovo je veoma važno i bar isto toliko aktuelno pitanje, na koje nije lako odgovoriti. Pre svega zbog sveopšte politizacije naših života u poslednjih šezdeset godina. Zbog toga što je u ovom periodu naše istorijske sudbine sve služilo kao ideološka moneta za potkusurivanje, kao deo sveopšte političke borbe za održanje ili rušenje vlasti.

Sve je tumačeno kao “crno” ili kao “belo”, “pozitivno” ili “negativno”, “u korak” sa progresom, istinom, pravdom, interesima naroda — ili protiv toga. U ovoj političkoj demonologiji uvek se tražio neki (najčešće skriveni, dobro zakamuflirani) unutrašnji neprijatelj, reakcionar, rušitelj sistema i poretka. I pošto bi se krivac svaki put uredno pronašao, demaskirao i kaznio — onda bi se svi ostali, svi oni koji nisu krivi, još jače ujedinili oko vrednosti i ideja koje su, eto, preživele još jedan podmukli napad neprijatelja.

Na toj matrici (pronalaženja i odricanja) odvijao se čitav spoljašnji život bivšeg režima. Na ovakvom principu neprestanog dokazivanja “društveno-političke podobnosti” zasnovana je čitava retorika sistema koji je više od pola veka određivao ritam naših života: od osnovne škole do fakulteta, od kolevke pa do groba, suočavali smo se sa ovim polit-komesarskim, banalizujućim pristupom tajni života.

I to je ona polazna tačka sa koje se obavezno mora krenuti u potrebi za pravim odgovorom na zamerke koje dobija Crkva. I u toj istoj tački se odjednom spajaju sve prividne različitosti i jedne i druge vrste primedbi. Jer, i primedba da se Crkva “suviše meša u politiku”, i primedba da “suviše često propušta da se izjasni o sudbinski važnim pitanjima za opstanak naroda i države” potiču sa istog izvora i imaju isto istorijsko i duhovno poreklo. Wihova sličnost je upravo u zajedničkom pojednostavljivanju čitavog života na sferu politike, na “političko”. Jedni se žale da je Crkva suviše u politici, drugi kritikuju njeno odsusutvo iz politike — ali je i jedni i drugi gledaju iz političke perspektive, iz sličnog pogleda na svet.

ŽIVOT NIJE SAMO POLITIKA

Suština je u tome da život, jednostavno, nije samo politika. I, takođe, da opstanak naroda i države nisu isključivo u domenu politike. Što, naravno, ne poriče značaj politike, kako za ličnost pojedinca, tako i za ličnost naroda — već profiliše ovaj značaj, ograničava ga, daje mu relativni okvir, postavlja ga u opšti horizont naše sudbine.

I nije cilj Crkve da postane politička partija i da izađe na trgove i ulice, ali, isto tako, ona ne može i neće da beži od realnog života, niti da se sklanja pred silom države i zahtevima “poštene (čitaj: ateističke) inteligencije”. I u jednom i u drugom ovakvom putu krije se isti poraz, isti pad, ista nemoć. Isti bezizlaz.

Rešenje je u nečem trećem, drugačijem. U prihvatanju duboke tajne života, njegove enigmatične složenosti. U odbijanju gotovih rešenja i unapred zadatih matrica. U akciji prevazilaženja svih lažnih podela i olakih odgovora na teška pitanja. U ličnom primeru i spremnosti na suočavanje sa zlom. U bogotražiteljskoj veri u spasonosnu moć pokajanja, u zajednicu u Hristu, u silu ličnog i zajedničkog (sabornog) preobraženja. Rešenje je, sigurno, u pravilnom razumevanju međuodnosa politike i društva, onih ideoloških (artificijelnih) i onih istinskih (organskih) rešenja. I u shvatanju da Crkva nije i ne sme biti ograničena samo na oltar ili pripratu hrama.

