ISTINA O KONKORDATU IZ 1937.

Kao sina ove Svetosavske eparhije, preklinjem Vas,

Skidajte zlo sa dnevnog reda

Prekinite nasilja prema crkvi Pravoslavnoj

Znajte, teška je ruka Nemanjića Save

Telegram Milanu Stojadinoviću

Predsedniku Kraljevske vlade

Kraljevo 20.07.1937.g. Beograd Episkop Nikolaj

U odgovoru na Vase zelje molim Vas da imate

poverenja u mene lično. Vodim o svemu računa,

pomirljivo utičete na svoje kolege

Telegram Nikolaju Episkopu Žičkom Beograd Kraljevo

20.07.1937.g.

PISMO MILANU STOJADINOVIĆU PREDSEDNIKU KRALjEVSKE VLADE

Poštovani Gospodine Ministre Predsedniče,

Vi, Svakako, niste pročitali moj jučerašnji telegram, kada mi odgovarate da ja treba “pomirljivo da dejstvujem na svoje kolege”. Kakvu pomirljivost vi možete očekivati posle onomadašnje tuče pred Sabornom Crkvom? Dr. Korošec nije tukao katolike u Dalmaciji, koji godinama najpogrdnije ruže našeg Kralja, a tuče Srpske vladike i sveštenike kada se mole Bogu za svog bolesnog Patrijarha! Unikum. A, zamislite kako bi Papa Rimski potresao ceo svet, da je jedan Srpski žandarm, udario katoličkog biskupa.

Sve to narod gleda. Sve to narod sluša, ja vas uveravam da u narodu ključa gnev kao u vulkanu. Uveravam Vas, da je narod na ivici pobune. Ja znam vaša dobra dela za poslednje dve godine, znam i za taj zlokobni konkordat. Ja ne zaboravljam ni ono, ni ovo. No, sav narod je potpuno bacio u zaborav sve što ste Vi učinili, kao da ste juče došli na vlast-sve zbog ovog konkordata. Kao kad bi đak napisao čitko propis, pa prosuo po njemu mastilo. Narod ništa u vama danas ne vidi do konkordata. Od vremena tzv. “vladanovštine” ja ne pamtim ovoliku uzrujanost u narodu, ovoliku žučnost. Ko god Vam drukčije referiše, ne verujte mu, laska Vam i obmanjuje Vas.

I nemojte misliti da je ovako strašno nezadovoljstvo u narodu stvoreno agitacijom sveštenika. Instiktivno sav pravoslavni narod oseća i saznaje, da je knez crne internacionale naš svagdašnji neprijatelj, istorijski neprijatelj. Uostalom i svi prosvećeni katolici užasavaju se vlasti koja se daje tom knezu u ovoj našoj slobodnoj zemlji.

Zato vas i ovim putem i poslednji put, molim i preklinjem-skinite to čudovište s dnevnog reda, te sačuvajte zemlju od potresa. Sačuvajte svoju čast i povratite ugled u narodu. Sačuvajte sebe od moralne i političke smrti. To je ono čemu neizbežno gredite, ako se ne trgnete u dvanaestom času.

Srbima nisu na odmet ni ljudi manjih sposobnosti, nego što ste vi. Reći ćete: teško je sada skinuti s dnevnog reda. Možda. No setite se, da će teže biti ako prođe. Neka jeziva atmosfera okružava nas. Svak očekuje najgore. Ako izagitujete nasuprot volji narodnoj, volji sedam miliona Srba, i toliko katolika, da se konkordat izglasa u skupštini, šta ste time učinili? Otvorili ste jednu živu ranu koja se godinama neće moći zalečiti, a svoje ste ime upisali ne na listove slave, nego u spisak onih koje narod proklinje a Vi niste samac, Vi imate i porod. Ovo je smisao i sadržaj moga jučerašnjeg telegrama.

Neka Vam je Bog u pomoći.

21. jula 1937.g.

Vaš poštovalac, Kraljevo, Episkop Nikolaj

. . .

Konkordatska borba 1937.g. je nesumnjivo jedan od dramatičnijih događaja u kratkom životu Kraljevine Jugoslavije. Srpsko-Hrvatski odnosi i pitanje odnosa vera, bila su dva goruća pitanja ove nestabilne državne tvorevine. Koliko je ona bila slaba i neprirodna svedoči i sukob oko konkordata.

