U KRUGU VELIKOG INKVIZITORA [*]

U drugome od svojih Govora u spomen Dostojevskoga, baveći se čuvenom maksimom da će lepota spasti svet, Vladimir Solovjov je u stvaralačkoj ličnosti Dostojevskog istakao spoj religioznog čoveka, mislioca i umetnika. Posredno je, dakle, nagovestio ostvarenost ideala "totalne umetnosti", ravnoteže između umetnosti, religije i filozofije. Kad je reč o Dostojevskom, međutim, ne može biti ni govora o nekakvim stabilnim sedimentima ili spokojnoj prožetosti ovih triju načela. Naprotiv, Dostojevski kao da je raspet između njih, te u svojoj velikoj sintezi i ne krije tragove teških unutrašnjih borbi iz kojih se ona rađala. O vlastitom religioznom osećanju, uostalom, sâm Dostojevski svedoči: "ja ne verujem u Hrista i ne ispovedam ga kao dečačić, već je moje 'hosana!' prošlo kroz veliko iskušenje sumnji."

"Od svih junaka Dostojevskog samo bi Ivan Karamazov mogao napisati njegove romane" - veli Leonid Grosman, parafrazirajući misao jednoga šekspirologa o Hamletu kao jedinom zamislivom autoru Šekspirovih tragedija. Ivan Karamazov, 23-godišnji student, mislilac i pisac, prema Sergeju Bulgakovu, od cele galerije tipova u Braći Karamazovima najbliži je i najsrodniji ruskoj inteligenciji druge polovine XIX veka; istovremeno, nastavlja Bulgakov, "taj nas lik uzdiže u takve vrtoglave visine, na koje je filozofska misao uzletala samo u liku svojih najhrabrijih služitelja".

Pitanja koja Dostojevski pokreće kroz Ivanove intelektualne bure ostavila su duboku brazdu u ruskoj religioznoj i filozofskoj misli, književnosti i kulturi uopšte, pa i više od toga - otvorila su čitav jedan misaoni i tragalački smer.

Ivan Karamazov zamišljen je kao ateist i antropocentrist. Njegova konkretizacija u romanu Braća Karamazovi, međutim, otima se u tom pogledu pravolinijskim i sasvim jednoznačnim definicijama. To je ateist koji boluje zbog svoga bezbožništva i grčevito traga za onim što će zauzeti mesto Boga u njemu, antropocentrist koji se lomi između ljubavi prema čoveku i svojevrsnog prezira prema njegovoj slabosti, altruist koji nastoji da nametne sebi ideal "čovekoboga" i njegov moral, gde je jedina norma: "smelome je sve dozvoljeno".

Na početku poznatog razgovora i "upoznavanja" braće, Ivan, ne bez ironije, "večna", "svetska" pitanja koja zaokupljaju obrazovanog ruskog čoveka deli u osnovi na dve, međusobno povezane grupe. Oni koji veruju u Boga bave se, po njemu, pitanjem postojanja Boga i besmrtnosti, a oni koji ne veruju - pitanjem socijalizma i anarhizma, odnosno "preuređenja celog sveta". Vođen perom Dostojevskog, prividno nekonsekventno, u formi koja, reklo bi se, ne pruža za to previše prostora (dijalog braće u krčmi), Ivan se ipak vrlo temeljno određuje prema obema grupama pitanja.

U glavi naslovljenoj Pobuna (IV gl. V knjige Pro i contra), koja se u sekundarnim izvorima katkada naziva i Ruski Kandid, Ivan zauzima volterovsko stanovište o beskrajnom jazu između stvarnih patnji čovečanstva, s jedne strane, i Lajbnicove ideje o tome da je Bog, rukovođen principom boljeg, stvorio najbolji od svih mogućih svetova. Ivan, taj ruski Kandid, deli, ali i snagom svoga vlastitog tragičnog doživljavanja toga "najboljeg" među svetovima, mnogostruko produbljuje Volterovu pobunu protiv patnje uopšte. U osnovi je, naravno, problem ravnoteže dobra i zla u svetu, kao i svrha toga zla; iz dubina svoga bića Ivan ustaje protiv teze Lajbnicovog racionalističkog optimizma da je zlo u svetu zapravo samo sredstvo za postizanje višeg dobra, te da postojanje zla nije nikakav dokaz protiv božjeg milosrđa. Pitanje koje se pritom ne postavlja eksplicitno, ali nužno proističe, a za koje je Ivan temeljno pripremio (negativan) odgovor - jeste: zar, dakle, posle svega ipak postoji Bog? Kakav bi to bio Bog koji utire suze tek posle? I kakav bi to bio Bog koji ne kažnjava zločinca i mučitelja odmah, sada i ovde?