Rešenje je uvek konkretno i zbog toga uvek različito. Jer kao što nema pravog odgovora bez pravog pitanja — tako nema ni konkretnog rešenja bez konkretnog problema. Problema na koji se mora uvek iznova, uvek drugačije, uvek konkretno odgovoriti.

CRKVA UVEK SAVREMENA

Neki dobronamerni analitičari primećuju da Crkva nije metodologiju svog nastupa dovoljno prilagodila čoveku postmodernog doba, te zbog toga u ponečemu deluje anahrono i nepotrebno gubi komunikaciju sa mladom urbanom generacijom. Da li zbog toga Crkva treba da se modernizuje?

“Idite i naučite sve narode krštavajući ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da drže sve što sam vam zapovijedio; i evo, ja sam s vama u sve dane do svršetka vijeka. Amin.” To su reči koje je Gospod uputio apostolima svojim. To su reči koje su upućene Crkvi u svim vremenima. Naša Crkva je misionarska. Ona je dužna da propoveda. Tu, međutim, treba biti oprezan. Treba se čuvati svakovrsnog propagandizma i ideologizacije. Crkva je pozvana da svedoči Blagu Vest o odlučnom mešanju Boga u povest čovečansku radi spasenja od greha i od smrti. Ovo svedočenje se ne svodi samo na verbalnu propoved, nego pre svega na živo svedočenje svakog hrišćanina svojim ličnim primerom kao najgromoglasnijom propoveđu i najuverljivijim dokazom da Bog voli čoveka i da je čovek pozvan da voli Boga.

Koliko smo mi, savremeni hrišćani, kao Crkva u tome uspeli ne mogu da procenim. Jedno je sigurno: mladi se vraćaju Crkvi; Crkva je dužna da im izađe u susret, a da pri tom sama ne bude povedena duhom vremena u smislu modernizacije koja menja samu suštinu vere, kao što je to slučaj sa nekim drugim hrišćanskim zajednicama, jer “Hristos je isti, juče i danas i u vekove!” Ne treba Crkva da se menja; ona treba silom i blagodaću Božjom da menja i preobražava ovaj svet u Carstvo Božje, koje nije od ovog sveta. S druge strane, prihvatajući u naručje one koji joj dolaze i — “izlazeći iz sebe” — u susret društvu Crkva mora da govori jezikom koji je razumljiv i blizak onima kojima se obraća. Ne može govoriti jezikom kojim se obraćala ljudima u prošlim vekovima, jer Crkva je uvek savremena. Pozvana je da daje odgovore na pitanja i izazove svakog vremena. Zato se u zavisnosti od epohe i civilizacijskog stupnja menjaju načini obraćanja, ali su poruka i duh uvek isti. Ugledajmo se na apostola Pavla koji kaže: “Svima sam bio sve, da kako god neke spasem.”

Vi nemate komunikacijski problem sa mladom generacijom: oko manastira Kovilj okuplja se veliki broj ljudi, a urbana mladež, čini se, prednjači. Čime ih sabirate oko tog središta?

To bi trebalo pitati one koji u naš manastir dolaze. Znam samo da sve biva spontano. Ipak, čini mi se da i geografski položaj manastira doprinosi da nam dolazi veliki broj ljudi u posetu. Naime, manastir se nalazi između dva velika grada — Beograda i Novog Sada, a vrlo je blizu autoputu, tako da se do nas veoma lako i jednostavno stiže. Narod je, pritom, žedan i gladan Boga. Žedan je duhovne reči i gladan utehe i smisla. Najveća uteha, vrhovni smisao je Bog. Tu treba tražiti odgovor na pitanje: zašto danas, naročito mladi, posećuju svetinje uopšte, pa eto i naše skromno bratstvo. •

Veliki boks

PRAVOSLAVNI AZIL ZA NARKOMANE

Qubav koja isceljuje

Pri manastiru Kovilj deluje i svojevrsni azil za mlade narkomane, koje prihvatate, lečite, vraćate u život. Kakva su vaša duhovnička iskustva u vezi sa tim?