Pitanje konkordata je bilo važno jer se njime htelo rešiti jedno drugo nerešivo pitanje stare Jugoslavije, a to je srpsko-hrvatski sukob. Hrvati, drugi narod "trojednog" državnog organizma nije doživljavo tu državu kao svoju, a jednim delom je nije ni priznavao. Njegova politička elita je bila sklona ili potpunoj negaciji države i borbi protiv nje svim sredstvima (hrvatske ustaše, kleronacionalisti i hrvatski komunisti) ili su u političkom životu pokušavali da tu državu toliko izmene u skladu sa hrvatskim ciljem da dobiju državu (HSS) pri tom su pravili razne antisrpske koalicije.

Šta je sa druge strane srpska politička i intelektualna elita činila? Verovala je naivno da se Hrvati mogu naterati da prihvate novoosnovanu državu kao svoju. Da će vreme samo po sebi uništiti stari katolički fanatizam i netrpeljivost prema pravoslavnim, i noviji nastao na tim temeljima, nacionalni hrvatski prema Srbima. Isto tako su mislili da će ignorisanjem hrvatskih političkih zahteva za samostalnom državom ovi biti promenjeni. Preko konkordatskih ustupaka Vatikanu se nadalo da će hrvatski separatizam biti potisnut. Sve ovo se pokazalo kao iluzija.

Kralj Aleksandar je ovoga postao svestan posle tragedije u skupštini i suspendovanja parlamentarne demokratije. Tada je bio u nedoumici, da li da Hrvatima i Slovencima da državu ili da krene odlučnije u sprovođenje unitarističke jugoslovenske ideologije i politike. On se opredelio za opstanak tadašnje države, zbog međunarodnog faktora, zbog Slovenaca koji su tada bili za Jugoslaviju jer su se bojali pretenzija Italije, a i zbog srpske nacionalne zajednice koja bi bila nacionalna manjina u jednoj verovatno antipravoslavnoj državi, ako bi se stvorila Hrvatska. Na žalost okrenuo se ovoj drugoj nerealnoj rasnoj ideologiji koja je potpuno zapostavljala verske i civilizacijske razlike, kao i hiljadugodišnji nezavisan razvitak ovih naroda.

Tako je došlo do ideološke presije jugoslovenstva nad srpskom, hrvatskom i slovenačkom nacionalnom kulturom. Pri tom su Srbi, kao najveći narod i jedini koji je imao svoju državu u političku istoriju pre toga najviše i gubili pod srpskom dinastijom. Jugoslovenstvo je bilo pokušaj stvaranja jedne veštačke nacije, mutant koji nije mogao preživeti eksperimentalnu fazu. On je potpuno zaslepio pripadnike srpskog naroda. Srbi žrtvuju svoju tradiciju, istoriju, pismo i svest zarad jedne mutne i neprirodne ideologije koja je sve zavela, porobila i odvela u nacionalnu katastrofu i košmar iz kojeg smo se počeli buditi tek sa raspadom države.

Već je kralj Aleksandar pripremao konkordat sa Vatikanom ne bili kako rešio svoje odnose sa katoličkom zajednicom. Posle njegove smrti je sazrela svest kod nekih političkih krugova da treba raditi na konkordatu. To je pitanje bilo potpuno beznačajno za druge države, jer Vatikan nije bio ni senka svoje stare moći, ali za Jugoslaviju u kojoj je bilo pola pravoslavnih Srba, a druga dva naroda Hrvati i Slovenci koji sačinjavaju državnu zajednicu predstavljaju možda najkatoličkije narode Evrope. Htelo se konkordatom podilaziti Vatikanu i dobiti od njega obavezu da se izvrši pritisak na hrvatsku političku i crkvenu elitu da prihvati Jugoslaviju. Do te 1937. su hrvatske političke vođe samo kratko vreme uopšte učestvovale u državnim institucijama i javnom političkom životu države. Posle tragedije u skupštini 1928. hrvatske stranke su postale još tvrdokornija opozicija i kruni i državi.

Tako je srpska politička elita vodila državne poslove na štetu svog nacionalnog interesa, zarad opstanka na vlasti i održavanja u životu jedne veštačke tvorevine. Zvuči poznato? Da bi odobrovoljila katoličke krugove među Hrvatima i Slovencima bili su spremni i da naruše srpske nacionalne interese. Ovako povoljan konkordat Vatikan nije mogao dobiti ni od zemalja sa katoličkim stanovništvom i u vremenu kada je njena moć bila mnogostruko veća. Najveća je sramota što su srpski političari dobrovoljno i bez pritisaka bile spremni da potpisu jedan tako štetan i kapitulantski akt.

