СТРАСТИ И ЊИХОВА ПРОЈАВА КРОЗ СОМАТСКЕ И НЕРВНО-ПСИХИЧКЕ БОЛЕСТИ
Николаја Д. Гурјева је књига која је значајна онолико колико нам је значајна наша борба са страстима на путу од временог ка вечном. Она је својеврсни приручник пре свега за оне који су свесни да су већина и соматских и нервно-психичких болести уствари пројава страсти, али посебно за оне којима је Господ даровао благодат да лече болне, било у Цркви, било у болници.
На крају књиге господин Николај Д. Гурјев, вели:
О болестима, здрављу и о онима који болесне лече
Невоље и патње, укључујући и оне које долазе од болести, шаљу се човеку у три случаја: ради казне, поуке или награде. У сваком конкретном случају може се по човековом душевном стању проценити зашто му је болест послана: ако је очито да човек због казне страда и пати, онда такав човек и бива кажњен; онај који тражи разлог свога страдања и снагу за његово подношење – бива поучен; а онај ко се радује привременим патњама, које подноси ради Бога и вечнога добра – добија могућност да честитим понашањем заслужи награду.
Сваки грех је у ствари негативна особина, а тако се и зове баш зато што негира неку од врлина. Али одбацивање добра од стране душе, у ма ком облику његовог манифестовања, повлачи за собом зло, које је иначе по својој природи штетно – а штета коју зло наноси прво душа осети. Ако у души постоји било који грех, човек осећа “негативне емоције”, које у ствари нису оне особине које зависе од човекове слободне воље: напрегнутост, зависност, сумње, сметеност, стид, страх и узнемиреност. Иако су у различитим међусобним односима, све те емоције ипак прате сваки грех и изазивају осећај сметености и нелагодности. Та нелагодност у ствари је бол; бол који траје је болест; а исход болести може бити или смрт или оздрављење, наравно у оним случајевима када се уклони узрок болести. А избављање од болести даје се кроз активно покајање и окретање ка врлини која уклања грех који је довео до болести.
Насупрот томе, свака врлина изазива у души осећај спокојства, прибраности, радости, правичности, слободе, ведрине и сигурности и удаљује човека од бола, болести и смрти. А удаљавање од смрти води нас само према животу из чега произлази да је свака врлина – животворна. То се подједнако односи на све врлине: на верност, трудољубивост, скромност, храброст... Али, као што смо већ рекли, ни једна врлина није могућна без љубави и зато извор живота и јесте љубав – Љубав је Бог Који даје животну снагу целој Васељени. На тај начин је сасвим разумљиво зашто је обраћање ка Богу – обраћање ка Извору живота, Који је увек спреман да прихвати онога који долази, као и то зашто обраћање ка Богу захтева одвраћање од грехова, очишћење од њих кроз покајање, након чега нас Бог или избавља од последица греха или нам пак даје снаге да те последице поднесемо. Пошто стање тела зависи од стања душе која је изнад њега, онда је сасвим разумљиво што грех доводи не само до душевних него и до телесних болести као и до смрти. Зато су питања о духовном животу неодвојива од питања живота и смрти: духовни живот има свој почетак у схватању да је личност бесмртна, а структура личности, заправо личност, са своје стране формира се кроз духовни живот који личност и води ка вечном животу – духовни живот и бесмртност незамисливи су једно без другога.
Схватање здравља, човековог нормалног стања, може бити двојако, то је или одступање од идеалног стања, тада смо сви болесни, чак и ако то не осећамо, или одсуство показатеља који су у већини случајева карактеристични за активност човековог организма. Оно прво не можемо ни приметити ни проценити зато што нема идеалних људи, а оно друго је непоуздано зато што, с једне стране – човек може да се осећа болесним и онда када присуство болести није потврђено никаквим објективним начинима испитивања, а с друге стране – човек може да се осећа здравим чак и ако то није уколико за то постоје посебни спољашњи узроци.
