Za Boga nema otpisanih
- KOD nas još uvek postoji jedno suštinsko nerazumevanje kad se tumače stvari na relaciji Država - Crkva. Smatra se da crkva treba da se bavi samo obredima, kultom, i da se u crkvenim portama njena misija završava, dok je politika i javno delovanje po pravilu “rezervisano” za druge. A upravo sloboda savesti i veroispovesti, kao jedno od temeljnih ljudskih prava, podrazumeva i javno delovanje crkve, zbog kojeg ona ne sme da u društvu bude žigosana i diskriminisana...
Na česte optužbe da je crkva poprilično izašla iz svoje avlije, i da prekoračuje svoja ovlašćenja, ovo, između ostalog, kaže protojerej dr Radovan Bigović, profesor Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Ocenjujući da su odnosi države i crkve danas veoma korektni, i da postoji međusobno uvažavanje i poštovanje, on ukazuje: u jednom demokratskom društvu, svaki pojedinac, bez obzira koju službu obavljao, ima pravo da iskaže svoj stav, i zbog toga ne može da bude diskriminisan. U tom smislu, legitimno je i opravdano da i ljudi u Crkvi iznesu svoja mišljenja oko ključnih stvari koje se tiču društva i naroda u celini. Mogu ti stavovi biti primljeni s javnim odobravanjem ili kritikom, što se u praksi i dešava, ali je suština u tome da niko nema monopol nad politikom.
OPASNA UNIFIKACIJA
KAKO gledate na mišljenja da je crkva, u suštini, kočničar demokratskih procesa?
- Sveti arhijerejski sabor još se devedesetih godina prošlog veka javno izjasnio da podržava sve demokratske procese u zemlji i svetu. Kad je u pitanju demokratizacija i evropeizacija našeg društva, danas se pred Crkvom postavljaju mnoga pitanja koja traže odgovor: kakav će biti položaj crkve u ujedinjenoj Evropi, položaj teoloških škola i uopšte obrazovanja; šta zaslužuje pažnju da bude primljeno u Evropu, šta je izdržalo proveru, a šta nije. Crkva tu ima šta da kaže.Pravoslavlje je po svojoj prirodi otvoreno prema svima, ono je za ukidanje svih granica koje odvajaju narode, ljude i kulture, ali ono što pravoslavnu crkvu najviše brine je što se kroz tzv. globalizaciju i evropeizaciju provlači i princip unifikacije sveta. Ona je opasna, jer atakuje na ljudsku slobodu, svejedno u ime kog načela se sprovodi. Crkva se tome s pravom opire. Ona je za načelo - jedinstvo u različitosti, ili različitost u jedinstvu. Svi mi priželjkujemo da Evropa bude jedna zajednica slobodnih naroda i pojedinaca, jedan mozaik gde će svaki narod da bude prepoznatljiv. Ukoliko bi se jedan model nametnuo kao obavezujući za sve, to bi bilo totalitarno jedinstvo kakvo smo imali, i tragično za sve.
Iz Zapadne crkve sve jače se čuju želje za jedinstvom svih hrišćana, kako bi se opet “disalo jednim plućima”. Da li je to jedinstvo sada ostvarljivo, i kako lično gledate na mogućnost da nas papa uskoro poseti?
- Odnosi pravoslavne, rimokatoličke i protestantskih crkava sada su bolji nego što su bili u bližoj i daljoj prošlosti. Međutim, to su, još uvek, u velikoj meri, otuđeni svetovi, između kojih postoji nerazumevanje, pa i određene predrasude. Na svim stranama postoji uverenje i svi nekako osećaju da je raskol između zapadnih i istočnih hrišćana jedna od najvećih tragedija hrišćanskog sveta, da treba učiniti sve da se ta bolna rana zaceli. U tom cilju, preduzimaju se poduhvati sa svih strana. Danas je u velikom zamahu ekumenski dijalog, koji, istina, na svim stranama ima i pristalice i protivnike, ali preovladava težnja za njim i saradnjom.