Interesantno je da pošto se pravoslavni srpski narod pobunio protiv antipravoslavne i antisrpske politike domaćih političara taj akt nije sproveden, ali je posle pada Stojadinovića došlo do slične kapitulacije pred hrvatskim zahtevima i pred Mačekom. Tada 1939 je formirana banovina Hrvatska u koju su ušle teritorije koje nikada nisu bile do hrvatske, i one sa većinskim srpskim stanovništvom.

Ovde vidimo srpsku osobinu da se ide iz krajnosti u krajnost, ako nema svesti o sopstvenom identitetu i utemeljenja u svojoj tradiciji. Od ignorisanja problema, grubih postupaka i rigidne tvrdoglavosti koja neće da popusti ni za jotu lako se pređe u kapitulantsko i kukavičko ponašanje koje više vodi računa o tuđim interesima i željama nego o svojim. Primer toga je i miloševićevska politika kombinacije glupog inaćenja i kapitulantske popustljivosti. Na žalost ni oni koji su došli posle njega se nisu pokazali nimalo bolji. Često je to znak neznanja, voluntarizma, sujete i korumpiranosti.

Lakoća sa kojom se Stojadinović uhvatio u koštac sa pitanjem konkordata pokazuje da on nije ni bio svestan šta radi. On je pokazao ne znanje kada su bile u pitanju osnovni nacionalni interesi. To je čest slučaj kod modernih eksperata, kakav je i on bio (finansije). Upornost Stojadinovića i njegove vlade u sprovođenju konkordata i po cenu pobune ljudi i žrtava, pokazuje nepoznavanje sopstvenog naroda, oholost i glupost vlasti. Ali što je još važnije vidimo da se tadašnja politička elita svojom malograđanskom jugoslovenskom ideologijom i ličnim bogatstvom potpuno otuđila od svog naroda i tradicije. Oni su verovali da pošto je elita uglavnom ateizirana i necrkvena, može proći bilo kakav zakon. To je bilo istina, ali se svest da crna internacionala predstavlja našeg vekovnog neprijatelja i protivnika demokratije i slobode je pokrenula pored crkve i mnoge grupe i pojedince iz raznih motiva da se pobune protiv konkordata. Opozicija je bila i politički motivisana da iskoristi veliku grešku vlasti i da dobije političke poene u narodu.

Tvrdoglavost Stojadinovića i njegove vlade da ozakoni konkordat i pored odlučnog otpora naroda predvođenog crkvom je dovelo zemlju do nepotrebne krize i do ivice sukoba nesagledivih razmera. Nasrtanje policije na povorku - litiju 19.7., batinjanje srpskih episkopa i sveštenika, progoni u unutrašnjosti sveštenstva i nacionalno osveštenih ljudi je bilo veliko iskušenje za jednu krhku državu. A to je i najbolji pokazatelj do čega je dovela ideologija jugoslovenstva, moderna birokratizacija vlasti i otuđenje elite od naroda. Vlast je bila bez veze sa svojim narodom njegovim tradicijama, običajima i interesima, a to je na ovom primeru najbolje pokazala.

Pokazalo se da privilegovan položaj katoličke crkve u Jugoslaviji, kojom vlada srpska dinastija i srpska politička elita treba da bude garant stabilnosti države. Ispalo je suprotno tome. Katolička hijerarhija na čelu sa papom je dobijala veću vlast nad katolicima u državi, zbog čega su se i mnogi među njima suprotstavljali tom ugovoru. Sa duge strane vrh katoličke crkve nije se obavezao ničim da će osigurati priznanje države od strane hrvatske političke elite. On je dobijao neslućeno mnogo, a ništa zauzvrat nije davao ništa osim maglovitih obećanja. Hrvate, a naročito HSS nije mogao nikakav konkordat ubediti da odstupe ni jotu od svog cilja - nezavisne Hrvatske. Zato je sva ta priča o konkordatu bila i politički štetna, i velika sramota u domaćoj i svetskoj javnosti.