Sva ta pitanja Ivan-antropocentrist postavlja u ime ljubavi prema čoveku i čovečanstvu. No kako usmeriti tu ljubav prema čoveku? Kako ga usrećiti i osloboditi patnji? I šta su osnovni uzroci tih patnji? Pošavši od ideje o nespojivosti ljudske sreće i slobode, Ivan odatle dosledno izvodi grandiozni projekat preuređenja - u usmeno (Aljoši) izloženoj "poemi" Veliki inkvizitor. Hristova poseta ljudima, nekakav "međudolazak", u vreme španske inkvizicije (Sevilja, XVI vek) - dakle, kada je zbir ljudskih patnji i straha dolazio do krajnosti - koristi se ovde za ispovest jednoga od zamišljenih idejnih arhitekata ove monstruozne katoličke institucije - Velikog inkvizitora. Reč je, međutim, o alegoriji sa znatno širim, univerzalnijim implikacijama nego što bi to bila puka kritika katolicizma ili pak nekakva apologija pravoslavlja. Tu su se u žiži našle ničeanske ideje "natčoveštva", podele na jake i slabe, dvostrukog morala - morala robova i morala predvodnika, ali pre svega ipak ideje praktičnog preuređenja društva (Bakunjin, anarhizam, socijalizam).

To preuređenje projektuje se u smeru nivelacije većine u tupom blaženstvu, pošto joj je prethodno oduzeto pravo spoznaje dobra i zla (sloboda izbora), a, sa druge strane, u smeru izdvajanja manjine "posvećenih", koja je to pravo većine prenela na sebe. Na taj način samo se prividno negira Bakunjinova ideja o "apsolutnoj slobodi individuuma"; dokazuje se, naime, da je pojam slobode - ako je lišen pozitivnog sadržaja (u ovom slučaju, slobodne vere u Hristovu propoved ljubavi prema bližnjem) - čista potencija, koja je po svojim praktičnim posledicama jednaka negaciji same suštine ljudskog bića.

Rasprava o slobodi i ljubavi koju izlaže Veliki inkvizitor svodi se u najkraćem na to da Hristos, dajući pozitivan primer jakima i hrabrima, što većina, sačinjena od slabih, ne može da sledi, ispoljava ljubav samo prema izabranima, dakle, ne voli većinu, pa otud ni čoveka uopšte. Svaljujući na pleća slabih "preteško breme slobode", Hristos ne samo da precenjuje čoveka, već ga i prezire. Ljubav prema čoveku, kakvu propoveda inkvizitor, okrenuta je, naprotiv, većini, odnosno slabima, pa otud podrazumeva "oslobađanje" čoveka od slobode, i to u ime njegovog ovozemaljskog blaženstva. Cilj inkvizitorove delatnosti jeste nasilno uspostavljanje privida zemaljskog raja. Međutim, u svome krajnjem ishodu ovaj projekat "usrećivanja" čovečanstva "zahteva uništenje čoveka kao božje slike i prilike, zahteva, tako reći, ubistvo njegovoga duha" (S. L. Frank).

Da li bi se na koncu Ivan Karamazov bezuslovno mogao potpisati ispod takvog projekta? Svakako, ne. U tome i jeste njegova tragedija.

Svemu ovome Dostojevski pretpostavlja načelo Hristove ljubavi i bogočovečanske misije. Suprotnost "Čovekobogu" Ivana Karamazova i njegovom Velikom inkvizitoru jeste "Bogočovek", kojeg u romanu Braća Karamazovi u prvom redu zastupa svetiteljski lik starca Zosime. Kao delatna protivteža rušilačkim naletima "preureditelja" čovečanstva ponuđen je projekat unutrašnjeg religioznog i moralnog preporoda koji jedino može doneti iskupljenje i spasenje. Štaviše, taj unutrašnji duhovni sklad može biti zalog buduće svetske "harmonije", odnosno preporođenog kolektivnog čoveka.

Otvorenost za tumačenja, beskrajna iskrenost u pristupu večnim, "prokletim" pitanjima i proročansko sagledavanje krajnjih posledica savremenih mu pogleda na svet i čoveka - čine ceo opus Dostojevskog večno savremenim i, tako reći, nezaobilaznim. Ovo se iznad svega i na poseban način odnosi na Velikog inkvizitora.

