„Крст носити нама је суђено Страшне борбе с својима и с туђином“ ( Његош) У овом смутном времену све је на проби и сви смо на проби. Порушен је, столећима грађен, систем вредности: многе светиње су оскрнављене или стављене под безобзирни знак питања. Како одолети искушењима? Како се одупрети најездама зла?

Видовдан јесте празник који на нека од тих питања треба да одговара, а то су и вечита питања са којима је суочено свако поколење. Наше је у изузетно тешком положају, јер стање у којем је данас Српски народ није мање трагично него после изгубљених битака, Маричке и Косовске; а теже је него после великих сеоба Србаља под патријарсима, јер сада смо расејани на свим континентима, неко је избројао - 120 држава! Како опстати, како се не изгубити, како преживети, како ипак градити, усред разноликости, која је и препрека и богатство, јединство Српства? Одговорио бих одмах речима Деспота Стефана: „Колико је моћи - ми нашу песму плетемо“.

Свако има право на свој пут

Сигурно је да нас страначки злодух унижава, срозава, унесрећује. Уверења јесу слободна, и свако има право на своју замисао и свој пут. Међутим, вишепартијност може бити плодотворна једино ако се никад не заборавља општи, заједнички интерес, ако из различитих праваца стремимо ка истом циљу. Пуна слобода, али у служби идеала - то је сведочанство да је један народ моћан духом. А Срби су се током своје страдалничке повести потврђивали као велики народ међу малима и значајан међу великима. У том реду треба да остану.

Вама сад беседи ваш сународник који припада оним Србима за које је отаxбинско начело изнад партијског, а државни интерес виши од сваког групног или приватног интереса. Обраћам вам се као родољуб родољубима. За нас је отаxбина светиња; али нас то осећање не ограничава, и та љубав нас не спутава да будемо људи слободна духа, морално независни. Зато одмах додајем: има нешто што нас обавезује, јер је узвишеније и од отачаства: то је људска савест. Управо с тога за нас нема опасности да се опијемо самозадовољством; и нема непремостивих препрека за виша јединства: завичајно чувство за нас је само неизбежна полазна тачка за ширу љубав према отаxбини, а српско родољубље се природно улива у европејство, па у човекољубље, тако да наш здрави, отворени и позитивни национализам није у сукобу са космополитизмом, са уверењем и осећањем да смо грађани света, велтбиргери, како би рекли хуманисти немачког језика, књижевности и културе. Та самосвест, колико укорењена у отаxбинско предање, толико отворена свим универзалним вредностима, разликује нас од оног дела српске интелигенције који је допринео расрбљивању у име европејства. Ми на ту искорењеност не пристајемо; одбацујемо одсуство склада између завичајног, националног и универзалног. За нас је то симфонија до које је мени, и мени сличнима, много стало. Нас не угрожава шовинизам, јер је он како антихуманизам, тако и антихришћанство.

Ми служимо, или покушавамо, трима светим мученицама, Вери, Нади и Љубави, и узвишеној мајци њиховој Софији, то јест Мудрости. При том нарочито верујемо у дубоки смисао Љубави, оне о којој надахнуто говори апостол Павле у Првој посланици Коринћанима, глави тринаестој, и наш деспот Стефан Високи у свом Слову љубве, за којега, такође, Љубав је изнад свега. Често смо надахнути и Бетовеновим геслом: „Не признајем други знак надмоћности осим Доброте“. Тим чувствима прожети, приступамо косовским заветима, видовданском искуству и косовском опредељењу.