U borbi protiv konkordata je stvoren front u kome su bili i oni koji nisu bili blagonakloni prema pravoslavlju. Stav crkve prema opozicionom delovanju najbolje ilustruje u svojim memoarima Patrijarh Srpski Gavrilo Dožić. Povodom krvave litije od 19.07. on kaže: "Kao i uvek u ovakvim slučajevima gde je kontrola nemoguća, ili je pak bila svedena na najmanju meru, u masi naroda ima svega i svačega, a najviše onih koji su na ovaj način hteli da iskoriste litiju u svoje političko nezadovoljstvo, i da na taj način manifestuju nezadovoljstvo protiv K. vlade i organa javne bezbednosti koji su održali red. Pojedini opozicioni politički ljudi učestvovali su u litiji".

Povodom donošenja konkordata i stava sabora o tome u svojim memoarima Patrijarh Gavrilo piše: ”26.11. sastao se arhijerejski sabor da donese odluku i stav o konkordatu. Konstatovano je da je konkordat teško pogodio Srpsku crkvu i njene interese, i odlučeno je da se ide do kraja sa Patrijarhom na čelu u borbi protiv njega. Formiran je odbor koji je imao da izradi deklaraciju u pogledu štetnih propisa konkordata. Na čelo odbora izabran je mitropolit Gavrilo jednoglasno”.

Posle krvave litije Sv. Arhijerejski sabor je odlučio da sve ministre i poslanike koji bi eventualno glasali za konkordat ekskomunicira, što je i učinjeno. Na zasedanju Sv. Arhijerejskog sabora 1.08. predstavnik Sinoda je obavestio najviši crkveni organ koji su ministri radili na sprovođenju konkordata i glasali za njega. U tom svojstvu zamenik Patrijarha Varnave Mitropolit Dositej odlučio je da se predsednik vlade Stojadinović i osam ministara pravoslavne veroispovesti predaju crkvenom sudu Arhiepiskopije Beogradsko-Karlovačke, s tim da im se do rešenja crkvenog suda uskraćuju sve crkvene počasti.

Najčešća zamerka konkordatu je bila to što je Katolička crkva dobijala položaj koji nije imala ni jedna druga verska zajednica u državi. Bilo je predviđeno članom 7. da se od katoličkih sveštenika ne mogu zahtevati obaveštenja o licima i stvarima koje su oni mogli saznati vršeći svoje verske aktivnosti. To je značilo suspendovanje građanskih i krivičnih zakona. Druga zamerka je to što je rimska crkva imala puno pravo da vrši svoju misiju u državi. Termin "misija" je u drugim konkordatima bio označen slobodnim ispovedanjem vere, znači da je Jugoslavija misionarska zemlja za Vatikan. A to je opet značilo priznavanje prava da se pokatoličavaju pravoslavni ili muslimani u državi za koju smo učili da je bila zasnovana na "velikosrpskoj hegemoniji". Osim toga u slučaju mešovitog braka, vlast će sve učiniti da se na zahtev uvređene katoličke strane poštuje jemstvo od supružnika, da će deca biti odgojena u katoličkoj veri. Takođe je katoličkoj crkvi dato pravo da osniva udruženja katoličke akcije, što je značilo i klerikalizaciju kakva je teško ostvariva i u mnogim zemljama sa katoličkim stanovništvom, i što takođe nijednoj drugoj veroispovesti nije dozvoljeno.

Pravoslavni vernici su se bunili protiv konkordata. Vlast je vršila nasilje nad ljudima koji su javno izražavali protivljenje ovom ugovoru. Bilo je prisutno gušenje svake javne reči o ovom pitanju. Država nije birala sredstva da uguši otpor pravoslavnih. Pravoslavno sveštenstvo je bilo naročito na meti policijskih akcija. A kao najjasniji simbol nenormalnosti i nesrpske prirode ove države je i činjenica da se pravoslavni srpski vladika Nikolaj Velimirović obraća ministru unutrašnjih poslova Korošcu, inače katoličkom svešteniku, sa molbom da teror nad pravoslavnim Srbima prestane, avgusta 1937. rečima: ”…No ovaj strašni događaj u prestonici (misli na krvavu litiju), u kojoj živi preko 200 000 pravoslavnih duša, predstavlja samo krvavi prolog daljih gonjenja crkve božije i njenih vernih. Prolivena je krv u Sarajevu i drugim mestima. Otpuštaju se iz službe naši činovnici koji se usude reći ma u četiri oka nešto protiv ove Velike Nepravde, koja je nazvana slatkim imenom “konkordat”. Zabranjuje se izgovor ove reči. Vi ste ovu reč stavili na indeks u Jugoslaviji. Rimska kurija stavlja knjige na indeks, Vi ste nadmašili Rimsku kuriju. Vi stavljate na indeks i reči! Ugušenjem slobode govora i pisanja Vi želite da ućutkate narod: no time se pokazujete slabiji psiholog od jednog seljačkog kneza Srpskog koji je rekao, da je narod najopasniji kad ućuti."