Narkomanija, možda zvuči čudno, otkriva neutoljivu i neugasivu metafizičku žeđ čovekovu za smislom i ljubavlju. Jedino Bog može da zadovolji i ispuni ovu potrebu. Bez Boga, kod narkomana se više nego kod drugih vidi osećaj usamljenosti i praznine. A, ako čovek ne nađe Boga, on poseže za različitim surogatima kojima pokušava da zameni autentični smisao. Surogati su, međutim, samo neka vrsta medikamenata koji na jedan kraći ili duži period mogu da prikriju prazninu. Droga je svakako jedan od najpogubnijih i najvarljivijih surogata. Stoga, kad neko postane narkoman, to je vidljivi znak da on nema samo psihološki, nego i duboki duhovni problem. Nažalost, iskreno govoreći, narkomanima se kod nas malo ko ozbiljno i s ljubavlju bavi. Oni su uglavnom prezreni. Jedini način da im se pomogne jeste spremnost da se s velikom pažnjom i saosećanjem osluškuju njihove duše, egzistencijalni bolovi i duboki vapaj za smislom, a to znači da im se pruži bezuslovna, jevanđelska, hristolika ljubav. •

Glosa 1

“U delu javnosti postoji sklonost ka pojednostavljivanju čitavog života na sferu politike, na ‘političko’. Jedni se žale da je Crkva suviše u politici, drugi kritikuju njeno odsusustvo iz politike — ali je i jedni i drugi gledaju iz političke perspektive, iz sličnog pogleda na svet. Suština je u tome da život, jednostavno, nije samo politika. I, takođe, da opstanak naroda i države nisu isključivo u domenu politike”

Glosa 2

“Glasine o ‘tihom rascepu’ u vrhu naše Crkve nisu tačne. One su ili plod neznanja i neobaveštenosti, možda zlih namera. Sabor naše Crkve čine episkopi, koji su slobodni i različiti ljudi, a ne klonovi ili unificirani, neslobodni roboti. Ono u čemu su svi jedinstveni i jednodušni jeste pravoslavna vera i pripadanje pravoslavnoj crkvi”

Glosa 3

“Sabor episkopa nije skup ‘nepogrešivih individua’, nego zajednica ličnosti koje imaju i svoje vrline i svoje mane, ali se trude da, po daru Božjem, odgovorno, kroz mnoge teškoće i iskušenja vode kormilo Crkve putem spasenja. Suprotna mišljenja nemaju za cilj da poraze i u ‘polemici’ eliminišu drugoga (bližnjega), nego su bratoljubiva, brižna borba za sabrata i nastojanje da se blagim rečima ispoštuje ličnost, ali i čvrstim argumentima pokaže ‘korist’ ili ‘šteta’ nečijeg stava, po pojedinca i zajednicu”

Glosa 4

“O Crkvi uglavnom govore oni koji nisu iz Crkve, a vernici tek ponekad imaju šansu da sami o sebi i o svojoj veri ponešto svedoče. Pa ipak, narod, hvala Bogu, ne samo da ima poverenja u Crkvu, nego, više od toga, Crkvu doživljava kao svoj duhovni prostor i kao svoj dom. U Crkvi, dakle, postoji paradoks, da baš onda kada izgleda da ona propada, da je sve izgubljeno, iz pepela se silom Božjom, a ne našom zaslugom, rađa nova snaga i novi život”

Glosa 5

“Značenje reči Crkva je celina, a pojam partija dolazi od latinske reči pars, što znači deo (parče) i ukazuje na podelu. Ne može se Crkva svesti na deo, na bilo koju partiju. Celina je iznad dela — ona obuhvata sve delove. Crkva je otvorena za sve i svakoga prihvata onakvim kakav on jeste, ne da bi ga osuđivala i kritikovala, nego da bi tešila i ukazala na mogućnost preobražaja i uzrastanja ka savršenstvu”.

Časopis EVROPA NACIJA