"Nenapisana poema" Ivana Karamazova izrasla je tokom vremena u svojevrsnu idejnu osu ruske književnosti, našla je brojne interpretatore, kako među filozofskim i religioznim piscima, tako i među beletristima, a o njenoj misaonoj dubini i značenjskoj višeslojnosti najrečitije svedoči obilje različitih, ponekad i uzajamno isključivih interpretacija. Poema je postala, posredno ili neposredno, mati bezmalo svih potonjih utopijskih i antiutopijskih vizija u ruskoj književnosti, počev od Solovjovljeve Kratke pripovesti o Antihristu (Tri razgovora), preko Rozanova, Mereškovskog ili Bloka, sve do Zamjatina, pa i znatno dalje (up.: Milivoje Jovanović, Dostojevski i ruska književnost XX veka. Beograd, SKZ, 1985, str. 76-115).

Danas, više od stoleća posle svoga nastanka, Veliki inkvizitor dobija posebne dimenzije. Posle tolikih Vavilonskih kula, prevrata i revolucija, posle tolikih replika inkvizicije, posle toliko zla u ime nekog višeg dobra, posle čitave epohe logora i streljačkih vodova, krematorijuma i gasnih komora, Ivanova poema, ta briljantna tvorevina duha Dostojevskog, kao da poprima značenje ostvarenog proročanstva, apokaliptične istine kojoj je suđeno da se uvek iznova proživljava i potvrđuje.

*

Knjizi U krugu Velikog inkvizitora, u smislu sastava autora i tekstova, kao izvornik je u najvećoj meri poslužilo izdanje O Velikom Inkvizitore. Dostoevskij i posledujuščie (1991) u izboru i sa ilustracijama poznatog ruskog intelektualca, arhitekte po obrazovanju, mislioca po opredeljenju i izvrsnog slikara-grafičara po nasušnoj potrebi za izrazom - Jurija Ivanoviča Seliverstova (1941-1990). Osećajući puls vremena u kojem je živeo i stvarao, Seliverstov je odlučio da predoči ruskom čitaocu s početka devedesetih najkarakterističnije tačke u duhovnom vrtlogu koji je na kraju XIX i početku XX veka pokrenuo Veliki Inkvizitor. Tu su, pored uvodnog slova Dostojevskog, najpre dve ključne glave iz Braće Karamazova - Pobuna i Veliki Inkvizitor, a zatim sledi njihov odjek i prelamanje u hronološki raspoređenim delima različitih ruskih mislilaca. Ovaj "drugi" krug otvaraju odlomci iz knjige Konstantina Nikolajeviča Leontjeva (1831-1891) Naši novi hrišćani (1882) i iz Triju govora u spomen Dostojevskog (1885) Vladimira Sergejeviča Solovjova (1853-1900), koji i u odnosu na Dostojevskog, i međusobno - predstavljaju dijalog. Novu etapu u tom procesu otvara studija Vasilija Vasiljeviča Rozanova (1856-1919) Legenda o Velikom Inkvizitoru (1891), koju Seliverstov daje u celini; u neposrednoj vezi sa ovom studijom su i četiri Leontjevljeva pisma upućena Rozanovu, iz kojih je, zajedno sa komentarima Rozanova, načinjen sažet izbor. U krugu ličnosti koje su se ovim pitanjima bavile na početku i u prvim decenijama XX veka našli su se Sergej Nikolajevč Bulgakov (1871-1944) s tekstom predavanja Ivan Karamazov u romanu Dostojevskog "Braća Karamazovi" kao filozofski tip (1901), Nikolaj Aleksandrovič Berđajev (1874-1948) s jednom glavom iz knjige Nova religiozna svest i društvenost (1907) i Semjon Ludvigovič Frank (1877-1950) sa člankom Legenda o Velikom inkvizitoru, pisanim u Nemačkoj, neposredno po zavođenju Hitlerove strahovlade. Smisao ove bogate polifonije nije pružanje konačnih odgovora, već skretanje pažnje na nerešenost (možda i nerešivost!) večnih pitanja i na njihovu neprolaznu aktuelnost.

*

Otac Justin (Popović) upozorio je 1940. godine u svojoj knjizi Dostojevski o Evropi i Slovenstvu: "Ko je zaražen površnim optimizmom mnogih savremenih preporoditelja i usrećitelja čovečanstva, neka ne ulazi u pakao pravoslavnog Dantea, jer će se u ognjenim ponorima njegove đavodiceje ispariti sav leptirski optimizam i sagoreti svi planovi o preobražaju sveta i čoveka na osnovu čovekomanijskih principa 'čistoga razuma' i 'common sense'-a". Bar jednim svojim dęlom, reči o. Justina mogle bi biti i upozorenje čitaocima knjige U krugu Velikog inkvizitora, koja se ovom prilikom preporučuje njihovoj pažnji.

P. Bunjak

[*] Prvobitno predloženi naslov knjige.

http://www.pbunjak.narod.ru