Kod nas postoje oni koji su apriori za ekumenizam, koji su za to pod određenim uslovima, i koji su protiv, smatrajući da je to jeres i izdaja pravoslavlja. Papina poseta se, inače, dosta politizuje, i oko toga se u javnosti špekuliše. Što se mene lično tiče, čini mi se da bi jedna takva poseta mogla biti svima od koristi. Međutim, trebalo bi voditi računa o realnom istorijskom kontekstu i sagledati sve aspekte kako do nje može da dođe. Papa može da dođe na poziv rimokatoličkih vernika u ovoj zemlji - onda to ni na koji način ne zavisi od SPC - može doći na poziv predsednika države, ili sve tri strane - ako se usaglase. Koliko znam, nezvanično se govori o postojanju želje da papa poseti ovu zemlju, o čemu verovatno razgovaraju nadležni ljudi u našoj i RKC.
ŠOVINIZAM NEZNABOŽCA
Naša crkva trpi razne uticaje spolja, uz šire uverenje da je i iznutra podeljena na “struje” od kojih je najjača grčka. Koliko je tačno da smo na crkvenom planu više naklonjeni Grcima nego Rusima?
- Objektivno, postoje prilično velike razlike u mišljenjima unutar naše crkve, što je vidljivo na svakom koraku. Ali to da smo više naklonjeni Grcima nego drugima, nije tačno. Možda pojedinci imaju više simpatija prema jednima ili drugima, ali s podelom na progrčku i antigrčku struju više se špekuliše nego što je realno, iako se glasovi o tome mogu čuti i u samoj Crkvi.
U kojoj meri Miraš Dedeić predstavlja realnu opasnost po SPC, i šta će sa njom da bude ako se Crna Gora otcepi?
- Crnogorska pravoslavna crkva ne postoji za pravoslavni svet. Postoji samo za neke političare i novinare. Gospodin Dedejić je, na njegovu žalost, isključen iz crkve, i to ne samo iz naše, već iz svih pomesnih pravoslavnih crkava. On je za crkvu neznabožac. Moje lično mišljenje je da on i nekoliko njegovih pristalica ne mogu biti suštinska opasnost po Pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori. Naravno, njegovo delovanje nije prijatno. Ono izaziva određenu zabrinutost, ali crkva u svakom periodu ima svoja iskušenja.
Za Pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori, i Crnu Goru uopšte je mnogo veće iskušenje što je tamo u ekspanziji neka vrsta šovinističke, pa i rasističke ideologije kojoj Miraševa religiozno-šovinistička grupacija služi. Oni ne govore o Hristu i Jevanđelju, niti joj je to uopšte bitno, već je upregnuta u ostvarenje ciljeva navedene ideologije. Kad ona bude doživela slom, a mislim da nema mogućnosti da u ovakvoj Evropi opstanu šovinističke ideologije, ni ta grupacija neće moći da postoji. Ako kojim slučajem dođe do otcepljenja Crne Gore, Mitropolija crnogorsko-primorska nastaviće da funkcioniše kao do sada. Ostaće u sastavu Pećke patrijaršije.
ZRELIJA CRKVA
MNOGI bivši ateisti sada su prišli crkvi. Vidi li crkva u njima iskrene vernike, ili su za nju oni neka vrsta “verskih konvertita”? Može li bivši ateista da bude dobar vernik?
Naravno, da može, primera je bezbroj u bližoj i daljoj prošlosti. Uzmimo primer sv. apostola Pavla, koji je u prvo vreme bio čak progonitelj hrišćana, da bi postao jedan od najznačajnijih apostola. U tom svetlu, svaki čovek, ako oseti unutrašnji vapaj za Bogom, može da se promeni. Za Boga nema otpisanih. On jednako voli sve i poziva sve, a na svakome je da li će na poziv da odgovori. Naravno, ima ljudi koji postaju članovi Crkve tražeći najdublji smisao svog postojanja, neki to postaju više iz tradicije (“valja se”), više formalno, dakle, nego suštinski. Ali to ne znači da i takvi neće postati vernici u pravom smislu reči.
Srpskoj crkvi dosta se zamera da ne hvata korak s vremenom i ne odgovara dovoljno brzo na izazove savremenog sveta.
