dr Branislav Milutinović

ZVEZDA NA VIZANTIJSKOM NEBU

  (Radivoj Radić, Strah u poznoj Vizantiji 1180-1453. ,  I  ,  II  , Stubovi kulture, Beograd, 2000; strana:  I   knjiga 286,  II   - 318.)

  Huka, jeka, topot, more, trese se zemlja, nebo se smračilo, dan je, gde je sunce? Bog. Kazna. Crna smrt. Bežite! Agareni!!!

  Strah. Strah me je, živ sam!

Ove redove posvećujem mom prijatelju Radivoju Radiću koji sve nas obradova svojom sjajnom knjigom "Strah u poznoj Vizantiji 1180-1453. ".

Knjiga, u dve sveske, je pionirski rad u srpskoj vizantologiji. Tek nekoliko redova do sada je objavljeno na temu straha sa stanovišta istoričara. Ovo praiskonsko osećanje čoveka više je razmatrano u okviru drugih nauka (psihologija, sociologija, medicina), svaka sa svoga stanovišta trudeći se da ga objasni. Kako nastaje? Zašto? Koji mehanizam u čoveku ga aktivira? Odbrambeni - tad je čovek najranjiviji. U strahu su velike oči, kaže narodna poslovica. Taj strah, strah običnog čoveka, ali i naroda, civilizacije objašnjava Radivoj Radić. I propast čoveka i civilizacije od toga straha.

Objašnjenje i nije moglo biti kraće. Četrnaest poglavlja, u njima 127 podnaslova, proporcionalno raspoređenih u obe sveske (64 : 63), smeštenih u šeststotina strana dodirnuli su gotovo sva pitanja koja su "u vizantologiji do sada bila u zasenku" a tiču se fenomena straha u poznoj Vizantiji.

Prikazati knjigu ovenčanu slavom teško je. O ovom delu već je toliko rečeno i napisano da nama ostaje samo da damo informaciju da je - "Strah" među nama.

Knjiga Radivoja Radića podeljena je u dve sveske, pre iz tehničkih nego iz sadržinskih razloga. Jer, kao što prva knjiga počinje prvim a završava sedmim poglavljem, tako druga knjiga počinje osmim poglavljem idući prema završnom. Delo počinje Predgovorom i Uvodom u kome su dati i ciljevi i obrazloženja, a završava Zaključkom, spiskom skraćenica, indeksom, rezimeima na četiri jezika i beleškom o autoru.

Preglomazno bi bilo prikazivati svako poglavlje iako knjiga zaslužuje da bude predočena čitaocu tako da se zainteresuje i sam je prouči. Smatramo da se čitava knjiga može, u globalu, podeliti na neodvojiva četiri dela koji protkani relevantnim izvorima i literaturom dokazuju sve ono što je pisac zamislio i iskazao. Nikita Honijat, Georgije Akropolita, Georgije Pahimer, Nićifor Grigora, Jovan Kantakuzin, Georgije Sfrances, Laonik Halkokondil, su prepoznatljiva imena srednjovekovne vizantijske istoriografije sa kojima se ovde susrećemo kao ljudima koji se boje i pišu o strahu, svom, naroda, države. Pisac "Straha" ih je na najbolji način upotrebio i kombinovao sa zapadnim autorima, Žofruom Vilarduen, Robertom od Klarija, Romanom Muntaner, Pero Tafurom, Johanom Šilbergerom, Bertrandon de la Brokijerom kao i Kratkim hronikama, postvizantijskim piscima, poslovicama i zagonetkama.

Naša podela na četiri velike oblasti koje se protežu kroz čitavo delo samo potvrđuju mišljenje autora da će njegov uloženi napor ohrabriti buduće istraživače da krenu u detaljnu obradu ove neistražene teme u vizantologiji.

Prva oblast straha, koja je pogađala kako pojedinca tako i čitav narod i državu, bila je strah od drugih naroda, koji su težili da potčine večno Carstvo. U tome su prednjačili zapadnoevropski vladari kao i rimska crkva. "Oni misle da ovaj svet nije dovoljno veliki za njih i za nas" izrekao je stav zapadnjaka solunski mitropolit Evstatije krajem 12. veka. Ista misao mogla se primeniti i na Tatare, Katalane, Srbe, italijanske pomorske republike. Svi oni su se uklapali u stalno prisutan zapadni san o imperatorskoj vlasti u Carigradu, što su izražavali zadržavanjem titule carigradskog imperatora iz vremena Latinskog carstva (1204-1261). Najveći strah hvatao je Vizantince od Turaka. Oslabljeno Carstvo drhtalo je preko sto godina pri samom pomenu turskog imena. I mnogo ranije pravu paniku je izazivao pomen Turaka Seldžuka. U Nikeji 1265. godine izazvana je kolektivna halucinacija i panika lažnom vesti da su Seldžuci upali u grad. Posle stravičnih scena po ulicama grada ustanovljeno je da je u pitanju lažna vest. Sam car Mihailo  VIII  u svojim pismima prekorevao je vođstvo grada što je dozvolilo da se rašire vesti, a posebno im naglašavao da se takav grad ne može osvojiti bez opsade.