Зато се чини исправним сматрати да је човек здрав ако од стране тела и душе не осећа отпор према својој животној делатности, уколико се здравље дефинише као стање које је субјективно без тегоба, које не оптерећује и које не изискује посебне спољашње услове. Не треба мешати појам “безболности” и “безболесности” јер бол, иако нежељен, ипак је телу неопходан јер сигнализира присуство спољашње, физичке опасности, преоптерећености или болести – што би у одсуству бола могло остати непримећено. Страх је такође неопходан јер сигнализира постојање опасности, али више душевне, унутарње него ли спољашње опасности. Под унутарњом опасношћу подразумева се присуство неке страсти у души, јер је свака страст, будући да је у крајњем исходу погубна, узрок појаве осећања страха. Тако се, например, као узрок страха не појављују могућност губитка имовине, појава непријатности, однос људи према нама лошији него што бисмо то желели или непредвиђене околности, него у ствари тврдичлук, кукавичлук, увредљивост и плашљивост.
Свети Оци веле да оно чиме (у чему) човек греши, тиме (или од тога) се он и брани ( страда). То је општа ситуација која може да се манифестује кроз опште страдање због губитка или недоступности објекта човекове склоности, а такође и при озлеђености појединачних органа или системâ организма. Притом грех учињен делом није обавезан услов за формирање психичког или соматског обољења, иако дуготрајно сагрешење у мислима неизбежно води до греха на делу, до његовог отелотворења.
Проблем психичких болести решава се доста једноставно код човека који познаје учење Православне Цркве о страстима. Истина, потребно је неко искуство у разликовању страсти, али оно се стиче доста брзо. Но материјализам који је лекарима наметнут и који је за њих постепено постао уобичајен, приморава их да сматрају да је промена карактера – последица болести, док је у стварности промена карактера под утицајем страсти – узрок болести. Лако се дâ приметити да је код људи који пате од хистерије у карактеру изражена сујета, а код неуротичарâ – охолост. Туга и униније подстичу на лутање (дромоманију – болесни нагон за лутањем) не само појединце него чак и цели народ, а та страст за лутањем се чује и о себи непобитно сведочи у њиховим песмама. Добро познати епилептички карактер (злобност, раздражљивост, самоувереност, нестрпљивост, тврдоглавост, сервилност, ласкање) узрок је “узвишене болести”, а у карактеру онога који пати од шизофреније увек се испољавају склоност ка маштању, самовоља и умишљеност. Но људи који објективно пате од неке болести не виде оно што околина види или пак неће да се растану с гресима који унакажују њихов живот, баш као што алкохоличари не признају своје пијанство или не желе да се од њега растану. Многи болесници посећују храмове и кају се, али испуштају из вида оне грехе који су узрок њихових невоља. Јер ма колико да се кајеш због грамзивости и стомакоугађања, лењост и маштање се неће смањити ако се човек не супротстави управо њима.
У још тежој ситуацији су болесници који пате од соматских болести, код којих је иначе веза између страсти и страдања мање видљива. И како онда да се онај који пати од бронхијалне астме успешно супротстави сопственој упорности и да се окрене ка попустљивости, а онај који болује од обољења штитне жлезде да одбаци ревност која није по Богу и да прихвати умереност и поступност.