Nije zadatak crkve da se prilagođava tendencijama sveta i tzv. modernizaciji, već da na najbolji mogući način pokazuje svetu i vremenu Boga; da spasava svet i čoveka od smrti. To ne znači da kroz prizmu Jevanđelja ne treba da tumači kulturne i duhovne izazove koji pred njom stoje. Nema sumnje da crkva i teologija treba da odgovaraju na izazove savremene epohe, da daju odgovore na pitanja ljudi od krvi i mesa. Mnogo ljudi te odgovore traži, a nisam siguran da smo uvek dozreli da ih dajemo. Mnogo šta ukazuje, međutim, da crkva iz dana u dan ima sve više obrazovanih i duhovno zrelih ljudi u episkopatu, sveštenstvu, monaštvu i među laicima, i verujem da će u bliskoj budućnosti moći da na zadovoljavajući način daje odgovarajuće odgovore.
ZAKON ZBOG - KONTROLE-
SABOR SPC odlučio je zatražio da se ponuđeni “verski zakon” vrati na doradu?
Postoji dobra volja da se konačno pitanje odnosa Crkve i Države reši jednim valjanim zakonom. Sada se diskutuje o prednacrtu jednog takvog zakona. Ne ulazeći ovde u njegov sadržaj, meni se nameće nekoliko pitanja: da li je i zašto zaista potreban poseban zakon za Crkvu i verske zajednice? Ako ga država donosi, da li to znači da hoće da ih kontroliše? Drugo je pitanje može li crkva da postane pravna institucija, i ko će biti pravni subjekt - parohija, eparhija, patrijaršija, manastir, crkvena opština...? Kako će se određena pitanja rešavati kada se kanoni i crkveno zakonodavstvo nađu u suprotnosti sa državnim zakonodavstvom?
Da li će crkveno zakonodavstvo morati da se usaglasi sa tim zakonom i Ustavom zemlje i da li bi u tom slučaju Crkva mogla da funkcioniše na crkven način. Povodom prednacrta ovog zakona, mogu se čuti prigovori da on favorizuje SPC, međutim siguran sam da naša crkva neće tražiti ništa drugo nego da bude slobodna, i to što bude tražila za sebe - podržavaće i priznavaće svima ostalima.
SIROMAŠTVO NIJE VRLINA
Koliko je tačna izjava jednog kaluđera da je naša crkva “siromašna crkva bogatih pojedinaca”?
- Verovatno je tačno da u crkvi ima i siromašnih i bogatih. Bogatstvo nije samo po sebi vrlina, niti mana, zavisi kako ga čovek upotrebljava. Ako se bogatstvo upotrebljava na dobar način, može da bude u funkciji spasenja čoveka. Tako i siromaštvo. Ne možemo proglasiti siromaštvo za vrlinu, jer to može da vodi čoveka u propast. Crkva se nikad nije zalagala za neku uravnilovku, ali se jeste zalagala da se deli ono što se ima, uključujući i srce; da svako pobedi u sebi gramzivost, sebičnost, samoljubivost, jer iz toga proizilaze sva zla ovog sveta.
STRANAČKO SVEŠTENSTVO
Otkud to da jedan sveštenik i profesor Bogoslovskog fakulteta postane pomoćnik ministra vera i kako crkva na to gleda?
- Na to pitanje jedino on može da pruži odgovor. No, načelno, Sabor SPC zabranio je sveštenim licima - episkopima, sveštenicima, đakonima da se bave državnim funkcijama. Iskreno mislim da je sveštenička služba lepša i uzvišenija od svake državne, i ona traži celog čoveka. Takođe mislim da sveštenici ne treba da budu članovi ove ili one stranke, jer to nije svrsishodno. Ali, s druge strane, vernici - civili, ne samo da treba, već su i dužni da uzmu aktivnog učešća u javnom i političkom životu, da se časno takmiče sa ostalima i da se zalažu za ostvarivanje hrišćanskih vrednosti u društvu.
Mirjana RADETIĆ, 17. oktobar 2004
Večernje Novosti