Шта је косовско опредељење, уграђено у нашу историјску судбину? Одредио га је патријарх Данило Трећи, у својој Похвали кнезу Лазару: „Боље је нама у подвигу смрт него у стиду живот“. То је опредељење за Царство небеско по прескупу цену губљења царства земаљског. Дилема је страшна, трагична - о њој ће бити речи. Но најпре дугујемо да доречемо алузију која се тиче извесне наше интелигенције. Понекад се она до европског духа уздизала „преко рушевина наших највиших поетских и духовних вредности“. Пред неким интелектуалцима, не само револуционарним, нису се смеле поменути речи као Косово и косовски мит, цар Лазар и царица Милица, Свети Сава и Немањићи. Њима није било јасно да су наши народни символи довољно универзални да би могли стати уз друге, општеприхваћене символе. О томе је сјајно писао Зоран Мишић, одговарајући надреалисти Марку Ристићу на његово изазовно и подругљиво питање: па шта вам је косовско опредељење?

Морална располућеност

Никад борац у рату, Ристић је постао у миру комуниста и амбасадор, утолико лакше уколико је био више имун на српско родољубље. Било је у то време важно да се стегоноши надреализма супротставио не било ко из националистичког табора, него баш неко из круга модерниста, човек укорењен у западно-европској култури, превасходно француској, као и сам Марко Ристић. Потомак војводе Живојина Мишића, између осталог, каже: „Поштујемо сва гробља овог света као да су наша: Кампо Санто и Сен Дени, Долину краљева и Валеријево гробље крај мора, али - Плаву гробницу Милутина Бојића не признајемо за своју... Отпутовали смо у Грчку да се поклонимо Акропољу, али Хиландар нисмо ни споменули... Знамо шта значи опредељење Антигонино, али се у чуду питамо: шта је уопште косовско опредељење?“

Ето, та морална располућеност извесне темељно расрбљене српске интелигенције још је присутна, и све више! Настојећи да буде европска, космополитска, интернационалистичка, или бар југословенска, та наша елита занемарила је националне источнике и заборавила животворне корене српске културе, такође неотуђиво европске. У правцу расрбљивања удружено су дејствовали комунистичко, титовско васпитање, евроспко-космополитски снобизам и, сад, глобалисти.

Видовдан је за Србе кобан дан: Косовски бој је изгубљен. Зар има смисла славити свој пораз? Више се умних писаца и научника бавило тим питањем: Андрић, Црњански, Растко Петровић и Бранко Лазаревић, поменути Зоран Мишић и Радован Самарxић, а пре свих Његош, највећи поет Српства „трагични јунак косовске мисли“, како га назива Иво Андрић. Нигде није косовски мит толико негован као у тој некад најсрпскијој српској земљи Црној Гори, данас под влашћу нових потурица. Наш косовски еп, као и наше национално чувство, „не заснива се на освајачкој охолости, већ на поносу оних који су оружјем духа савладали освајаче. Мит о Косову далеко премашује границе националног мита; својом суштином придружује се највишим творевинама људског духа“, јер косовски избор јесте „избор оног најтежег, најпогубнијег пута, који је једини прави пут. Определити се косовски, то значи одрећи се свега што је варљива добит и лакома слава, напустити оно што је доступно за љубав недостижног, усхтети, његошевски, „да буде оно што бити не може...“. Има код највећег песника немачког језика, творца Фауста, мисао која је овом опредељењу веома блиска: „Волим онога који жели немогуће“.

Видовдан има сасвим изузетно место у историји српског народа. Он је у њој „згариште нашег царства, али и жариште нашег живота“. Но ми још не одговорисмо на питање: зашто славимо изгубљену битку, слом царства, сумрак државе? Зашто Срби не славе неку од својих великих победа, него им је највећи национални празник дан у коме су доживели најтежи пораз? Наше косовско опредељење није наш хир, ни наш инат, ни наша злоћудност, ни наш болесни песимизам, ни наша фанатична вера. Реч је о трагичној судбини српској, коју је најбоље тумачио Његош:

„Крст носити вама је суђено

страшне борбе с својим

и с туђином“.