Исто тако би се могли набројати узроци исхемичне болести срца, упала унутрашњег слоја артерије, чира на желуцу и на дванаестопалачном цреву, хипертоничне болести и других. Но иако нам се патогенеза неких обољења и њихова зависност од присуства тачно одређених страсти чини довољно разумљива, ипак нам није пошло за руком да откријемо узрок низа болести. Преостаје нам само да констатујемо: узрок присуства неке болести је тачно одређена страст. У овом последњем случају може се разговарати о томе да свака мисао, замишљање догађаја и ситуација, и свога понашања у њима, активира и доводи у стање функционалне спремности строго одређене системе у људском организму. Може се сматрати да код човека који се стално мислено обраћа објекту своје склоности, ти системи хипертрофирају или се исцрпљују; схватљиво је зашто је узрок бронхијалне астме упорност, а упале унутрашњег слоја артерије – бојажљивост, али никако да се открије зашто и како плашљивост доводи баш до чира на дванаестопалачном цреву или да се схвати зашто се неке страсти испољавају на тачно одређени начин у мимици и гестикулацији. Те претпоставке и запажања, ма како се чинили сумњичавима или саблажњивима, захтевају проверу, али засада нико није показао заинтересованост за то. Па и сами болесници више су склони да дају сав новац за “чудотвореће” лекове и да за себе направе спољашње услове у којима ће бити поштеђени, него ли да признају сопствено учешће у формирању обољења и да се потруде на мењању унутарњег душевног стања. Јер до те промене може се доћи само кроз покајање, а за покајање је неопходно признање сопствене грешности, што савременом човеку веома тешко пада и што код њега изазива протест. Још већи протест изазива разматрање узрока оболевања деце млађег узраста: јер ако је узрок болести грех, а сама деца су још увек безгрешна, онда су узроци њихових болести греси родитеља, греси који буквално продиру у дечији организам и прожимају га и пре његовог доласка на свет, а и касније. Није узалуд речено да ће одмазда потомству за грехе родитељâ бити до трећег колена, јер се чак и у свакодневном животу може наћи много примера да су управо родитељи и нехотице главни узрок душевних и телесних патњи сопствене деце.
Управо оне методе лечења које су уобичајене у савременој медицини у огромној већини случајева не уклањају узроке болести, него њене манифестације и свакако могу донети олакшање, али не увек и излечење. Уосталом, тражење помоћи од медицине ни у ком случају није за осуду, но исто тако не треба од тога очекивати оно што медицина није у стању да пружи.
Исто то би се могло рећи и за екстрасензорне особе и исцелитеље кад њихови поступци и идеологија не би тако силно подсећали на обичну магију, углађену псеудонаучним теоријама. Ако се, пак, узме у обзир да свако зло може бити побеђено како добром, тако и још већим злом, онда је благотворност деловања “исцелитељâ”, благо речено, веома сумњива. Број “исцелитеља” стално расте и они који су у потрази за размишљањем које је ласкаво за човечанство у целини и за њих лично, сматрају их весницима духовног препорода и успона човековог духа до досад невиђених висина. Али, као прво, у изјавама и понашању “исцелитељâ” веома је тешко пронаћи духовност, ако им је она уопште и својствена. Као друго, у Светом Писму се директно говори да ће људи у последња времена имати необичне способности; узгред речено, нај “способнији” ће бити Антихрист. Као треће, сви исцелитељи захтевају веру лично у њих, или бар у њихове способности – а то и јесу представници оних који ће доћи “у своје име” и којима ће веровати, и већ верују, они који иду путем погибли. Тако се, можда, задатак “исцелитељâ” и састоји у томе да се људи с вером и надом обраћају њима, а не Богу? Можда је разлика између њих и Антихриста само у томе што ће он покушати да обмане и изабране, а они саблажњавају просечне?!
У сваком случају, тенденција да се одбаци, извитопери, допуни, поправи или да се макар на нехришћански начин објасни хришћанство може се сматрати карактеристичном цртом “исцелитељâ”, и по томе су они веома слични атеистима (иако воле да продемонстрирају своје дубоко познавање духовних закона и веру у свог личног бога). Што се, пак, тиче духовности “исцелитељâ” – они, као и огромна већина савремених људи, лоше виде разлику између душевног и духовног, ако је уопште и виде. Али ма какви да су, нема сумње у њихову отуђеност од хришћанства макар већ и због тога што док се трсе да помогну људима, ниподаштавају црквене молитве за болеснике и Свете Тајне, па чак и најједноставније покушаје да оне који пате упуте у Цркву. Апостол Павле нам саветује: Не упрежите се у исти јарам с неверницима; јер шта има праведност са безакоњем? (2. Кор. 6, 14). Под “невернима” се подразумевају сви они који нису верни Исусу Христу: то су и следбеници других вероучења, и атеисти, и – “исцелитељи”. А ако је тако, онда сваки хришћанин који се овим последњима обраћа за помоћ, губи тачно онолико колико је оно што је вечно значајније од привременог, колико је живот значајнији од смрти.
Књигу можете наручити у Дуга Књига
Серјожа Попов
Сремски Карловци
duga@4lions.net
http://www.dugaknjiga.com/.