Pustošenja neprijateljskih vojski kao i građanski ratovi i strah koji je tom prilikom nastajao kod svih u državi je druga oblast o kojoj je R. Radić pisao i istakao šta se sve u pozadini tih ratova događalo. Opsade takvih gradova vodile su nesigurnim drumovima, a glomazni ključevi i masivne brave nisu mogle da spreče napadače, iako su se gradovi nalazili na vrletnim visovima daleko u oblacima. Neprestani nasrtaji i pustošenja su pretvarale zemlju u "Skitsku pustinju", što je vodilo neprestanom strahu od gladi. Sve je to dovodilo zemlju u agoniju i stanje kada su živi zavideli mrtvima. Trikleti Turci opseli su Carigrad a pomoći niotkuda. Lukavi Muhamed  II  prebacio je kopnom brodove u Zlatni Rog i 29. maja 1453. godine u popodnevnim časovima trijumfalno ušao u Carigrad, kao Fatih. Tama koja se bila spustila na Grad od barutnih i dimova zapaljenih kuća prekrila je hrišćanski svet juga Evrope i za nekoliko vekova tmina ih je pritiskala. Narod je tužbalicama najavljivao novi dan:

  Oglašava se Bog...

  Glas njihov je došao s neba i iz arhanđelovih usta:

  Okončajte heruvimsku pesmu...

  Samo pošaljite glas u Franačku, da dođu tri broda,

  Jedan da uzme krst, drugi, pka, jevanđelje,

  A treći, najbolji, svetu trpezu našu...

  Bogorodica se uzbudila, zasuzile su ikone.

  Utihni, gospođo Vladičice, i nemoj mnogo da plačeš.

  Ponovo će s godinama, vremenom, ponovo še biti Tvoje.

 

"Za mene bi bilo bolje da se uopšte nisam ni rodio ili da sam umro u detinjem uzrastu" je vapaj poznatog romejskog pisca  XV  veka Georgija Sfrancesa koji je doživeo potpunu propast Carigrada (1453) i ostataka vizantijskog carstva, Moreje (1460) i Trapezunta (1461). Uz ovu nesreću on je doživeo i roditeljsku tragediju - nadživeo je petoro svoje dece. Uz sve ovo bio je i teško bolestan od reumatizma i prikovan za postelju.

Opšte stanje zdravlja naroda Vizantije u periodu opisanom u delu Radivoja Radića bilo je slabo. Gladi, stalni ratovi iscrpljivali su stanovništvo, tako da su bolesti i epidemije raznih zaraza bile pogubne. Posebno su stradali najmlađi - novorođenčad i deca u mlađem uzrastu.

Autor "na taj način pokreće i pitanje straha koji je kod Romeja mogao postojati uoči svakog porođaja i za vreme najranijeg dečjeg uzrasta". O smrtnosti novorođenčadi, pored primera smrti dece Georgija Sfrancesa, Radić navodi kao uzorak i smrtnost dece u dinastiji Paleologa, koja je vladala od restauracije Carstva (1261) do propasti Vizantije 1453. godine. Iz navedenog se može uočiti da je u svakom pokolenju carske porodice broj umrle dece bio veliki. Kakva je tek situacija kod običnih ljudi, koji nisu mogli da pruže ni minimum medicinske zaštite svom porodu, svedoče izvesni statistički pokazatelji za Makedoniju  XIV  veka: bruto stopa priraštaja bila je 44 na 1000, ali zbog smrtnosti dece u najranijem starosnom dobu svela je neto stopu priraštaja na svega 22 na 1000 ljudi.

Strah od porođaja uvećavala se i zbog različitih nesvakidašnjih slučajeva pri rođenjima dece sa nedostacima, koji su obavezno vodili umiranju u najranijem dobu. Nićifor Grigora beleži slučaj rođenja deteta sa dve glave i četiri ruku, ili slučaj deteta od tri godine sa snagom dvadesetogodišnjaka i kosmatog po čitavom telu, sa zavidnim apetitom. Vizantijski pisac to objašnjava remećenjem harmonije u organizmu koju je utemeljio Stvoritelj.

            Da bi se otklonile anomalije činjeno je sve što je bilo tada poznato u medicini, ali se pribegavalo i vradžbinama i prizivanja svetaca "u pomoć". Tek rođena Simonida, kćerka Andronika  II , buduća kraljica srpska, dobila je ime po apostolu Simonu, koji ju je zaštitio u bolesti.