Привремено страдање

Наш народни бард, писац Српске земље, Вељко Петровић, одговара на питање које нас мучи: „Јединствен је то пример да је један народ изабрао свој највећи пораз, дан, како га је он схватио, смрти своје државне самосталности, дан падања у бедно и вековно ропство, да је баш тај жалосни и трагични дан изабрао за свој најзначајнији народни празник, а кнеза, који је ту злокобну битку изгубио и своје несрећно вођство главом платио, тога кнеза уздигао изнад својих ранијих, срећнијих, победама овенчаних краљева и царева. Често су други народи бирали и понеку безначајну, сумњиву победу за своју светковину, када преувеличавајући победу својих предака омаловажавају непријатеља или га бар приказују морално нижим од себе. А ми, који смо имали ранијих победа над Византијом, Татарима и Бугарима, изабрасмо Косово, и у својој традицији овековечисмо морално преимућство противника и моралну разузданост својих прадедова. Једни закаснише, други се лицем пред битку клеветама оцрнише, љуто завадише, трећи директно шурујући с душманином издадоше честитога цара и заведоше војску за Голеш планину. Штавише, и сам народни вођ, царе Лаза честито колено, свесно иде у смрт; но не само то, не само што унапред зна да ће изгубити царство и живот, већ заправо сам и изазива слом, пошто се унапред већ заветовао Царству небескоме, жртвујући царство земаљско, иако је пред Богом и пред народом одговорни земаљски кнез. А народ га ипак не проклиње, већ га увршћује у свеце и сад, произвољног мученика, уздиже га за цара, као да га овенчава у исти мах и мартирским и царским венцем.

На први поглед, могло би се учинити да је то типична колективна, ропска хистерија, немоћно самомрцварење побеђеног, који је изгубио на бојном пољу и вољу отпора и самопоуздање.

А није тако. Народ који је у стању да тако право погледа истини у очи, да тако не штедећи се понире у дубине своје савести, те да призна несрећу као заслужени небески дар, који тако јасно може да изрази како му је живот недостојан, те да мора привремено страдати и умрети као свесна, слободна личност, тај народ показује силну вољу за новим, бољим животом. И тако, примајући пораз, он од њега ствара победу. Заиста, Видовдан, овакав како га народ опева и слави, то је празник победе једног народа над својим опаким особинама, победе над злим снагама и импулсима у себи, над онима који развлаче, разједају и разједињију, над појединачним и групним слабостима и ускогрудостима.

Али победа, као и пораз, никада нису коначни. Зато је видовдански наук и даље актуелан, можда и спасоносан. Јер међу нама је не један Вук Бранковић: отпадника, нових „потурица“, кукоља - нема мало. С тога још и сад болно одјекује Владичин вапај:

„Крст носити нама је суђено

страшне борбе с својим

и с туђином“.

Најтежи пораз, који нам увелико прети, то је пораз унутарњи, од нас самих. Њему кумују заборав и незнање. „Борећи се против заборава, поготово онога коме су узрок биле народне несреће, наш српски певач се борио за очување самосвести свог пука. Било је и у најширим слојевима оне мудрости кад се зна да живот престаје губитком памћења“. Данас од тог губитка памћења болује велики део не само српског пука, него и интелигенција. Наши неписмени преци, који су историју учили од гуслара, имали су јачу свест о српском народном јединству него неки данашњи академици. О политичарима да не говоримо: ми данас немамо политичку елиту. И не само међу политичарима. У свим слојевима српског друштва присутна је криза елите - криза елите изазвала је кризу нације. А шта је, за нас, елита? Елити припадају људи за које су дужности изнад права, а духовне и моралне вредности изнад материјалних; људи посвећени општим интересима, добру свог народа и угледу државе, а не себичним ускоприватним или партијским интересима; људи који се жртвују за ближње, не очекујући признања, награде и повластице. Наравно, елиту не чине само интелектуалци и образован свет, него ствараоци у свим областима и на свим нивоима, а њих има и у такозваним нижим и средњим слојевима друштва. Јер обележја елите су колико образовање, знање и култура, толико и завидан морал, свест, самосвест и слобода духа и, особито, спремност да се за више циљеве, за идеале - несебично жртвује.