Sem toga on je naveo i druge primere progona sveštenika i vernika pravoslavne crkve. "Sveštenik Velimir Slavković, starešina crkve u Brusu, kažnjen je od vaše policije deset dana zatvora samo zato što je istakao crni barjak na hramu… Zabranjeno je pravoslavnom narodu iz okoline Bajine Bašte da dođe u to mesto na svečanost osvećenja zvonare na Ilindan… Vaši organi cepaju posmrtne liste našeg Patrijarha, prilepljene na crkvenim vratima, kao što je bio slučaj u selu Rataju…. Vaši organi naređuju da se i pre Četrdesetnice od smrti Patrijarha skidaju crni barjaci sa kuća i opštinskih sudnica… U srezu Moravičkom vaši organi hapse narod neprestano samo zbog govora i razgovora o onoj zabranjenoj reči koju ste vi stavili na indeks…”.

Ministar unutrašnjih poslova, "velikosrpske" Jugoslavije Korošec se žali Sinodu Srpske Pravoslavne Crkve jer episkop Nikolaj po Srbiji drži besede protiv konkordata. On odgovara Korošcu još jednim pismom u kom između ostalog kaže:”…U položaju u kome se Vi danas nalazite, Vama stoje na raspoloženju sva materijalna i fizička sredstva u borbi protiv pravoslavnog sveštenstva u Jugoslaviji. Svim tim sredstvima obilno se služe Vaši policijski organi, a naročito kako mi izgleda, u eparhijama u kojima ja upravljam. Meni i mojim sveštenicima nije ostalo nijedno sredstvo za odbranu osim molitve i reči. Vi bi ste hteli da mi napustimo i to jedino, duhovno i moralno sredstvo! S kakvim pravom možete Vi to zahtevati od nas? Sa tim zahtevom ne stoji u skladu ni Božansko ni čovečansko pravo, pa čak ni staro neznabožačko” JUS ROMANUM”. Izvolite skoncentrisati svoju pažnju samo na jedan jedini srez … Pa kad to sve pažljivo ispitate, Vi ćete po duši i savesti priznati da su sve moje reči isuviše blage da ocrtaju one neskrupulozne i glomazne nepravde i nezakonitosti, koje se događaju u vašem području i koje se moraju formalno upisati u vaš račun sve od 19. jula do danas…”.

Na optužbe da se crkva umešala u politiku Nikolaj u jednom svom članku odgovara: “Nije istina da se crkva umešala u politiku”. On dalje u tom članku kaže “… Od svršetka rata do danas Pravoslavna crkva se nije umešala ni u jedno političko pitanje, međunarodnog i unutrašnjeg karaktera, nego se bavila svojim čisto Jevanđeljskim poslom. U pitanje konkordata pak crkva je ušla ne kao u neko čisto političko pitanje, nego kao u jedno mnogostrano pitanje koje zaseca u sve nerva našeg narodnog života, pa i u interese S.P.C..Sadašnjim konkordatom učinjen je jedan džinovski korak u rušenju one ustavne ravnopravnosti u korist Rimske crkve, a na štetu Pravoslavne crkve. Rimska crkva dobija takva prava u ovoj državi, kakva crkva Pravoslavna nije imala nikada ni kao državna crkva u Srbiji i Crnoj Gori. Neka svaki razuman i savestan čovek prosudi i kaže, da li je preko jedne takve strašne nepravde i nezakonitosti mogla S.P.C. preći ćutke…”.

Ovaj sukob srpske crkve i jugoslovenske države u kojem je vlada posle tvrdoglavog suzbijanja crkveno-narodnog protesta na kraju popustila pokazuje mnogo šta. Pre svega govori o nenormalnosti jugoslovenske države i o korupciji pa i o izdajstvu srpske političke i intelektualne elite kojoj su moderne ideologije toliko pomutile um da su zaboravili i to ko u i šta su. No nažalost poslednje decenije pokazuju da se "pobuna srpske elite" ne samo nastavlja već i produbljuje sa nesagledvim posledicama.

MILOVAN BALABAN