            Strah od bolesti, koja nije uvek značila i strah od smrti već od invalidnosti, se jasno iskazivala kod Vizantinaca koji su se mnogo razboljevali. Bolesti su bile različite. Najčešće obolenje koje je pogađalo sve slojeve društva bilo je giht (kostobolja, podagra), zatim reumatizam, crevne zaraze, epilepsija, kuga. Od kostobolje bolovali su carevi, patrijarsi, ugledne aristokrate. Najpoznatiji, po Nikiti Honijatu, bio je Aleksije  III  Anđeo, ali i Aleksije  I  Komnin, o čemu piše Ana u "Aleksijadi". Bolest je bila teška da se nikako nije mogla lečiti. Zbog obolenja zanemarivani su poslovi, gubile se privilegije i položaji, ratovi; pojedinci su u želji da pomognu bolesniku dovodili sebe u smešne pozicije. Tome su doprinosili i lekari, o kojima Romeji nisu imali baš visoko mišljenje. Dimitrije Kidon se više plašio lekara nego bolesti. Zato je cvetalo nadrilekarstvo ili se pomoć tražila u manastirima u kojima su se čuvale mošti pojedinih svetitelja. U Solunu, u manastiru Filokala, izlečio se i jedan Srbin, Georgije Karavidis, koji je čitav imetak potrošio na lekare od kojih nije imao nikakve vajde. Mogao je samo da ih osuđuje. Dolaskom u manastir ozdravio je uz pomoć svetog mira koji je izlazio iz svečevog groba.

            Ovakve priče budile su nadu u ozdravljenje od svih bolesti, pa i epilepsije, nazivane "sveta bolest". Ova opaka bolest pogađala je sve, ali zbog malog broja zabeleženih slučajeva u dokumentima ne može se više o njoj reći.

            Jedina bolest od koje nije bilo nikakve zaštite bila je kuga. Po onome što nam kazuju izvori, a koje R. Radić iscrpno donosi, epidemije kuge bile su redovna pojava koja je odnosila na hiljade života. Ova bolest se prenosila insektima sa pacova na ljude, tako da je u nekoliko navrata napadala isto područje. Ne može se reći da je postojao neki ciklus u navraćanju pošasti, ali je zabeleženo, na primer u Kratkim hronikama, da na deset godina kuga se pojavi i odnese na desetine hiljada života. Tako je bilo zabeleženo da se "desila prva smrt" 6856. godine (1347-1348), a da se 6949. (1440-1441) "desila deseta smrt". Ova "prva smrt" u Evropi je zabeležena kao "Crna smrt" i odnela je trećinu evropskog stanovništva. U Vizantiji o ovoj pandemiji ima malo izvora. Jedina odbrana bila je u karantinu, za šta je najpogodnija bila Sveta Gora. U njoj je pribežište našao car Dušan, kršeći višestoletni poredak dovođenjem žene u mušku monašku zajednicu.

            Da bi se izlečili, odagnali strah od bolesti i smrti, doznali budućnost, sačuvali sklad u porodici i životu, o bogatstvu, deci, sreći uopšte, Romeji su posezali za najrazličitijim sredstvima. Kotrljali su kocke, gledali u razne predmete, tražili ljude koji "vide" i predskazuju buduće događaje, obraćali se vračima, u prirodnim  pojavama tražili predznake budućih zbivanja.

            Sujeverje kome su podlegali Romeji koristili su razni ljudi da se predstave prorocima, jurodivima, zvezdočatcima, često proričući ono što se od njih očekivalo. Samo dobro. Bilo je i onih koji su, da bi prikrili odgovore, nejasno izricali proročanstva, što je u narodu stvaralo sliku zagonetnosti. Ako bi se proročanstvo ispunilo prorok bi bio slavljen, nasuprot objašnjavalo se neshvatanjem poruke.

            Prorocima su verovali svi. Manojlu  I  Komninu su nagoveštavali dug život jer mu se konj pri ulasku kroz kapiju dvora okrenuo nekoliko puta. Ovaj car je mnogo verovao predskazanjima, pa je smatrao da je, u braku sa Bertom od Zulcbaha, rađanje samo ženske dece ostvarenje prokletstva svrgnutog patrijarha Kozme  II  Atičkog koji je prokleo cara da nema muškog poroda. Crne slutnje koje su pritiskale narod u Carigradu pri opsadi od Turaka o padu Grada raspirivale su mnoge prirodne nepogode i pojave, što je tumačeno kao skora propast. Provale oblaka, magle, čudna svetlost oko kubeta crkve Svete Sofije, zemljotresi bili su predznaci zle kobi. Ako se tome dodaju i pojedini proroci koji su širili alarmantne vesti o ranijim proročanstvima o padu Carigrada: zbog prvog i poslednjeg Konstantina i njihovim majkama koje su se zvale Jelena, prvog i poslednjeg patrijarha koji su se zvali Mitrofan, zboh napuštanja Svevišnjeg Carigrada, odlaska Svetog Duha.