Ово је време велике пометње. Доба плаћеног лагања. Спасење је у култури. У истини. У Вери, Нади и Љубави, кћерима Мудрости. Народ, богат тим врлинама, који уз то негује и знања - има несаломиву моћ, без обзира на то што је мали. Не малим, него заборавним народима писана је пропаст: биће само шљака за нечију туђу историју. Српски народ у утакмици народа може се одржати једино као културна снага. Прошло је време кад се ратовима осигуравала будућност. Опстаће они који поседују културне, моралне и духовне вредности. Јевреји су мали народ, али од великог утицаја у свету; неуништиви су, иако већ хиљадама година расејани по свим континентима. Па где је тајна те виталности? Опстали су и кад су изгубили свој језик, али су научили и усвојили многе стране језике. Јевреји су солидарни, ослоњени на огромно искуство, на изворе духовне и моралне, садржане у древним предањима, у Старом завету, у Тори, у Талмуду. Или пример нама сасвим близак: Аустрија је вековима била велико царство. После пораза у Првом светском рату велика сила постала је сасвим мала држава, од које су откинути море и најбогатији делови. Али је народ вредан, воли своју земљу, обожава свој прелепи град, па и тако драстично смањена - Аустрија је узор сређене, високо културне, љубављу неговане европске државе, доказ да никад није све изгубљено, да и после великих пораза има наде, ако дух није поражен и ако има постојаног јединства, слоге и љубави у националној и државној заједници.

А за нас још, нажалост, важи страшна опомена песника, Лазе Костића: „Најцрњи враг је Србин себи сам“. У нашем суседству, Хрвати су дошли до једне од најлепших држава Европе држећи се гесла: „Хрват је Хрвату мио ма које идеологије био“. А наша зла коб је раскол. Нема нам спасења ни живота док то уклето предање, које нас прати још од Немањиног доба, не одбацимо. То и јесте смисао светог косовског завета: проклетство неслоге, заклетва на слогу и јединство Српства. Преображај је неопходан, нова времена су настала, у којим ваља прековати мачеве косовске у плугове, а копља у српове, како пише јеромонах Иларион. Из тога исходи да је „Видовдански празник радосне наде, празник сигурног, трпељивог и молитвеног сутра... ведар поглед из вечне будућности у невеселу садашњост“. Невеселу, јер „смо се оскрнавили сваковрсним издајама и изневеравањима, мрзећи пријатеље и додворавајући се непријатељима...“. Морамо се - са више страна чујемо - очистити од грехова који трују наше односе, разарају јединство, сеју завист. Ако хоћемо да преживимо, браћо и сестре, морамо се препородити, савесно и строго оцењујући пређени пут. Јесте врлетна та стаза преображења. Тешко је њоме ходити, али друге, лаке, нема на путу спасења.

Очигледно је да смо далеко, предалеко, од оне савршене хришћанске љубави која допире и до непријатеља наших. За то је потребна светост, недоступна мноштву. Познајући добро Србе, свети Владика Николај нам је поручио: Љубите пријатеље своје! Нигде те љубави нема довољно. Усуђујем се да сасвим тихо изустим: ни у манастирима... Заједничког језика, тог знака разумевања, поверења и братске солидарности, заиста нема у отаxбини нашој, где се воде бескрајне препирке, а то су сукоби над понором. Слоге нема ни у дијаспори српској, па ни међу вама, Србима у Бечу. Свуда смо посвађани, лишени узајамног поверења, на беспућима расула и мржње. Немам другу реч да вам кажем данас, праштајте једни другима и љубите бар пријатеље своје, сународнике и браћу своју!

И знајте: где јединство влада, ту станује Бог. Тако кажу Швајцарци; наш народ додаје, а Вук бележи исто искуство: где је слога, ту је и Божји благослов.

Драган Недељковић

pravoslavlje.org.yu