            Verovanje u snove, preplitanju slova, "kraju sveta", vradžbinama, postojanju demona se uklapalo u nespokojno vreme u kome se nije znalo šta nosi dan a šta noć. Verovanje u čuda bilo je uobičajeno. Ako su se uskoro desili i neki događaji koji su izlazili iz uobičajenih očekivanja onda su tumačenja bila različita. Jedni su u njima videli nesreću, drugi uspeh. Kada su se sukobile morske i kopnene zmije u Samsunu, Vizantinci su pogibiju morskih zmija tumačili kao predznak nesreće, a Bajazit  I  je umirio poslanike, koji su mu o tome doneli vest, da je to znak da će on, moćan na kopnu, uskoro postati i silan na moru.

            Kroz sva proročanstva, čuda, znamenja, tumačenja kao crvena nit protezala se misao o Bogu, božanskoj volji i strahu od Boga. Strah od Boga je bio neiscrpna tema na koju su se oslanjali i zvanična crkva i država i pojedinac. Strah od Boga je u isto vreme i ljubav prema Bogu. O tome su pisali i Jovan Lestvičnik, Isak Sirin i Simeon Novi Bogoslov, ali sa dužnim strahopoštovanjem i bogobojažljivošću i učeni pisci Pahimer, Honijat, Grigora, Makremvolit, Panaret.

            Strah od Boga se iskazivala i kroz različite prirodne pojave. Zemljotresi su obavezno predstavljani kao gnev božji koji se izliva na Romeje zbog njihovih greha. Čak i pomisao na neki rad ako je bio sprečen zemljotresom tumačen je kao delo koje nije ugodno Bogu. Manojlo  I  Komnin hteo je da svog gosta ikonijskog sultana Kilidž Arslana prošeta do Svete Sofije čemu se suprotstavio patrijarh Luka Hrisoverg, pa je car odustao. Potvrda pravedne zabrane usledila je tokom noći kada je došlo do potresa, što se tumačilo time da careva želja nije ugodna Bogu. Da je On jedini gospodar časova i vremena, kako kaže Nikita Honijat, osetio je Aleksije  III  Anđeo, koji je više verovao astrolozima i koji je zaboravio da sreća i nesreća čoveka zavise od Boga a ne od onog što kažu zvezdočatci.

            Razorni zemljotresi koji su pogodili Drač 1270. i Galipolj 1354. godine odneli su veliki broj ljudskih života i potpuno opustošili mesta. Ali, priče o samom zemljotresu su u senci onoga što se dešavalo sa opustelim mestima. Drač su zauzeli okolni Arbanasi i stupili u savez sa smrtnim neprijateljem obnovljene Vizantije, sicilijskim kraljem Karlom Anžujskim, a Galipolj su zauzeli Turci. I to je božja kazna.

            Predznakom nesreće smatrano je i pomračenje Sunca ili Meseca, pojava kometa, ali i velikih studeni. Za pomračenja se vezivala nesreća države, ali i pojedinca, dok su pojave kometa označavale početak većih i dugotrajnih nevolja Carstva. Nasuprot ovim nebeskim pojavama koje nisu imale objašnjenja pojava velikih studeni objašnjavana je izvesnom pomoći opsednutim gradovima ili pokušajima da se spreče nevolje ratom ugroženih stanovnika.

            Nasuprot velikoj hladnoći su požari. Prastari strah čoveka od vatre je savladan, ali strah od požara je uvek bio prisutan. Carigrad je stotinama puta u svojoj istoriji goreo i to uglavnom  od podmetnutog požara. Nekada su to bili obračuni unutar vlasti, ponekad od neprijatelja (krstaši u  IV  ratu), ponekad kao posledica velikih vrućina.

            Umesto zaključka o našem prikazu knjige Radivoja Radića, Strah u poznoj Vizantiji 1180-1453 , pomenimo recezente, akademika Simu Ćirkovića i profesora Ljubomira Maksimovića, kojima nije bilo teško da predlože Stubovima kulture za štampu ovo izuzetno delo. Kao potvrda naše oduševljenosti, u vreme kada je prikaz pripreman za štampu, pristigle su vesti o značajnim nagradama koje je pisac i delo dobilo: "Svetozar Miletić", nagrada za publicistiku lista "Dnevnik" i Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje i nauku Vojvodine, Nagrada Vukove zadužbine za nauku i Nagrada "Laza Kostić" Novosadskog sajma.

istorijski zbornik www.komunikacija.org